Pod okriljem vere cvetaju vešala, ćelije i tamnice
Posle višemesečne pauze zbog pandemije Covida 19, kreće pozorišni život. Atelje 212 podiže zavesu i otvara krov
11. septembra premijerom predstave “Dabogda te majka rodila” po romanu Vedrane Rudan, u režiji i dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat.
Prvobitno, premijera je trebalo da bude 13. marta, ali je korona izrežirala da to bude sada.
Kroz svojevrsnu mozaičnu strukturu, u središtu priče su žena u zrelim godinama i njena majka smeštena u starački dom na dobrom glasu, njihov odnos, preispitivanja, (ne)razumevanja, osećaji krivice i kajanja, potreba za oslobođenjem od tereta, porodično nasilje, (ne)moguće granice ljubavi i tolerancije, društvene norme kao (ne) premostive prepreke…
Na početku razgovora za “Blic”, Svetlana Bojković koja igra majku napominje:
- Svojevrstan je hendikep kad se predstava završi a ne izađe pred publiku, ne zaigra i ne razigra, kao što je to - sticajem korona okolnosti - slučaj sa predstavom “Dabogda te majka rodila”. A samim tim pred nama je sada i poseban glumački izazov.
Majka
Govoreći o ulozi koju igra, kroz smešak veli:
- Naslovna rola i kao vapaj i kao kletva, pa ti vidi… Dodaje potom:
- Ta majka je žena u ozbiljnim godinama, bolesna. Ćerka je smešta u vrlo kvalitetan dom za stare, obilazi. Između ostalog, majka ima bolove, ali u sklopu i kontekstu datih odnosa, njoj se ne veruje. Ni ćerka joj ne veruje, jer joj tako govori osoblje iz doma. Smatra se da je umislila velike bolove, do kraja se zapravo ne zna u čemu je problem. A ta neverica nije tek tako tu, ona je zapravo izrasla iz nataloženih iskustava u kojima, kako to u životu biva, nema crno i belo, ni krivo i pravo, nego međusobnog svega i svačega, od nerazumevanja pa nadalje. Ključna tema je odnos majke i ćerke. Vedrana je fantastično iskrena, što bi u žargonu rekli do bola. Retko ko se usuđuje da govori o tome, i u literaturi. Ona govori o ličnim situacijama i zbivanjima, ali to o čemu piše je vrlo česta pojava bez obzira kakav je splet životnih okolnosti u pitanju. U osnovi, na delu je na izvestan način iracionalni sukob, prožet neosveštenošću, neprihvatanjem, ugroženošću… Nekad svesno, nekad nesvesno, najbolja namera biva štit i parola za manipulaciju. Ne umem da objasnim, nisam psihijatar, samo znam da postoji. Imala sam u nekom smislu iskustava sa svojom majkom, pretpostavljam da je i moja ćerka imala sa mnom do određenog perioda sazrevanja. Tanane, duboke, ali istinite stvari.
Govoreći dalje, napominje:
- Očigledno je tu problem što majke ne shvataju da kada rode dete ono nije njihov projekat, nije njihovo vlasništvo, ono je svoje biće koje treba pratiti i prilagođavati mu se, pomoći u potrazi za njegovim životnim izrazom, a samim tim će se ono prilagođavati tebi. O čemu se nije ni razmišljalo u vreme moje i Vedranine generacije, a i danas je aktuelno. Moji roditelji su imali projekat šta ja treba da budem, kakva treba da budem… Sve što je izlazilo izvan toga nije dolazilo u obzir, moralo je biti samo tako kako su oni zamislili. Nekako sam se izborila i imala to na umu kad sam dobila svoje dete. Bilo je sukoba u vreme adolescencije, ali to je period dok se neko ne oformi. Dobro se završilo. Ponavljam - završilo. U ovim starijim generacijama, pa i kod mnogih, bogami i nije. Oni do kraja imaju projekat šta i kako to dete treba da radi. U celoj priči, naravno, veliku ulogu igra pitanje krivice, griže savesti, njihovo prebacivanje… Vedrana je to fenomenalno obradila.
Pominjemo zatim da posle višemesečne pauze pozorišta kreću s radom, odnosno igranjem predstava.
- Iskreno, nije to baš sasvim samo na radost. Jer su okolnosti takve kakve jesu. Više od 50 godina sam glumica i znam da je neodvojivi deo predstave, premijere pogotovo - puna sala, kao i druženje i razmena utisaka kad se spusti zavesa. Ovde neće biti puna sala, ne znam kako ćemo posle sesti u mali bife Ateljea 212, popričati, podeliti utiske, popiti piće, a opet dozlaboga je nenormalno i vrlo depresivno da samo svako ode svojoj kući. To je baš ubistvo radosti.
