PANDEMIJA MOŽE DA POMOGNE

Kako provodite vreme u ovo doba pandemije? Kako je u Češkoj? Šta nam je pandemija donela?

- Češka je bila uvela stroge mere, međutim zbog ekonomije su stege popustile, pa je došlo do porasta broja zaraženih. Još iz doba socijalizma njihov zdravstveni sistem je prilično jak, odolevaju. A pandemija... Kad je već tu, voleo bih da promeni stvari. Svaka revolucija ima žrtve, ali i svaka pokušava da menja svet... Nadam se da će doprineti osvešćivanju ljudi. Učiniti da budu odgovorniji. Motivisati ih da se stalno preispituju; koji je moj pravi zadatak, gde mogu biti koristan... Da će pojačati empatiju, a smanjiti koristoljubivost u odnosu na tuđu nesreću.

kažem, opterećeni nikakvim tehnikama. Drugačije, otvorenije slede reditelja.

Koja je zapravo neka, nazovimo to, ključna nit ove vaše buduće filmske priče?

- Još pre 40 godina, radeći neki dokumentarni film, govorio sam da o logoru u Jasenovcu u vreme NDH tokom Drugog svetskog rata, stradanju dece Kozare i Podkozarja treba napraviti dobar dugometražni igrani film. Ako se posreći pa u filmskom, umetničkom smislu napravi domet, obići će ceo svet. I što je, rekao bih, posebno važno - to uopšte nije samo istorijska priča. Tema genocida je i danas veoma aktuelna, priča o migrantima takođe. Unutar regije biće onih koji su za to da se ta tema otvori, snažno obradi u filmu, a biće i onih koji su protiv. Pa, svedoci smo prekrajanja istorije. Ta situacija nije povoljna sa stanovišta finansiranja, ali nije ništa novo. Od mene se očekuje žestok pristup. Ako tražite od mene da u par reči kažem ključnu nit, onda je to - krik protiv tog zla. Taj fašizam i to jezivo stradanje dece je doslovce nečuveno, kako je moguće da ljudski život do te mere ne znači ništa, da ljudi postanu gori od zveri...? Kada sam izučavao i saznavao sve to oko Jasenovca i Kozare u vreme NDH, stid me je bilo što sam i ja čovek. A fašizam, kako vidimo, nažalost nije samo stvar prošlosti.

Zločini u Drugom svetskom ratu su tema kojom ste se bavili i u ranijim svojim filmovima...

- Filmom sam se počeo baviti kao vrlo mlad, sa 17 godina u Kino-klubu Split. U to vreme postojala je dosta jaka grupa filmadžija koja se bavila čistom formom, filmskim jezikom, filmom koji nije opterećen pričom ili komercijalnim zahtevima... Poređen je sa muzikom u smislu da je skladanje, komponovanje muzike i filma vrlo slično. Bavili se unutrašnjom formom. Radili smo to i na Akademiji u Pragu. Kad sam ’70-ih došao u Jasenovac, rekao sam i sebi i ekipi - film treba da poseže za dubljim smislom. To zlo koje smo pominjali, zlo u mojoj okolini, postalo je za mene strašan pritisak, teret, muka... Morao sam to skinuti sa sebe. Iz utrobe sam vapio - jesam deo tog naroda, ali nisam taj. Postojala je, dakle, žestoka potreba da se očistim, i u kratkim i u dugim filmovima, i u “Okupaciji u 26 slika” i u “Večernjim zvonima” i da ne nabrajam... ”Deca Kozare” su vrh mog bavljenja tom temom. U ovom današnjem vremenu vidimo oko sebe mlade ljude, gotovo decu koji uzvikuju “za dom spremni” i druge nacionalističke pokliče, a zapravo nemaju pojma šta to znači. I te kako im dugujemo odgovor.

FILMSKI STVARAOCI VIŠE NE SLEDE SVOJU UMETNIČKU VOKACIJU NEGO POGAĐAJU ŠTA BI MOGLO PROĆI NA KOM KONKURSU, PA SE TOME OKREĆU

U ovom današnjem vremenu vidimo oko sebe mlade ljude, gotovo decu, koji uzvikuju “za dom spremni” i druge nacionalističke pokliče, a zapravo nemaju pojma šta to znači. I te kako im dugujemo odgovor

Kako sagledavate društvene, političke prilike u Evropi, u regionu?

