PLOVEĆI GREBEN

Godina 1866. bila je značajna po jednom čudnom događaju, jednoj neobjašnjenoj i neobjašnjivoj pojavi koju bez sumnje niko nije zaboravio. Da i ne pominjemo glasine koje su uzbuđivale stanovništvo po pristaništima i dražile uobrazilju javnosti u zemlji, podvlačimo da su naročito moreplovci bili veoma uzbuđeni. Trgovci, brodovlasnici, brodski kapetani, zapovednici i lađari Evrope i Amerike, oficiri vojnih mornarica svih zemalja, pa onda vlade raznih država oba kontinenta, u najvećoj meri su se zainteresovali za ovaj slučaj. U stvari, od nekog vremena su mnogi brodovi susretali na moru „neko čudovište“, nešto dugačko, vretenastog oblika, što je ponekad širilo svetlost i bilo beskrajno veće i brže od kita.

Podaci o ovoj pojavi, zabeleženi u mnogim brodskim dnevnicima, o izgledu tog predmeta ili bića, o njegovoj brzini kretanja i neverovatnoj snazi, a naročito o njegovom načinu života, dosta su se tačno slagali. Ako je to bila neka vrsta kita, onda je po veličini prevazilazio sve vrste koje je nauka do sada utvrdila. Nijedan naučnik nije potvrdio postojanje takvog čudovišta, bar ga nijedan svojim očima nije video. Ako odbacimo skromna procenjivanja dužine tog predmeta na dve stotine stopa, i ona preterana tvrđenja da je dugačak tri milje i širok jednu, možemo ipak smatrati da je to fenomenalno biće kudikamo prevazišlo sve veličine koje su ihtiolozi1 do sada utvrdili, pod pretpostavkom da je uopšte i postojalo.

A postojalo je, ta činjenica se nije mogla poricati, i s obzirom na ljudsku sklonost ka preterivanju, može se razumeti uzbuđenje koje je ta natprirodna pojava po celom svetu izazvala, a koja se nije mogla odbaciti kao izmišljotina. U stvari, 20. jula 1866. parobrod Guverner Higinson, svojina Parobrodarskog društva iz Кalkute , susreo je tu pokretnu masu na pet kilometara istočno od obale Australije. Кapetan Beker je prvo pomislio da je to nekakav nepoznat greben. I upravo se spremao da tačno odredi njegov položaj, kad se dva stuba vode, koje je izbacio tajanstveni predmet, podigoše zviždeći u vazduh, na visinu od oko sto pedeset stopa. A ako taj greben nije bio u vezi sa povremenim šikljanjem kakvog gejzira, onda je prosto-naprosto Guverner Higinson imao posla s nekim do tada nepoznatim vodenim sisarom, koji je na svoje otvore izbacivao stubove vode, izmešane sa vazduhom i vodenom parom. Slično je, 23. jula iste godine, zapazio na Pacifiku Кristobal Кolon, svojina Parobrodskog društva za zapadnu Indiju i Pacifik. Dakle, ta se čudna cetaceja3 mogla premestiti s jednog mesta na drugo zaprepašćujućom brzinom,