Zapalivši cigaretu, nakon par trenutaka tišine, uz uzdah kaže:
- Kako se uopšte živi na distanci? Ja zaista, najiskrenije, ne znam kako se živi na distanci. Najviše me nervira izraz “nova normalnost” Svaki put mi se povraća od rečenice “moramo se naviknuti na novu normalnost”. Šta znači “nova normalnost”? Pandemija je pandemija, okolnosti su te koje su, zdravlje se naravno mora čuvati, ali to nije nova normalnost. To je nenormalno. Dakle, postoji normalnost (koja se i formira vezano za ono što je blisko suštinskim potrebama ljudskog bića) i postoje okolnosti koje dovode do toga da se ponašaš drukčije. A da to što nam se servira bude naš život. Ja na to ne mogu da pristanem. I neću. Često se pitam čemu se mi zapravo učimo i vežbamo? Ističe zatim:
- Ubačena je infekcija straha, i taj strah razara. Kovid će neke i da preskoči, a strah neće gotovo nikog. I on je jedan ozbiljan virus. Uplašenim lju
dima možeš da manipulišeš kako hoćeš. Možeš da ih dovedeš do ruba egzistencije i da budu srećni što su preživeli a u stalnom strahu da li će dalje preživeti i da im to bude jedino važno. Kvalitet života je marginalizovan, poražen, obezvređen… Možda su najgore od svega te stalne pretnje a, s druge strane, nepoznavanje prirode opasnosti, tj. konkretnog virusa, a nemanje poverenja u one koji se virusom bave i one koji u državi donose odluke po tom i drugim pitanjima. Pojedinac je zapravo prepušten sam sebi; od dileme kako to da svaki virus do sada kad toliki broj ljudi oboli, odnosno u određenom trenutku, oslabi, a ovaj ne slabi, pa nadalje. Nemam argumente, al’ imam intuiciju koja valjda i nije za bacanje. Ta pretnja da to neće prestati je ko iz filma naučne fantastike. Zastrašujuće. A strah deformiše ljude. To je najgori rezultat Covida 19 i u sređenim zemljama, a nekmoli u zemlji kakva je naša - kaže Svetlana Bojković, dodajući da je umetnost, dakle i pozorište, dobar lek i štit i od straha.
Ćerka
U predstavi “Dabogda te majka rodila” Anđeo je Jovana Stojiljković, Depresija - Dara Džokić, Glaukom - Branka Šelić, Otac - Feđa Stojanović, Gospođa- Ljiljana Stjepanović, Želja - Sofija Juričan, Glavna - Isidora Minić, Rođena - Dragana Đukić. Tu je i hor starica “Feličita”.
A u ulozi ćerke - poznata glumica Marta Bereš, dobitnica Sterijine nagrade (“Hasanaginica”), po prvi puta na sceni Ateljea 212. Ne tako davno (povodom monodrama “Marta Bereš one girl show”) kritika je za ovu dramsku umetnicu koja igra i na srpskom i na mađarskom, i koja je 12 godina bila glumački biser pozorišta “Kostolanji Deže”, između ostalog, pisala “radi se o glumici velikog talenta, veštine i lepote, te poezije i scenske energije, ali i čarobne i samokontrole”.
Poziv za ulogu u Ateljeovoj predstavi stigao je, kaže, nenadano. Podsetimo, nepunih dvadesetak dana pred premijeru, jer, uskočila je u ulogu koju je prethodno Radmila Tomović vratila iz zdravstvenih razloga.
Da li je bilo kao kod Partibrejkersa - jedan poziv menja sve, il’ tako nekako…
- Iznenadilo me. Nisam očekivala, zaista. U tom trenutku… već dve godine i više sam slobodan umetnik, upravo sam bila završila dugometražni igrani film u Budimpešti “Perfekt as you”, bila u predstavi “Ana Karenjina”, igrala stare predstave… I razmišljala o tome šta bi zapravo u datom trenutku htela, čemu težim, koji je to korak koji me vuče. U nekom trenutku izgovorila sam samo jednu rečenicu - tako bih volela da igram dramu na srpskom jeziku. Nije prošlo ni dva meseca, a stigao je poziv iz Ateljea. I tako sam zakoračila u svet: Dabogda te…
Prethodno, veli, nije čitala taj roman Vedrane Rudan.
