Za krst časni i slobodu zlatnu! - smislio Hrvat
Svi oni koji su pratili seriju „Nemanjići ra anje kraljevine“- mogli su da uoče i scenu tokom koje veliki župan Stefan Nemanja (1166 1196) juriša u bitku protivu Vizantinaca, predvodeći svoje ratnike uz gromoglasan poklič “Za krst časni i slobodu zlatnu“.
Vrlo je verovatno da je malom broju gledalaca zazvučalo neobično to što je veliki župan Stefan Nemanja, krajem XII stoleća, koristio baš taj i takav poklič. Mnogi od nas i dan-danas čvrsto veruju u to kako je uzvik „Za krst časni i slobodu zlatnu!“tradicionalni poklič korišćen kao poziv u boj od strane naših vladara i vojskovođa u bezmalo čitavom periodu srednjeg veka. Takođe, spremni smo i na to da upravo taj ratnički poklič dovedemo u vezu sa slavnim i plemenitim knezom Lazarom (Hrebeljanovićem) i njegovim kosovskim junacima herojski postradalim u sudbonosnom boju protivu Turaka na Kosovu polju 15. (28) juna 1389. godine.
Da li su naši srednjovekovni vladari i njihovi plemići koristili taj ratnički poklič?
PANSLOVENSKI DUH
Šta u vezi sa vremenom i načinom nastanka tog bojnog usklika može da nam kaže istorijska nauka, a šta, u ovom specifičnom slučaju, istorija književnosti? Svesni toga da nije uvek zahvalno ukazivati na pojedine izrazito snažne i sveprisutne istorijske iluzije ili stereotipe, prizivamo mudre reči velikog Ernesta Renana, koji je na jednom mestu, u svom delu pod naslovom „Šta je to nacija?“, zabeležio i sledeće: „Zaborav, a rekao bih čak i istorijska zabluda, jesu bitan faktor u obrazovanju jedne nacije. Ali, isto tako, napredak istorijskih studija često može predstavljati i opasnost za naciju.“
S druge strane, sledeći pouč
Čuveni poklič prvi put javlja se tek sredinom XIX stoleća, i to u antologijskom delu Ivana Mažuranića „Smrt Smail-age Čengića“
Taj, istovremeno, bojni poklič i svojevrsni zavet veoma je brzo prihvatio ondašnji južnoslovenski, ali u najvećoj meri srpski živalj
ne reči jednog od najuglednijih srpskih i evropskih vizantologa prof. dr Radivoja Radića, o tome da „istoričari pišu za one koji žele da znaju, a publicisti, pak, za one koji žele da veruju“, cilj nam je da u ovom kratkom eseju, iz strogo naučnog ugla, osvetlimo vreme i način nastanka u naše vreme veoma često (zlo)upotrebljavanog pokliča i svojevrsnog vanvremenskog nacionalnog zaveta koji glasi: „Za krst časni i slobodu zlatnu!“
Verujemo da će se mnogi iznenaditi kada naposletku saznaju da taj poklič ni na koji način hronološki ne korespondira sa razdobljem srednjeg veka, već da se prvi put javlja tek sredinom XIX stoleća, i to u antologijskom delu pod naslovom „Smrt Smailage Čengića“, nastalom iz pera jednog od onovremenih najistaknutijih i najdarovitijih hrvatskih i južnoslovenskih književnih stvaralaca Ivana Mažuranića (1814 - 1890).
Svojevrsno „autorstvo“nad ovim pokličem ima, dakle, niko drugi do jedan Hrvat (!), što je i potpuno razumljivo za vreme u kome je nastalo njegovo književno ostvarenje obeleženo snažnim panslovenskim, a u neku ruku i protojugoslovenskim duhom oslobođenja od tuđinske vlasti i ujedinjenja u jednu zajedničku, jedinstvenu i snažnu južnoslovensku državnu zajednicu.
Taj poklič, dakle, nema nikakve istorijsko-hronološke veze sa srpskim srednjim vekom.
Istorijska nauka, kao i istorija književnosti podsećaju nas i na činjenicu da je znameniti spev „Smrt Smail-age Čengića“nastao tokom 1846. godine. U svom trećem pevanju, koje nosi naslov „Četa“, taj spev sadrži sledeće početne stihove: “Podiže se četa mala Na Cetinju Gore Crne. Malena je, ali hrabra, U njoj jedva sto junaka, Ne junaka biranijeh Po obličju ni ljepoti, Već po srcu junačkome; Kojino će udariti
Ne na deset, da uteče, Nego na dva, da ih siječe; Kojino će umrijeti Za krst časni, kijem se krsti, Za krst časni i slobodu zlatnu.”
Taj, istovremeno, bojni poklič i svojevrsni zavet veoma je brzo prihvatio ondašnji južnoslovenski, ali u najvećoj meri srpski
živalj, te je vremenom postao neraskidivo poistovećen sa čitavom nacionalnom istorijom, posebno sa onim njenim delom obeleženim viševekovnom borbom za oslobođenje od surove osmanske dominacije.
