Leva ruka tame
Posle oko četiri decenije ovaj roman, nesporno veliko dostignuće i trajna vrednost naučnofantastične književnosti, sada je ponovo kod nas , ali u novom prevodu. Prvi put je objavljen u čuvenoj ediciji „Kentaur”. Oduševljeni prevodilac Darko Tuševljaković, i sam vrstan pisac, već nekoliko puta u vrhu kandidata za Nin-ovu nagradu, osetio je potrebu da napiše uvod, pre predgovora same spisateljice Ursule Le Gvin (1929-2018), do sada tranbskribovane kao Legvin. Pored ostalog, prevodilac je napisao, i to na samom početku, da je ovo „... jedan od najznačajnijih romana” uopšte (!), ali ujedno i „jedan od najznačajnijih feminističkih NF romana druge polovine 20. veka”. Kako god bilo, tek legvinovski međuplanetarni svet i civilizacije rasute po ovom delu galaksije zasnovani su na jednoj pretpostavci koju smo sretali i kod drugih srodnih pisaca. Na primer, kod Artura Klarka u romanu „Kraj detinjstva”, te u njegovoj priči „Stražar” kasnije razvijenoj u roman „2001: Odiseja u svemiru”, ili u izvanrednom romanu „Kapija” Frederika Pola, naknadno nepotrebno (naravno, zbog komercijalnih razloga) nastavljanog u trivijalnu sagu o Hičijima, zatim u „Zvezdanim sporama” Džejmsa Bliša, pa u nekim sjajnim pričama Roberta Šeklija („Pitaj šta ti drago”...) i kod mnogih drugih. Teza je da je davno postojala jedna drevna civilizacija koja je, u zavisnosti od pisca, iščezla u drugoj dimenziji, transformisala se, ili negde i izumrla. Dok je bila aktivna, na planetama pogodnim za život „sejala” je primerke svoje vrste, koji su ne samo zaboravili svoje korene i predistoriju, nego su i različito evoluirali, u zavisnosti od okolnih uslova. Posle mnogo eona, oni koje su osvojili kosmičke letove susreću se sa dalekim „rođacima”. Po rasi Hainci, njen prozni ciklus naziva se hainskim. Na planeti Zima (pogodite zašto se tako zove!), žitelji su evoluirali u duopolnu vrstu, u skladu sa spekulacijom da su duše po religijama bespolni, negde i eksplicitno dvopolni entiteti (anime), a da su ljudska bića navodno slučajno ili ko zna kakvim zakonomernostima determinisano, rođena i opredeljena kao jednopolna stvorenja. Ergo, da smo u svojoj osnovi i dalje biseksualne živuljke. U složenim političkim odnosima, ambasador/emisar Zemlje i njegov lokalni saputnik, u toj kulturi koja čak nema nikakve letelice (zbog vetrova koji šibaju stotinama km na sat tamo nema ni ptica), sticajem iznuđenih okolnosti moraju po mećavi, na - 30 C da po lednicima (Gobrinski led) i permafrostu, noćivajući stišnjeno u šatoru, prevale ogroman put. No, baš tada, usred bestragije, saputnik se telesno transformiše u ženu... ON postane ONA!