- Zapravo nisam do tada čitala ništa od nje, a od tada više njenih knjiga je prošlo kroz moje ruke, misli i vreme. Na poseban način fascinantno. Tolika iskrenost je izuzetno retka. Nema ulepšavanja, nema šminkanja, nema zatvaranja očiju. Za svako poštovanje. Srećna sam što sam deo te predstave, tog projekta ako hoćete.
Govoreći o liku koji igra napominje.
- Taj lik ima autobiografskih momenata spisateljice. U pozorišnom otelotvorenju neka druga glumica bi ga verovatno drugačije donela. Moje glavne osobine nisu drskost i beskompromisnost. Gledam ulogu iz druge prizme u čijem središtu je ta ogromna tema - odnos sa roditeljima, njegova ambivalentnost. Lično, mislim da čovek ne može da preuzme svoj život u svoje ruke, ne može ni napred ni nazad ako nije razrešio odnos sa roditeljima.
Pred premijeru, napominje, mešaju joj se osećanja…
- Radujem se, strepim... Veoma mi je bio drag rad na toj predstavi iako sam samo dve, tri nedelje bila u procesu. Ako zbog nečeg imam pritisak, to je zbog jezika. Ne silazim sa scene sat i pedeset, što je veliki izazov. Ali svi iz Ateljea i kolege iz podele su mi velika podrška.
Pominjemo i “Anu Karenjinu” (“Ujvideki sinhaz”) gde je igrala naslovnu rolu u režiji Dejana Projkovskog, i šta je za nju bila ta čuvena Tolstojeva junakinja.
- Nju je i njen život obeležilo nešto što zapravo svi imamo u sebi; s jedne strane duboke nagone i porive, a s druge racio. Samo što neko ume da to harmonizuje, a neko je u problemu zbog unutrašnje nepomirljivosti. Ana Karenjina je i poziv na preispitivanje, krik ili vapaj u traženju puta u kompromis koji nije protiv nas samih, koji će nam dozvoliti da živimo sopstveni život.
Pomalo šaljivo pominjemo pitanje koje danas gotovo obavezno prati ovo čuveno Tolstojevo delo a glasi - da li bi se danas neko, poput Ane Karenjine, bacio pod voz.
- Verujem da bi, gotovo bespogovornim tonom kaže Marta Bereš.
I, trenutak zatim dodaje: - Uvek postoji mogućnost ispadanja iz ravnoteže.
Gledam ulogu iz druge prizme u čijem središtu je ta ogromna tema - odnos sa roditeljima, njegova ambivalentnost, kaže Marta Više od 50 godina sam glumica i znam da je neodvojivi deo predstave, premijere pogotovo - puna sala, kao i druženje i razmena utisaka kad se spusti zavesa. Ovde neće biti puna sala
Neizostavno dolazimo na to da je moguće zamisliti trenutak u kome religije više neće biti i kada čovek neće više nalaziti ni jednu jedinu reč kojom bi imenovao svoje ponore. Nepoznato će biti mutno kao i poznato; svemu će nedostajati privlačnosti i ukusa. Na ruševinama spoznaje, u predvečernjoj letargiji, svi ćemo ličiti na sablasti, na lunarne heroje u kojima nema ni trunke znatiželje za bilo šta… - napisao je Emil Sioran
Nedavno se pred našim čitaocima našla intrigantna, inspirativna, literarno izvanredna zbirka eseja Emila M. Siorana “Kratak pregled raspadanja” (izdavač “Dereta”) u hvale vrednom prevodu Milovana Danojlića i sa nadahnutim pogovorom Dragana M. Jeremića.
Od logike ka epilepsiji
Sem naslovnog, knjiga obuhvata eseje „Mislilac od prilike do prilike“, „Razni vidovi dekadencije“, „Svetost i grimase apsoluta“(odakle je gornji citat), „Dekor samospoznavanja“i „Odustajanja“. Ukratko, svojevrstan zajednički imenitelj im je, sa jedne strane, ništavnost u glavnoj ulozi te praznina koju, nimalo slučajno, piše velikim slovom, a sa druge, činjenica da uz svu upitnost koju otvaraju pobuđujući eventualna (ne)slaganja blistavi su i slojeviti njihovi duboko kritični uvidi u ono što bez sumnje čini savremeni svet, život i ljude.
U naslovnom eseju Sioran veli da je svaka ideologija sama po sebi neutralna ili bi to trebalo da bude. Međutim, oslikavajući u njoj svoje strasti i mahnitosti, čovek je pretvara u ubeđenje, ona poprima oblik zbivanja i tako se odvija “prelazak od logike ka epilepsiji”.
Veli da i onda kada se udaljavaju od religije ljudi joj ostaju potčinjeni upravo svojom “potrebom za izmišljotinama i za mitologijom” koje su “jače od očiglednosti”.
