SVE ŠTO ŽIVI NEKI OŽILJAK IMA
Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar/ Čiji pogled gasne u magli i memli/i volim te usput, ko da sanjam/kao mnoge druge na toj zemlji - stihovi su genijalnog Sergeja Jesenjina (1895-1925).
Apovodom obeležavanja 125 godina od rođenja ovog velikog pesnika, Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki koja se može pogledati od 16. jula do 9. avgusta 2020. u javnom katalogu Biblioteke i na njenom veb-sajtu (www.bms.rs).
Autorke su Marina Đačić i Marina Šmudla, a izložba obuhvata naslovne strane knjiga, slike pesama, poneki portret, fotografije... Da, naravno, ima i Isidore Dankan.
„Rastaćemo se uz smešak nas dvoje“, „Sve što živi neki ožiljak ima“, „Ja namerno idem razbarušen“, „Ispovest mangupa“, „Ništa, o kamen samo se spotakoh“, „Na zemlji se jednom živi“... samo su neki od naslova njegovih zbirki.
Više je nego rečit njegov “Portret sa šubarom” iz 1916, dirljiv je prizor na fotografiji „Jesenjin i breza“(iz dokumentarnog filma „Sergej Jesenjin“1918), uzbudljiva „Slika sa venčanja Jesenjina i Isidore Dankan“iz 1928, na kojoj je i Isidorina ćerka Irma, a tek „Jesenjin sa majkom u Moskvi 1925“...
Tu su i brojne knjige i tekstovi pisani o njemu, među kojima je i ono što je potpisao takođe veliki ruski književnik Maksim Gorki.
Za “Pesmu o keruši” Jesenjin je rekao da je biografska, a kako je Maksim Gorki zabeležio, prilikom jednog od njihovih susreta, u Berlinu 1922, zamolio je Jesenjina da mu izrecituje pomenute stihove. Posle kraćeg oklevanja, veliki poeta je to učinio.
“Kada je izgovorio poslednje stihove – pale su i njene oči pseće/kao zlatni sjaj zvezda u sneg – i u njegovim očima takođe zablistaše suze. Pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek koliko instrument koji je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog zaslužuje čovek”, piše Gorki.
Interesantno, čak i u ovo nepoetsko vreme se na internetu može, primerice, naći da smo „uz ‚Pesmu o keruši‘ svi plakali“.
U pratećem materijalu za izložbu je i podsećanje da je Sergej Aleksandrovič Jesenjin, jedan od najvećih ruskih pesnika 20. veka, rođen u selu Konstantinovu u Rjazanskoj guberniji 1895. godine. Detinjstvo je proveo odrastajući u domu dede i babe, u seoskom okruženju, što je ostavilo veliki trag u njegovoj poeziji. Nakon završene škole upisao se na moskovski Narodni univerzitet A. L. Šanjavskog, na kome je proveo nešto više od godinu dana. U to vreme je već počeo da objavljuje pesme u književnim časopisima. U Petrogradu je upoznao neke od najvećih tadašnjih ruskih pesnika koju su mu dali podršku za dalji rad. Vrlo brzo je stekao pesničku slavu i učestvovao je u brojnim kulturnim dešavanjima. Bio je jedan od predstavnika pokreta imažinizma u Rusiji.
Navodi se da su neke od njegovih najznačajnijih pesama „Breza”, „Jesen”, „Pesma o keruši”, „Mangup”, „Ispovesti mangupa”, „Doviđenja, druže, doviđenja”, poeme „Ana Snjegina“, „Crni čovek“...
Sergej Jesenjin je tragično skončao 28. decembra 1925, a sahranjen je na Vaganjkovskom groblju u Moskvi.
Autorke su Marina Đačić i Marina Šmudla, a izložba obuhvata naslovne strane knjiga, pesme, poneki portret, fotografije...