- Sa stanovišta kinematografije, svaki čovek koji napravi film istrčao je tešku i žestoku maratonsku trku. Više nema klasičnog producenta, nego su to fondovi, komisije... Ne znate ni ko, ni šta ni kako. Filmski stvaraoci više ne slede svoju umetničku vokaciju nego pogađaju šta bi moglo proći na kom konkursu, pa se tome okreću. Kod nas na Balkanu, pritom su to zatvoreni krugovi u kojima se stalno vrte jedni isti, iz ovih i onih razloga ovaj učini onom, pa onda onaj ovom... vrlo se teško u te krugove ulazi. Više puta sam rekao; film ne može nastati sam od sebe. On je umetnička sinteza situacije u društvu. Vreme je promene u kojoj se umetnici ne snalaze. Nema kriterijuma po kojima merite vrednost. Oni su postojali do devedesetih i bili su visoki. To se u prašinu pretvorilo. I već duže vreme ne mogu se oteti utisku da je u toj demokratizaciji filma preko videa nestala filmska estetika, a pojavila sa nova, video-estetika koja je stvorila nešto što odbija gledaoce od kina. 

...Mišo Kovač mi je jednom priznao: „Dok se nije pojavio Pero Zlatar, ja sam mislio da je Tanjug jedini novinar u Jugoslaviji.“Stvarno, ta karijera i po kilometraži i po rezultatima zaslužuje najdublji respekt. Niko kao on! Punih sedam decenija pisati i uređivati novine.

Pripadao je retkima koji su radost otkrivanja nepoznatog, blizinu senzacije pa i strast za dolazećim vrednostima želeli i morali da podele sa drugim ljudima. Zato odlazak velikana „stare garde“izaziva tugu diljem onoga što se nekad zvalo Jugoslavija i svuda gde se još razume zajednički jezik.

NAŠ ŽURNALIZAM NIJE IMAO SLIČNOG PERI ZLATARU. DETE SKOPLJA, SLAVU OSVOJILO U ZAGREBU, A SRCE GA IZDALO U BEOGRADU. NEGDE „ČETNIK“, NEGDE „USTAŠA“, A SVUDA OSTAJE U USPOMENI KAO GOSPAR MIROTVORAC...

Pero Zlatar je istinska legenda našeg novinarstva. Napravio na hiljade intervjua sa znamenitim ljudima, zvezdama i bitangama, boravio praktično u svim zemljama Ujedinjenih nacija, ispisao toliko reportaža, izveštaja i ozbiljnih spoljnopolitičkih hronika. Prvi priređivao nezamislive događaje: osnivao diskografske kuće, pravio izložbe u avionima nad Atlantikom, sarađivao u svim najvažnijim jugoslovenskim medijima, bio je glavni urednik u šest novina. Pisao bez pauze dok ga srce nije izdalo. Objavio dvadesetak knjiga u ogromnim tiražima. Od prvih o Draženu Jerkoviću i Slavenu Zambati, Ivici Šerfeziju i Ivi Robiću, preko serije putopisa do romana „Šarmeri bez pokrića“, „Bitange mirno“, „Zvijezde i seljaci“, sve do dela o Zagrebu, Albaniji, Paveliću i biografiju Envera Hodže. Bio je selektor fudbalske reprezentacije Hrvatske, direktor Dinama i košarkaškog kluba Lokomotiva.

PERO ZLATAR OSTAVIO JE OPUS ZA DESETORICU I STIZAO DA ZAVRŠI SVAKI POSAO

U novinarstvo ušao sa 15 godina. Od 1954. bio reporter i urednik u izdanjima „Vjesnika“. Vodio je nekoliko izdanja te zagrebačke kuće koja i danas imaju kultni status – „Plavi Vjesnik“, „Studio“i „Arena“, urednik bio u VUS-U i „Sportskim novostima“. „Glavnoga urednika, baš kao i trenera sportske momčadi, mora ići karta.“Njegove novine su imale „svetske“tiraže i popularnost. „I nisam završio fakultet, kao ni, za moju utehu, Miroslav Krleža i Džek London.

