NEMAMO VIŠE NIŠTA, SAMO ŽELIMO NOV DOM

Grupe migranata ponovo su krenule da pristižu i okupljaju se u Loznici i Banji Koviljači. Noći provode u oronulim i napuštenim zgradama, snalazeći se za vodu i hranu, a meštane brine koliko mogu da ne vode računa o higijeni u trenutku kada je to najvažnije.

Čekajući voz za srećniju budućnost, tridesetak migranata uglavnom iz Pakistana, greju se na martovskom suncu na pruzi u Banji Koviljači. Kada sunce zađe, založe pragove sa pruge i na toj vatri spremaju ručak. Oronula zgrada železničke stanice njihov je dom. Uvode nas unutra da pokažu gde spavaju.

- Na ovom dušeku spavamo svi. Ovo je naša soba - pokazuju na oronule zidove nekadašnja železničke stanice.

Kada ustanu, na obližnjoj rečići se umiju i operu ruke, a ponekad tu vodu koriste za piće. Komad hleba i so najčešća su im hrana. Vode uglavnom ne pretekne za ruke, ali je važnije da stomak bude pun. Međutim, i za to mnogi nemaju novca.

- Mi nemamo ništa. Nemamo hrane, nemamo novca. Ja želim u Italiju, to mi je cilj - priča o zemlji koja mu je san, a iz koje mnogi zbog aktuelne situacije beže.

Plato ispred autobuske stanice u Loznici jedno je od zbornih mesta. Tu sa prvim lepim danima dnevno bude i do pedesetak migranata. Uglavnom su muškarci, bez žena i dece. Preko dana, pričaju meštani, leže na travi, a uveče se uvuku u podrumske prostorije i garaže i tako provedu noć.

- To budu grupe i po tridesetak migranata. Uglavnom traže karte do Malog Zvornika ili mesta uz Drinu u tom pravcu kako bi se prebacili na drugu stranu. Ako ne uspeju da pređu u Bosnu, vraćaju se u Beograd.