GORČIN STOJANOVIĆ FRAGMENTI SMISLA

TAKAV NAM JE ŽIVOT SADA: SAV U DRONJCIMA SMISLA, KAO CEPKANA PRASETINA. SAMO NE UKUSAN POPUT TE DELICIJE. PA KAD JE TOME TAKO, EVO NEKOLIKIH FRAGMENATA, KRPICA, DRONJAKA: MOŽDA U NJIMA, MOŽDA U NJIHOVOM SKLADU ILI SRAZU, JER – MALA JE RAZLIKA IZMEĐU ZAGRLJAJA, ZABRANJENOG, I SUDARA...

...Ima izvesnog smisla, neke zaumne, ako već ne kauzalne logike, nekog, rekli bi ruski formalisti, „montažnog principa“, u kome se nahodi kakvo može-biti značenje.

1.

Atalanta. Ako ima grada koji će ostati simbolom pandemije, to je taj gradić. A ako ima fudbala kog ćemo se uopšte sećati iz ovog doba, biće to Atalanta Bergameska Kalčo, tim koji igra najlepše u Evropi, ovog časa. Protiv Napolija, doduše, bacili su prvo poluvreme – doduše, i jedni, i drugi – kako se to već u Italiji radi kad je važno, a onda su zalepršali desetak minuta, i završili posao. Kako to biva u Seriji A, prvakom će biti onaj ko primi najmanje golova, i sva je prilika da će to opet biti Juve. Ali, Atalanta je dala osamdeset i kusur, dvadeset i kusur više od Juventusa. Primila je, dakako, nekih petnaestak više, ali to je tome tako kad se igra takav fudbal u kojem levi bek upiše devet golova za sezonu. Delić smisla igre u doba epidemije.

Jeste, Barselona je u fazi poluraspada, tim koji se ne oporavlja od Nejmarovog odlaska i demisije Luisa Enrikea, jeste, Mesi je u isti mah i najbolji i najgori na terenu, jeste, titule neće biti, a ni Lige šampiona po svoj prilici. Ali! Mesijeva panenka protiv Atletika, baš kao i Kostin autogol, to je neki fudbal kojem se radujemo. Jer, šta nam je drugo ostalo. Možda je zbilja istina da se fudbal igra još samo zbog kladioničara. Ja u to ne verujem: ubeđen sam da je teren prostor pronalaženja nekog smisla, a igra baš to – samosvrhovita delatnost usmerena na izazivanje radosti, u onima koji to gledaju jednako kao i onima koji igraju. Pa šta je drugo naše posvećeno gledanje fudbala, ako ne – panična potera za smislom? I koga, u konačnici, briga za rezultate u dobu posvemašnje neizvesnosti, ako vidiš blesav autogol Kostin ili taj Mesijev blesak šeretluka – ništa nije tako opasno kao panenka, zna Piksi, a znaju i u Mostaru.

Liverpul prvak. Kakva prosta rečenica, a koliko otežala od emocionalnog bagaža, značenjâ i, da, ponovo – smisla! Završio se ceo jedan vek, propale su neke carevine na istoku, neke domovine na jugoistoku, nastala su nova carstva u srcu Evrope, fudbal se promenio – kad je Liverpul pretposlednji put bio prvakom, još se moglo vratiti loptu golmanu u ruke. Ako je onaj Džerardov nesrećni pâs, onomad, bio slika tragedije, onda je Klopov osmeh slika trijumfa. Trebalo je da ovo bude druga titula, a ne prva posle trideset godina, ali ko zna da li bi ona bila ovakva, ovako suverena, ovako surovo nadmoćna spram ostalih, da nije bilo te Džerardove greške. Povesna i ljudska nepravda, a možda i božanska, ko u to veruje, jest to što Stivi Dži nije podigao pehar, ali sve to nije važno – pola veka od nestanka Bitlsa, u zalivu Mersi je onako kako ima biti. To što je Siti briljantno pomeo prvaka pre neki dan, posve je irelevantno: old money je old money, džaba novcem optočeno plavetnilo pustog Etihada. Crveno je crveno.

I ne na kraju, nego na posebnom mestu – otišao je Petko. Ko je, poput potpisnika, stasao uz televizor u svakoj kući i prvo svetsko prvenstvo na kojem smo učestvovali, a da ga je gledao u dnevnoj sobi, zna da svet počinje onim Petkovim promašajem protiv Brazila, na otvaranju Veltmajsterfšafta. Da je to ušlo, sve bi bilo drugačije, a opet bi to bio taj, naš svet. Ilija Petković bio je deo sastavni i neraskidivi deo tog sveta, jedno od najboljih desnih krila, ali mnogo više od toga – jedan od, jasno je to bilo i nama koji ga nismo poznavali kao osobu, nego kao igrača i trenera, najboljih ljudi jugoslovenskog fudbala. Kao što je briljantno čitao igru, tada, u jugoslovenskoj reprezentaciji i svom OFK-U, tako je kao trener, dvadesetak godina docnije, proveo raspali tim raspale zemlje kroz kvalifikacije za Svetsko u – gle! – opet u Nemačkoj. Sve posle nije njegova krivica, osim u jednom: bio je suviše dobar čovek za ovdašnji fudbal. Slava mu beše za života, pa tako i sada. Imalo je smisla igrati fudbal, ako si Petko, imalo je smisla gledati ga, ako gledaš takve poput njega. Dabogda nam se još ponekad takvo što desilo. 

Imalo je smisla igrati fudbal ako si petko, imalo je smisla gledati ga, ako gledaš takve poput njega. Dabogda nam se još ponekad takvo što desilo