Izbori u doba korone
Mnogo je već rečeno i o izborima i o koroni. I rečeno i napisano. I pametno i glupo. Nemam tome šta da dodam. Zaista. Ipak.
Je li se išta u Srbiji promenilo posle tog famoznog 21. juna? Ima li razloga da sadašnje stanje ocenjujemo drugačije nego ono pređašnje? Jesu li nam izbori doneli išta novo?
Meni se, poštovani čitaoče, čini da je sve ostalo isto kako je bilo. I slovom i brojem. Srbija je bila i ostala nedemokratska zemlja sa potpunom dominacijom jedne partije i jednog čoveka. Glasanje je predstavljalo puku formalnost. Unapred smo znali i ko će pobediti i kakvim rezultatom. Narod je glasao za postojeću vlast i za postojeće vlastodršce. U tzv. Narodnoj skupštini ima samo njihovih uz dva-tri politička prirepka. Horsko pevanje u jedan glas. Bukvalno. Stokholmski sindrom, zar ne?
Birači u Srbiji, u ogromnoj većini, izbore doživljavaju kao jeftinu estradu. Kao vulgarnu rijaliti predstavu. Kao javno iskazivanje lojalnosti vladajućoj kliki. Kao kolektivni izliv idolopoklonstva. Kao onomad Brozu.
Presudili su najstariji. Izabrali su svoje blagoutroblje umesto budućnosti svojih potomaka. Njima vladaočeva milost, unucima put bez povratka. Njima mrvice sa vladaočeve trpeze, omladini - odlazak u beli svet. Pretvaramo se u starački dom.
Skupo će ovaj narod platiti sopstvenu nepromišljenost. Evo, već nam je stigla prva rata u obliku ponovljene zaraze virusom korona. Prerano smo se poradovali. Razularili. Raspojasali. Razuzdali. I poverovali neukima i nečasnima. Niti je ljude trebalo zatvarati danima, niti je trebalo dozvoljavati masovna okupljanja. Niko u Evropi to nije radio. Nisu radili ni Kinezi. Jedino se ovde vlast pravila da je pametnija od svih. I, naravno, izazvala nepotreban problem. Koliki, tek ćemo videti. Hleba i igara, poštovani čitaoče! Time se dobijaju izbori.
Sad su, s pravom, ogorčeni oni lekari i medicinsko osoblje što su podneli najveći teret pandemije tokom aprila i maja. Nisu nagrađeni po zasluzi, niko im se ni zahvalio nije. A njima je trebalo dati sve one pare koje su građanima uludo deljene. Zaradili su krvavim trudom. Pošteno da poštenije biti ne može. Ovako, ko će da iznese ovaj nov udar zaraze? Ko će da leči najteže bolesnike i spasava što je mogućno spasti? Ko je spreman (ili lud) da se opet izlaže riziku bez pravične naknade, opreme i podrške? Jednom se ljudi mogu pokrenuti na entuzijazam, drugi put - nisam siguran.
Opozicija je u Srbiji sahranjena zajedno sa demokratijom. Nebitno je, pritom, da li su opozicionari dobri ili loši. Bitno je da postoji protivteža vlasti. Ako nje nema, nek nam je dragi Bog u pomoći, jer će vlast činiti što joj je volja. A njena volja nikad nije u interesu građana. Naprotiv.