Ta toliko često spominjana sintagma neretko je u prethodnim decenijama učitavana u brojne događaje i pripisavana još brojnijim istorijskim ličnostima koje nisu ni bile u prilici da je izgovore. U našoj javnosti, politici, umetničkom stvaralaštvu i crkvenim krugovima, ova poruka se u vidu zaveta prevashodno pripisuje knezu Lazaru (1329 - 1389), iako pouzdano znamo da je on nije izgovorio.
Upravo se oko ovog devetnaestovekovnog bojnog pokliča svilo mnogo toga suštinskog što je u neraskidivoj vezi sa izuzetno slojevitim tzv. kosovskim zavetom koji je, po našem skromnom mišljenju, oduvek bio i zanavek treba da bude - zavet slobodi, nezavisnosti, nepokoru i miru.
Stoga i ne bi trebalo da čudi da je ovaj poklič, nastao sredinom tog burnog i romantičarskog XIX stoleća, na pravi način obuhvatio sve one suštinske ideje i težnje ljudi toga vremena, koji su tada već vekovima žudeli za potpunom slobodom i nezavisnošću.
Takozvani kosovski zavet, jedan od viševekovnih temelja nacionalnog identiteta Srba, doživeo je svoju svojevrsnu renesansu upravo tokom tog i takvog XIX stoleća, kada su se Srbi, ali i drugi balkanski narodi, iznova odlučili da uzmu oružje u ruke i po ko zna koji put u svojoj istoriji pokušaju da povrate slobodu, a pojedini među njima i nekadašnju državnu nezavisnost.
Upravo je taj istorijski poklič u pojedinim novijim razdobljima upotrebljavao i deo savremenih političkih i intelektualnih elita na ovim prostorima, koje su pokušavale da energiju i motivaciju, neophodne za ostvarenje sopstvenih ciljeva, obezbede svojim veštačkim i suštinski nasilnim inkorporiranjem u samu srž tzv. kosovskog zaveta.
Nakon što je obuhvatio brojne legendarne elemente, kosovski zavet sredinom XIX stoleća bio je obogaćen i ratnim pokličem „Za krst časni i slobodu zlatnu!“
KOSOVSKI ZAVET
Činjenica da je taj zavet, tokom prethodnih vekova, počev od vremena njegovog idejnog tvorca oličenog u znamenitoj ličnosti patrijarha Svetog Danila III Srpskog (1392-1396), koji je suštinski zaslužan za njegovo uspostavljanje i temeljno koncipiranje, pokazao neverovatnu sposobnost da u sebe upije brojne elemente narodne tradicije, legendi, mitova, kao i mitske ličnosti, doprinela je da je taj viševekovni identitetski fenomen doživeo svoju svojevrsnu renesansu upravo tokom burnog XIX stoleća.
Ona temeljna i, pokazalo se, sveobuhvatna poruka, koju je u svom delu pod naslovom „Slovo o knezu Lazaru“, patrijarh Sveti Danilo III Srpski pripisao glavnom zapovedniku srpskih snaga u Kosovskoj bici, a koja je glasila „Umrimo kako bismo stekli život večni!“, sasvim prirodno se znatno docnije nadovezala na ratni poklič „Za krst časni i slobodu zlatnu!“, nastao pet i po vekova nakon same odlučujuće bitke na Kosovu polju.
Nakon što je obuhvatio brojne legendarne elemente, poput pričešćivanja srpskih ratnika u crkvi u Samodreži, „kneževe večere“, „kneževe kletve“, kao i mitske ličnosti poput Miloša Obilića, Kosančić Ivana, Toplice Milana, Jug Bogdana, Devet Jugovića, Majke Jugovića, Kosovke devojke i drugih, tzv. kosovski zavet (mit) sredinom XIX stoleća bio je obogaćen i ratnim pokličem „Za krst časni i slobodu zlatnu!“, koji je u potpunosti korespondirao sa njegovom suštinom i osnovnom funkcijom.
Iako nastao iz pera jednog Hrvata (!), i to pet i po vekova nakon sudbonosne bitke za koju se u našoj javnosti najčešće vezuje taj bojni poklič, indikativno je da on i dan-danas povremeno odzvanja srpskim etničkim prostorima pozivajući na budnost, ali, iznad svega, na slobodarstvo, viteštvo, junaštvo i plemenitost.
Ostaje nam da izrazimo nadu da generacije koje će tek uslediti posle nas neće biti prinuđene da ponovo hrabro i silovito uskliknu te simbolikom ispunjene reči, jer bi to značilo da se i one, baš kao i njihovi slavni preci u prošlosti, nalaze pred izazovima i strahotama nekog novog ratnog sukoba.
Zavetujući se, još pre toliko vekova, slobodi, nezavisnosti, nepokoru i miru, naši veliki preci utrli su i nama put kojim hrabro i dostojanstveno treba koračati i danas.