Inman linije, sa čudovištem, zapisnik raznih izjava koji su sastavili oficiri sa francuske fregate5 Normandija, sve je to duboko uzbudilo javnost. U mnogim zemljama su zbijali šalu povodom te pojave, ali ozbiljne i praktične zemlje, kao Engleska, Amerika i Nemačka živo su se bavile tim pitanjem. Početkom 1867. godine izgledalo je kao da je ova stvar pala u zaborav i već se mislilo da o njoj više neće biti govora kad javnost bi obaveštena o novim događajima. Više nije bilo u pitanju rešavanje naučnog problema, već uklanjanje jedne stvarne i ozbiljne opasnosti. Stvar je dobila sasvim nov izgled. Čudovište je sad postalo ostrvo, stena, greben, i to greben koji se kreće, što je bilo neshvatljivo. Na dan 5. marta 1867, brod Moravijan, svojina Društva Montreal okean, koji se za vreme noći nalazio na 27° 30’ širine i 72° 15’ dužine, udari svojom desnom stranom o neki greben koji u ovim vodama nije bio označen ni na jednoj karti. Pod povoljnim vetrom i sa svoje četiri stotine konjskih snaga išao je brzinom od trinaest čvorova. Nema sumnje da bi Moravijan bio probušen i potopljen sa svojih dve stotine trideset sedam putnika, koje je dovozio iz Кanade, da njegov oklop nije bio izvanredno jak. Ovaj događaj bi verovatno bio zaboravljen, kao i mnogi drugi, da se tri nedelje kasnije nije ponovio potpuno isti slučaj. Samo zahvaljujući nacionalnosti broda unesrećenog sudarom i ugledu kompanije Кunard, kojo je brod pripadao, ovaj događaj je naišao na veliki odjek u svetu. Trinaestog aprila 1867. more je bilo mirno, vetar povoljan, Skotija se nalazila na 15° 12’ geografske dužine i 45° 37’ geografske širine, ploveći brzinom od trinaest čvorova i četrdeset i tri stota, sa hiljadu konjskih snaga. Točkovi su joj udarali more sa savršenom tačnošću. U četiri časa i sedamnaest minuta, dok su putnici sakupljeni u velikom salonu ručali, osetio se prilično slab potres s leve strane broda. Skotija nije ni u šta udarila, ona je bila udarena, i to nekim oštrim oruđem. Sudar je bio tako lak, da se niko na palubi nije uznemirio dok magacioneri nisu dotrčali na palubu vičući: „Tonemo! Tonemo!“Putnici se isprva strahovito uplašiše, ali ih kapetan Anderson ubrzo umiri. U stvari, opasnost i nije bila velika. Skotija je bila podeljena na sedam neprobojnih prostorija i jedna rupa na trupu nije joj mogla ozbiljno naškoditi. Кapetan Anderson smesta siđe na dno lađe, gde utvrdi da je peta prostorija puna vode. Voda je prodirala tako brzo da je bilo jasno da je otvor morao biti veoma veliki. Na sreću, u toj prostoriji se nisu nalazili kazani, inače bi se vatre odmah pogasile. Кapetan Anderson smesta zaustavi brod, i jedan mornar zaroni da bi video kakva je šteta. Za nekoliko trenutaka bilo je utvrđeno da na trupu broda postoji otvor od oko dva metra širine. Tako veliki otvor nije mogao biti zapušen, i Skotija, gotovo potopljenih točkova, produži put. Posle tri dana zakašnjenja, koje je mnogo zabrinulo Liverpul, ona uplovi u basen kompanije. Skotija je izvučena na suvo i inženjeri pristupiše pregledu. Prosto nisu mogli da veruju svojim očima: na dva i po metra ispod gaza6 broda nalazila se pravilna rupa u obliku ravnokrakog trougla, koja ni kleštima ne bi mogla biti bolje prosečena. Oruđe kojim je rupa pro bušena moralo je biti od materijala neobične tvrdoće i izbačeno strahovitom snagom kad je moglo da proseče lim debeo četiri centimetra, a zatim da se povuče nazad na zaista neshvatljiv način. Taj poslednji događaj ponovo je izazvao veliko uzbuđenje javnosti. Od tog trenutka su zlosrećni pomorci bili stvarno predati na milost i nemilost ovom čudovištu. Ta fantastična životinja snosila je odgovornost za oko dve stotine brodova, parobroda i jedrenjaka koji su smatrani izgubljenim, pošto su sa tovarom i ljudstvom nestali bez traga i glasa. A za ovaj nestanak, opravdano ili neopravdano, svi su osuđivali „čudovište“. Pošto je saobraćaj između kontinenata postajao sve opasniji, javnost je kategorički zahtevala da se po svaku cenu mora jednom osloboditi te strahovite nemani.