Godine 1981. seli se u Beograd gde je nekoliko meseci bio glavni urednik dvonedeljnika „Intervju“. Od 1992. godine radio kao dopisnik „Globusa“, „Nacionala“i „Jutarnjeg lista“. Dugogodišnji dopisnik EPH izdanja, a kasnije Hanza Medija iz Beograda. „Da ne pišem za novine, otišao bih k vragu. Novinarstvo je strast. Ja i dan-danas osećam uzbuđenje kad otvorim novine.“Šarmer, poliglota, svetski putnik, prijatelj slavnih i uticajnih osoba (diskretan, jer ni dame s kojima je spavao nisu to saznale) i sledbenik Borisa Janković-argusa, velikog zagrebačkog majstora reportaže i dobitnik nagrade za životno delo nazvane po Otokaru Keršovaniju, stvarao je trendove, rušio tabue i barijere u neslobodnim i najtežim vremenima za novinarsku profesiju. No, i u danima krutih ideoloških komisija, bilo je pojedinaca koji su umeli da naprave nešto veliko. Pero u okolnostima nije tražio alibi, već razlog za kreativnost! „Te uspomene mi niko ne može oteti, a ni ja ih ne mogu otuđiti, za razliku od nekretnina kojih nemam.“

Čedo iz mešovitog braka - od Dalmatinca i Makedonke - odraslo u ulici koja kod nas podrazumeva pojam za ludnicu (Laze Lazarevića) imalo je čudesnu karijeru i život. Nije bilo tačke na zemljinom šaru gde nije imao prijatelja. Ostavio je opus za desetoricu, i stizao da završi svaki posao. U svoju ekipu uveo Veselka Tenžeru, stvorio kult „Svetog Nikole“(Plećaša) u košarci, sa Ćirom Blaževićem vodio Dinamo. Koautor je zagrebačkog hita „Zadnji fijaker“iz 1963. Sve najveće sportiste lično je znao. U kući držao portret Jovana Raškovića koji je nacrtao Momo Kapor. U nedeljniku „Studio“osnovao produkciju ploča sa ekskluzivcima: Mišo Kovač, Čobi Savčić i Duško Lokin. Prvi novinar koji je posle 1948. posetio Albaniju, Frankovu Španiju, Salazarov Portugal, Tajvan, države aparthejda Južnu Afriku i Rodeziju, Južnu Koreju i Čile. Prvi Evropljanin koji je čitaocima predstavio Maradonu kao sledećeg „matadora“(ubicu) na fudbalskim terenima. Upoznao nas sa hirurgom Kristijanom Bernardom i torerom El Kordobesom. Napravio feljton-intervju sa Robertom Redfordom. Posle jedne utakmice Pižonu dao ocenu 10+. Ispisao propratni tekst na prvom domaćem rok albumu „Naši dani“Grupe 220. Izbliza video sve najlepše žene sveta...

Jednom smo podelili sudbinu. Ponude mu da u Beogradu bude glavni urednik „Intervjua“. On me izabrao za pomoćnika. Jovan Ličina napiše feljton „Poslednji dani kralja Petra II Karađorđevića“. Pero ode na proslavu Božića, a mene ostavi da ekskluzivu najavim. Smislim reklamu: Poslednji dani našeg poslednjeg kralja! Hitno se zabrani nastavak feljtona. Taj broj trebalo je da se štampa u 200.000 primeraka. Proglase nas za srpske nacionaliste pa smo morali da potražimo nove poslove. Onda je završio tri knjige, a ja otišao da pravim „Rock“. Nikad mi nije zamerio, samo reče: Zaboravi rušenje, misli o ustajanju!

Posle su ga proglašavali za hrvatskog nacionalistu. Pero to nije bio. Delio je ljude na prljave i čiste, dobre i zle, poštene i nepoštene, glupe i pametne, a ne na Srbe i Hrvate.