„TAJKUN” MI JE VRATIO RADOST GLUME

Bjela kaže da mu je prijalo što je u seriji bio “samo” glumac i da se nije mešao u rediteljske zahteve jer nije bilo ni potrebe. Čim je video scenario, znao je da je pred njim jedan kompleksan glumački zadatak.

Sinoć je završena poslednja epizoda serije „Tajkun”, koja je osvojila srca publike, a glavni akter ovog projekta Dragan Bjelogrlić sumira utiske sa snimanja. Iako je godinama unazad u ruci držao rediteljsku palicu, Bjela se u ovoj seriji kroz ulogu Vladana Simonovića vratio samo glumačkom zadatku.

- Uloga Vladana Simonovića je već na papiru (u scenariju) obećavala jedan kompleksan glumački zadatak. Moja želja, kao i želja reditelja Miše Terzića, bila je da napravimo apsolutno autentičan i originalan lik. Autentičan i originalan u odnosu na moja ranija glumačka ostvarenja, ali i u odnosu na likove koje smo imali prilike da viđamo u pređašnjim domaćim filmovima i serijama. To je bio ambiciozan zadatak koji je podrazumevao punu koncentraciju. Potpunu posvećenost liku, i to mi je jako prijalo. Tajkun mi je vratio radost glume.

Uloga Vladana Simonovića je jedan potpuno specifičan lik. Šta vam je bio glavni motiv da prihvatite tu ulogu?

- Ja sam Simonovića doživeo kao lik koji sve vreme pokušava da kontroliše situaciju, deluje mirno i staloženo, ali je na ivici infarkta. To je tražilo neku vrstu usklađivanja minimalnih glu

mačkih sredstava, sa jakim unutrašnjim nabojem, što bi uprošćeno rečeno značilo spolja ne radiš ništa i miran si, a unutra sve kuva. To mi je bilo veoma inspirativno, i pored ogromne koncentracije zahtevalo je i precizan šminkerski, kostimografski i snimateljski pristup, specifično svetlo i preciznu rediteljsku ruku. Recimo, u toku emitovanja serijala, i to u vreme najžešće epidemije virusom korona, pozivali su me ljudi, čak i neki moji prijatelji doktori, raspitujući se za moje zdravlje. Tada sam znao da smo uspeli. Ponavljam, to je zasluga timskog pristupa i ja im ovom prilikom svima zahvaljujem.

Tajkuni u našem društvu imaju uglavnom negativan predznak, da li ste se plašili da će vašeg Vladana mnogi tražiti među poznatim ovdašnjim tajkunima. Da li ste ga vi tražili među njima?

- Kada serija ima tako provokativan naslov - „Tajkun”, prvo što ljudi pomisle je da će to biti priča o nekom od opštepoznatih tajkuna današnjice. Naravno, vrlo brzo su svi shvatili da to ovde nije slučaj i ušli u ličnu dramu fiktivnog junaka Vladana Simonovića. Pitanje koje se postavljalo na početku je bilo: da li publika može da zavoli nekog ko je tajkun? Zato ja, naravno, nisam igrao tajkuna, već čoveka Vladana Simonovića. Bavio sam se njegovim vrlinama i manama, njegovim unutrašnjim svetom, i pokušao da dočaram čoveka koji u vrlo nepovoljnim okolnostima, kada se sve okreće protiv njega, pokušava da sačuva svoju porodicu, firmu, svoj život. Da li ga je publika zavolela, to ne znam, ali se nadam da ga je razumela.

Da li je Tajkun onda pozitivan lik?

- Čovek koji je stekao bogatstvo devedesetih godina, zarađujući uglavnom na ljudskoj nesreći, teško da može biti pozitivan lik. Međutim, pošto Vladan živi u svetu u kome su svi takvi i uglavnom još gori, a on se trudi da u tako devijantnom svetu sačuva neki moral i neku svoju vertikalu, onda mu on dođe kao „najmanje negativan”. S te strane, serija „Tajkun” prati trend novih svetskih, pa i nekih domaćih serija (poput „Senki nad Balkanom”, „Bese”) gde nema klasičnih pozitivaca i negativaca, već se krećemo u jednom surovom svetu, gde niko nije dobar, već postoje „manje i više loši”

Više od deset godina uspešno se bavite režijom. Da li ste se tokom snimanja „Tajkuna“mešali u osmišljavanje scena?

- Ne, ja to nikada ne radim, a i nije bilo potrebe. Davao sam, naravno, predloge za rešenje scene iz vizure lika koji igram, ali ja sam to uvek radio kao glumac.

Mnogi glumci su pričali da je kod njih nastupio veliki finansijski problem zbog panemdije?

- Država ponovo, po ko zna koji put pravi grešku, i plašeći se krize udara po umetnosti. To nije dobro, a nije ni pametno. Odvajanja za umetnost su i onako mala, jedna od najmanjih u Evropi. Kresanjem tih, inače malih budžeta, neće se napraviti velika ušteda, a umetnost i kreativnost će biti dotučeni. Kada se suočavate s krizom, najvažnije je negovati duh i kreativnost u društvu, to je najsigurniji i najlakši put da se kriza prebrodi, a zaista ne košta mnogo. Uostalom, to je najbolje pokazala pandemija i izolacija. Šta nas je najviše održavalo u životu? 

Kada se suočavate s krizom, najvažnije je negovati duh i kreativnost u društvu, to je najsigurniji i najlakši put da se kriza prebrodi, a zaista ne košta mnogo