Kako i zašto u nepromenjenom stanju stvari u poslednjih nekoliko decenija prolaze naši životi pitanje je sa kojima su se ukoštac uhvatila dvojica umetnika - Rade Marković i Dragan Jovićević Macola. Deleći istovetan pogled na to stanje, umetnici su ga izrazili kroz svoje radove na izložbi „Stanje stvari - što u izlogu to u radnji...“.
Izložba je otvorena u beogradskoj Galeriji ULUS u Knez Mihailovoj i trajaće do 13. jula. A beogradski umetnik Rade Marković, osvrćući se na naziv izložbe, ističe za „Blic“da još nismo u kolektivnom stanju očaja: - Praveći ovu izložbu, Macola i ja smo shvatili da nismo očajni. Izložba je presek mog i njegovog višegodišnjeg rada. Nisu to samo radovi iz ove ili prošle godine, već ima i onih koji su stari, potiču čak iz vremena 1994. ili 1996. godine. Ti stari radovi su sa namerom izloženi, da bi pokazali da to stanje stvari u društvu, na koje reagujemo na različit način, traje do danas. Dakle, postoji neka vrsta nepromenljivosti tog stanja. Ovo vodi ka stanju očaja, ali nadam se da ćemo ga izbeći, i kao društvo, ali i individualno - ističe vajar i slikar, koji je tokom proteklih tridesetak godina izlagao, ne samo u Srbiji, već i Velikoj Britaniji, Hrvatskoj, Italiji, Crnoj Gori...
POLITIČKA UMETNOST
Na izložbi „Stanje stvari što u izlogu to u radnji...“ima i nekoliko radova koji su nastali u poslednjih nekoliko meseci. Marković kao primer navodi svoj rad - kofer koji je malterisan, odnosno zabetoniran:
- Taj kofer je zavezan u betonu, što je vrlo ekspresivna reakcija na sve što se dešava. Taman smo se privikli na slobodu putovanja, na kontakte, prijateljstva i sad je to prekinuto. Ali, i to je opet neki kontinuitet, jer ako malo bolje razmislim i prisetim se svoje slike izbeglica iz 1996. godine, vidim da je ta slika govorila o patnji tih ljudi i mojoj reakciji na to, a da ovi novi radovi, koje pravim već osam godina, gotovo da su predvideli sve ovo. Ti moji koferi koji su sada onemogućeni ili prinuđeni da se kreću, kao da su predskazali ove migrantske krize, iako mi to, dok sam radio, nije ni padalo na pamet.
Eto, sada samoga sebe mogu da smatram vidovitim - kroz polusmeh objašnjava Marković.
Ovaj umetnik veliki deo svoga stvaralaštva posvetio je i onome što naziva politička umetnost.
- Tu moji radovi predstavljaju obraćanje u odnosu na politiku, ideologiju, religiju... Dakle, to je odnos spram onoga što se, suprotno našim željama, meša u naše živote. Najviše bih voleo da ta politička umetnost uopšte ne postoji, i da nema svih tih mojih radova. Sa radošću bih se odrekao svega toga, ali...
Skulpture, slike, pisanje, ali i umetnički nameštaj, samo su deo Markovićevog opusa. Za koji „žanr“će se u momentu odlučiti, pitanje je, kako kaže, trenutka:
- Ne vezujem se striktno za formu. Kada imam potrebu nešto da uradim, biram gde ću. A i dizajnom nameštaja bavim se već tridesetak godina i mi u RM dizajn studiju pokušavamo da spojimo tradiciju i moderno.
PITANJE ZA MILION SENDVIČA
A pitanje kada će, da parafraziramo naslov izložbe, naš izlog, a samim tim i radnja biti lepši, za Radeta Markovića velika je nepoznanica:
- To je pitanje za milion sendviča, što bi Svetislav Basara rekao. Da bi ovde bilo šta bilo bolje, „mi moramo biti bolji“, kako kaže stara izreka. Kada mi budemo bili bolji ljudi, i ovde će biti bolje. A kako to uraditi? Znate, sećam se vremena posle 5. oktobra, pošto su mi ćerke tada bile u osnovnoj školi, kada se počelo sa reformom osnovnog obrazovanja. Ako, političkom voljom, usvojite da od ljudi kroz obrazovanje pravite slobodnog i misaonog čoveka, kroz deset ili 15 godina imaćete generaciju slobodnih ljudi. A onda će to promeniti i društvo. Međutim, mi, umesto da nastavimo sa tim, uradili smo suprotno. Posle ubistva Zorana Đinđića, dolazile su vlade koje su najpre napale reformu osnovnog obrazovanja. Tada je meni već crvena lampica žestoko gorela i nikako da se ugasi... - kaže umetnik.
Neki radovi potiču čak iz vremena 1994. ili 1996. godine. Ti stari radovi su sa namerom izloženi, da bi pokazali da to stanje stvari u društvu, na koje reagujemo na različit način, traje do danas