(O) pobedniku nema ko da piše
Na žalost popravljača i prepravljača istorije, Srbija je pobedila u Drugom svetskom ratu, zajedno sa drugima, dakako. Na još veću jajarsku žalost – pobedila je vođena partizanima, koji ne behu nužno komunisti, ali behu rodoljubi.
O toj pobedi trebalo je da svedoči izložba „Tanjug javlja, rat je završen” u Muzeju Jugoslavije, tu kraj Titovog groba, na rezidencijalnom beogradskom bregu s kog se lepo vidi u šta se ta pobeda polako pretvara. Rekoh – trebalo je da svedoči, ali ne svedoči. Fotografije iz 1945, trojice Tanjugovih fotografa, ćudljivom su voljom autora izložbe gotovo nesagledive: premali formati kojih je previše, opšta legenda o grupama motiva, a koju valja tražiti na listu papira, vodiču kroz izložbu, neprestana potreba da čučnete (da, baš tako) ne biste li videli fotografije blizu poda, uz ukupan čemeran utisak što ga proizvodi arhitektonika postavke – beli položeni zid-monolit u velikom praznom prostoru, inače punom prirodnog svetla, sve to proizvodi utisak odsustva veće ambicije. I naprosto je naporno. I ne ostavlja nikakav završni dojam.
Pobednici, ti iz 1945, brzo su sopstvenu pobedu ukaljali raznim zločinima (ili bi, shodno “novoj retorici” srpskih zvaničnika o genocidu u Srebrenici, trebalo reći “raznim nesporazumima”?). O tome, srećom čestito postavljene, svedoče majstorske fotografije pariskog, a nekad sarajevskog, fotografa Milomira Kovačevića Strašnog u Kulturnom centru Beograda. “Dobro došli na Goli otok”, tako se zove izložba crno-belih prizora sa ukletog otoka, rađenih posve analogno, na filmu, jer Strašni tako slika oduvek, tako je to radio i u opsednutom Sarajevu, dolazeći do materijala volšebnim putevima. Njegove, sad već klasične, sarajevske fotke najjasnije su i neprikosnoveno svedočanstvo o zločinjenju u realnom vremenu. Fotke s Golog otoka, pak, predstavljaju sećanje na zločin: one su po sebi lepe na užasavajući način, jer, zapravo, nisu dokumentarne, nego umetničke – Strašni svoje kadrove pažljivo bira i kad je izložen snajperskoj vatri, a kamoli u mirnodopskim uslovima. (I među fotkama Tanjugovih fotografa, uzgred, ima nekoliko sjajnih prizora, vrhunske upotrebe svetla i kompozicije, samo se to, nažalost utapa u goreopisanu bezidejnost.)
I, na kraju, kao mali dodatak: pored krasne Konjovićeve postavke u Domu vojske – mada bi za pravog Konjovića valjalo otići u Sombor, u njegovu galeriju – u Maloj galeriji Doma, složena je i mala izložba analogna onoj u Muzeju Jugoslavije, ali iz sovjetskih arhiva, socrealističkog naziva “Nezustavljivi hod Crvene armije na putu ka Berlinu”. Bez obzira na taj komični naslov i na propagandni karakter, izložba sadrži bar deset sjajnih fotografija, osobito onih sa crnomorske obale, iz Odese i Sevastopolja, datih u normalnim formatima, pregledno, odgovarajuće obrađeno. Možda zato što se Rusi ne stide svoje pobede u Drugom svetskom ratu.
A mi?
Pobednici, ti iz 1945, brzo su sopstvenu pobedu ukaljali raznim zločinima