IZREŠETANA TRENERKA
Na današnji dan, pre 29 godina, pobedom nad Marsejom, Zvezda postala prvak Evrope
To mi je rekao domaćin, Italijan, kada smo doputovali na meč finala Kupa šampiona. Osećao sam da će biti produžeci i penali. Kad smo pobedili, doživeo sam šok, nervni slom. Slavili smo u Italiji sa sve trubačima iz Srbije, kaže Ljupko Petrović za “Blic”.
Tačno pre 29 godina desio se najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala. Crvena zvezda se popela na krov Evrope, postala šampion Starog kontinenta i ta neverovatna priča ostaće uklesana u sećanja svih zvezdaša i prepričavaće se dok je sveta i veka. Bio je to tim “otpisanih” koji je počistio sve pred sobom i bez poraza došao do najvrednijeg klupskog pehara.
Dika, Juga, Mare, Mile, Robi, Miha, Dejo, Bina, Pančev rušili su redom Grashopers, Rendžers, Dinamo iz Drezdena, ubili u pojam veliki Bajern u polufinalu za nezaborav i na kraju ekipu superzvezda, Olimpik iz Marseja, pre svega nadmudrili i, naravno, poslali u trodecenijski očaj. Od tada se nisu Francuzi opasuljili.
Kobra je, uz pomoć sreće, verovatno i Svetog Nikole, čije ime je nosio stadion u Bariju, hipnotisao Olmetu u poslednjem jedanaestercu u penal ruletu i - tribine su eksplodirale. Pančev je, dakle, postao lučonoša, izazvao je milione suza, ali radosnica, uz povik Milojka Pantića koji i danas grmi “Darko, Darko, Darko, zlatna kopačka Crvene zvezde...”.
Arhitekta tog bezvremenskog rezultata i ekipe “besmrtnika” bio je Ljupko Petrović. Trener crveno-belih je, kao nekim dugim šah partijama, mrcvario kolege
Sećam se, nekoliko dana posle Barija, dolazi moj otac sa kesom u ruci i kaže: “Ovo ti šalje Ljupko”. Vidim da je trenerka, i to ona koju je nosio u finalu, sva izbušena od žara cigareta. - Uh, pušio sam, ali ne onoliko koliko sam umeo. “Samo” petnaestak cigareta. Nisam imao vremena od utakmice (smeh). Naravno da je bila izrešetana žarom, pa gde da gledam gde tresem, kad mi se ispred očiju bije bitka za najveći pehar - priseća se Ljupko.
sa suprotstavljenih klupa, pa je profesor fudbala skidao skalpove Otmara Hicfelda, Grema Sunesa, Rajnharda Hefnera, Jupa Hankesa i, na kraju, Rajmonda Getalsa.
Posle eliminacije Bajerna u revanš meču polufinala Kupa šampiona za infarkt i šlog, crveno-beli su pucali od samopouzdanja i spremali se za ono najslađe - borbu za pehar. Ljupku je počeo mozak da radi kao kompjuter.
- Otišli smo nekoliko dana
POBEDNIČKI TI MOMCI SU IMALI USAĐEN
SE NISU MENTALITET, NIKOGA
PLAŠILI, ISTIČE LJUPKO
na Zlatibor, nismo radili žestoko. U stvari, na neki način sam prepustio kondicionom treneru Peđi Stanojeviću da vodi u dobroj meri treninge, u fantastičnoj atmosferi koju je napravio. Vratili smo se da igramo meč za titulu, u kome smo, pred 70.000 navijača, dočekali moj Osijek. I poluvreme - 0:1. Pitao sam se “ma, da li je moguće da gubimo u ovom monetu kod kuće, pred finale”. Ali, ja sam toliko verovao u moju ekipu da nisam na poluvremenu ništa za zlo uzeo igračima. U pauzi se u njima probudila ta zver, koja je i bila karakterna osobina tog tima. U drugom delu smo postigli pet lakih komada. Osvojili smo četiri meča, pred kraj prvenstva titulu i bili smo ispraćeni od strane naših navijača sa pesmom u Bari. Na utakmicu naših života - kaže Ljupko za “Blic”.
U Italiji je ekspediciju Zvezde dočekala - kiša. Mnogi bi za to rekli loše predskazanje.
- Sećam se, kada smo stigli, udarala je kiša u Bariju, iako tamo retko kad ima padavina, naročito ne krajem maja. Čovek koji nam je tamo bio domaćin, Italijan, rekao mi je: “Ko u Bari dolazi sa kišom, odlazi sa suncem”. To kao da me ošamarilo i oraspoložilo. Kazao sam mu: “Slavićeš sa nama zajedno ako osvojimo trofej”. Tako je i bilo.
Iako je sam čin saznanja da će se boriti za pehar pobednika Kupa šampiona, nije sve bilo med i mleko u ekipi.
- Pošto smo duže tamo boravili, došlo je do iskakanja iz koloseka. Pojedini igrači su tražili da i posle ponoći gledaju televiziju. Zategli smo situaciju. Džaja je tu odigrao namazano i šmekerski, pa je rekao prvotimcima “ko neće da se pridržava pravila ponašanja, može da se odmah pakuje i da ide kući”. Naravno, niko više nije zucnuo.
Pa ipak, noć pred meč za Ljupka je bila burna. - Nisam oka sklopio. Svašta mi se motalo po glavi. Počinuo sam negde u zoru, oko šest sati. Pre toga, pošto mi đavo nije dao mira, da bih znao kakvu postavku da skockam, pozvao sam telefonom novinara Cigu Sekulića i upitao ga da li zna igra li Piksi. On onako komiran kaže: “Ljupko, spavam, ne znam ni kako se zovem“. Saznao sam kasnije da neće biti starter. Malo mi je laknulo, ali bio sam i dalje kao na ekserima. Poput fakira.
Cilj opravdava sredstvo. Petrović je samo mislio o peharu i odlučio je da bunkeriše.
- Najveća istina u fudbalu je da se ne igra za lepotu, nego