Život na ivici

Čitajući vesti sa ulica i puteva u Srbiji, čovek često ima utisak da svi skupa živimo jednu tragikomičnu dramu koja opisuje život na ivici.

„Jaka kiša uništila tek rekonstruisanu ulicu u Nišu“, zvuči zaista komično. „Teško povređen sedmogodišnjak u Prilikama kod Ivanjice nakon što ga je udario kamion dok je prelazio magistralu“jeste ono što je tragično.

Ovih tragičnih vesti, nažalost, daleko je više. Zajednički imenitelj za sve, međutim, jeste to da dok se ne dogodi nešto što na taj način dospeva na udarne novinske stupce, niko prstom ne mrda da predupredi ono najgore što ugrožava bezbednost ljudi na ulicama i putevima.

A nije da Priličani nisu na vreme upozoravali da je neki crni saobraćajni scenario u njihovoj zajednici vrlo moguć. Naime, magistralni put prolazi kroz sam centar mesta, s obe strane su prodavnice, pošta i apoteka, a čini se ekstremno nebezbedan za pešake.

Slično, već godinama, upozoravaju i meštani valjevskog kraja na deonici uz prugu Beograd-bar, zbog pružnih prelaza koji malo-malo zbog raznoraznih kvarova ne rade ili na njima, bez obzira koliko su rizični, nema zaštite u vidu pokretne rampe.

Preventivna upozorenja, usmena ili pisana, da će ljudi i deca izginuti ako se ne preduzme „to i to“, međutim, završavaju tako što se kao eho gube negde u daljini. Onda se, logično, dogodi ono najgore. Pa onda iz lokalnih sredina krenu očajnički vapaji „država d‘uradi nešto“, ali ih ista ta država u obzir uzima otprilike koliko traje mastilo na papiru peticije. Nadležni uvek imaju ekstremno efikasnu metodologiju „samoodbrane“od vapaja i peticija koja se sastoji u sledećim sentencama: „ne možemo bez pomoći republike“, „nije nam opština dostavila projekat i tražila pomoć“ili najjednostavnije „nije u našoj nadležnosti“.

Šta onda ostaje građanima? Jedino ono „pamet u glavu i otvori četvore oči“ili „ko se čuva i bog ga čuva“, kako kome koja narodna mudrost više paše.

Upozorenja, usmena ili pisana, da će ljudi i deca izginuti ako se ne preduzme „to i to“, kao eho gube se negde u daljini