MIROSLAV OLENJIN

KUPOVINA KOLA U AUSTRALIJI

ADELEJD, PROŠLA SUBOTA. SUPRUGA I JA TRPAMO ČETVORO DECE U NAŠ VREMEŠNI „KIA CARNIVAL“I KREĆEMO U JOŠ JEDAN OČAJNIČKI POHOD NA AUTO-DILERE...

...Sva mesta prema gradu već znamo. Hajdemo danas na suprotnu stranu, kažem, gore prema Barosi i vinogradima. Helen se slaže. Pola sata kasnije ulazimo u „Gawler“. Izgovara se “Golar”, sa jedva čujnim “r”. Jedan od onih večito izumirućih gradića koje srećete čim malo zagazite u unutrašnjost Australije. Staromodan, veoma belački i britanski. Kad biste s ulice uklonili moderna vozila i ljude sa mobilnim telefonima, mislili biste da gledate neki prizor iz pedesetih godina prošlog veka.

Iskrcamo se, a deca odmah počnu s kuknjavom da su gladna. Tomas, najmlađi, vuče Helen za rukav. Nerviraj mene, kažem mu, pusti mamu. Šta si jeo kod kuće? Ništa? Normalno, nisi stigao od igranja igrica. Idemo preko puta, do benzinske pumpe, da vidimo šta tamo imaju. Nađem neke trouglaste sendviče od pet dolara. Po jedan za svakog od nas, 30 dolara.

Sa šunkom, sa piletinom, sa mortadelom. Oh da, jedan da bude bez mesa, za Alisu, moje najstarije. Lani je počela s pričom da više ne jede meso jer ne podržava surovost prema životinjama. Tinejdžerka, po visini odavno prešla majku, a možda će jednom i mene. Ja je gledam. Neko te naložio u školi, a? Ne, uverava me ona, ja sam tako odlučila. Prošao sam od tada kroz sva natezanja i svađe s njom i digao ruke.

Nakon par manjih dilera, gde nismo našli ništa, dolazimo do Holdenovog salona. Holden je domaći brend iza kojeg stoji američki Dženeral motors. Svoju fabriku upravo ovde u Adelejdu zatvorili su pre tri godine, otpuštajući 2.900 radnika. Novi „holdeni“sad stižu iz Južne Koreje. Pa lepo, možda ubodemo dobru ponudu. Iz salona izlazi računovođa Pol. Izvinjava se: subota je, zatvaramo ranije, svi su već otišli. Otključa nam na brzinu jednu „kaptivu LTZ“. Auto je dizel, ima prozorče na krovu, grejače u sedištima i ručnu na dugme. Posedamo. Devojke iza mene i Helen, Lukas i Tomas u treći red. Primećujemo da pozadi ima više mesta nego u ranije razmatranom „micubiši outlanderu”. Pol nas podseća da će u sledećih pet godina dečaci mnogo porasti tako da je prostor važan. Ima pravo. Ali kad se treći red sedišta podigne, u ono što ostane od gepeka staju samo dva cegera. Svejedno, sviđa nam se Captiva. Uskoro nam stiže nova isporuka, kaže Pol. Sve 2-3 godine staro, mala kilometraža, još pod fabričkom garancijom. Pratite naš veb-sajt.

Četvrtak. Ja, Helen i Tomas. Mali nije hteo u školu, a ja sam ostao da radim od kuće i ujutro uglavnom posvršavao šta sam imao. Pusti mene da pričam, kažem ženi dok s parkinga koračamo prema salonu. Lisci su to. Ali nismo ni mi pali s kruške, zar ne? Dignem kažiprst. Prvo pravilo trgovine: nikad ne otkrivaj koliko para imaš. Helen sleže ramenima. U salonu nam prilazi krupni momak Džoš. Kravata, košulja, osmeh. Ne rukujemo se, takvi su sad običaji. Razmatramo za našu porodicu neki SUV sa sedam sedišta, šta imate? Džoš nas izvodi napolje i pokazuje desetak pridošlih „kaptiva“. Ja ne bih belu, to mi je kao veš-mašina na točkovima. Žena neće sivu, a ni crnu, što joj ne zameram, ko pametan vozi crna kola u Australiji? Ja pak nisam mogao da zamislim plavu. Oko crvene bismo se složili, ali nje nije bilo. Tako na kraju ispade bela.

Nazad u salonu, seli Džoš i ja da se đoramo. Zahvaljujem mu što su pristali da uzmu našu „kiju“, mada nisam srećan sa ponuđenom cenom. Šta bi tu moglo da se uradi? Džoš stavlja brojke na papir. Da od ukupne svote odbijemo 800 dolara, predlaže, pa da izađe okruglo? Klimnem, tako bi moglo. Moramo ipak da pitamo Freda, on je ovde glavni, kaže Džoš. Fred je žustri mali crnac prosede kose i bradice. Čavrlja sa tri stranke istovremeno i još stiže da komanduje svojima. Džoš odlazi do njega sa papirima a ja se u sebi pitam koliko puta dnevno ova dvojica izvode istu predstavu pred mušterijama. Neka bude, saglasan je Fred. Ima američki akcenat. Sledi najdosadniji deo, nedogledno potpisivanje. Prenos, registracija, osiguranje, servis. Za dodatnih 550 dolara mogu da nam stave tamna stakla. Hvala, drugi put. Prebacujemo novac putem mobilnog. Ne ide odjednom, nego mora u više transakcija. Okej. Javiće nam kad im

se pojavi na računu.

Petak. Opet, kao, radim od kuće. Deca u školi. Čekamo. Malo pre podneva Džoš javlja da su pare legle. Pravac „Golar“. Bela „kaptiva“čeka nas ispred salona. Fred i Džoš pored nje, stavili joj na haubu veliku crvenu mašnu. Poklanjaju nam i bocu širaza iz Barose, berba 2018, iste godine kao i auto. Svi smo srećni da je posao priveden kraju. Čak se i rukujemo. Poslednje provere, svi vezani, goriva ima da stignemo do kuće? Vozi, Miško! 

PRVO PRAVILO TRGOVINE: NIKAD NE OTKRIVAJ KOLIKO PARA IMAŠ