“Onaj ko bezumno voli nekog boga prisiljava i druge da ga vole, spreman da ih satre ako se usprotive”, piše Sioran dodajući da nasilja koja su podstakla ideje nacije, klase ili rase “ravna su nasiljima inkvizicije”. Kaže da pod okriljem političke ideje, programa, pod parolom boga, “pod okriljem vere cvetaju vešala, ćelije i tamnice” a “pravi zlikovci su oni koji na pravovernom ili političkom planu uvode razlikovanje između vernika i otpadnika”.
Po njemu, načelo zla je u “prenapregnutosti volje”, njenom bezuslovnom nametanju. Hamletizam, ističe, nikad nije bio opasan, “fanatizam je mana nad manama”. A kako podvlači, “krajnje zaključke izvlače samo oni koji žive van umetnosti”.
Promišljati stvari, u redovima i između njih, piše Sioran, nije ni lako, ni put ka sreći ali nepromišljati je… “Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja”, veli u eseju “Mislilac od prilike do prilike”.
Pod naslovom “Razni vidovi dekadencije”, između ostalog, beleži: ”Kad svest uspe da se natkrili nad svakom našom tajnom, kad se u nesreći zatre i poslednji trag tajne, hoće li se u nama naći još malo žara i zanosa što bi nam omogućili da posmatramo propast života i poezije? / osećati teret istorije, breme postojanja i onu iscrpljenost zbog koje posrće svest suočena sa zbirom i taštinom minulih ili mogućih zbivanja… Uzalud bi nostalgija da prizove zanos što ne zna za pouke koje nam svekoliko zbivanje pruža; ima jedan zamor u kome se i budućnost vidi kao groblje, moguće groblje i kraj svega što treba da nastane tek. Vekovi su otežali i svom se snagom navalili na sadašnji trenutak. Truliji smo od svih vremenskih razdoblja zajedno, skloniji padu od bilo kojeg carstva. Istoriju tumačimo kroz sopstvenu iznemoglost, u svom isprekidanom dahu čujemo samrtni ropac nacija. Spremamo se za sporedne uloge u otrcanom komadu trajanja; zavesa sveta nagrižena je moljcima, a kroz rupe se naziru samo maske fantoma…”
U eseju “Odustajanje” piše o kategoriji “osećaj-misao” (“refleksija koja prožima reflekse”), odnosno “osećaju jasnovidosti” kao svojevrsnoj meri stvari, protivrečnosti života kao uporištu i ishodištu…
Umoran od budućnosti
Podsetimo, čuveni pisac Emil M. Sioran (Rašnari, 1911 - Pariz, 1995) rođen je u oblasti Transilvanija (današnja Rumunija), koja je u ono vreme pripadala Austrougarskoj. Krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, nakon čega napušta domovinu u koju će se samo jednom nakratko vratiti 1940-41. godine.
Odlazak u Francusku za Siorana predstavlja prekretnicu u svakom smislu, a tu će napisati svoja najznačajnija dela - „Kratak pregled raspadanja“(1949), „Silogizmi gorčine“(1952), „Istorija i utopija“(1960), „Pad u vreme“(1964), „Zli demijurg“(1969), „O nezgodi biti rođen“(1973), od kojih je većina prevedena i na srpski jezik.
Iako njegova filozofija odiše pesimizmom, čuvena je njegova rečenica: ”Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.“
Kako je govorio, u najvećoj meri može se identifikovati sa Budom, dok je Dostojevskog pet ili šest puta celog pročitao.
Dragan M. Jeremić u pogovoru gorepomenute knjige kaže da je Sioran dijagnostičar kojі Zapad posmatra kao čovek Istoka, i na specifične bolesti Zapada nastoji da primeni terapiju koju je, umnogome, naučio na Istoku.
Po Sioranu, ono od čega treba “lečiti” i čoveka i čovečanstvo uopšte jesu patnje i strahote kojima su ispunjeni životi svih ljudi tokom čitave istorije, a uzrok, odnosno krivicu za sve te nevolje Sioran baca na isključivost, ono u šta ljudi slepo veruju.
Ne prihvatiti nijednu ideologiju, onemogućiti fanatizam, bitni su uslovi da se spreče najveća zla kojima je istorija ispunjena: nasilja, pogromi, pokolji. Najveća je pak laž ona koju pojedini ljudi: filozofi, političari i reformatori izgovaraju tobože u ime kolektiva. Izuzetak čine pesnici, mada ima i pesnika koji se potčinjavaju nekoj doktrini: otuda je veliki deo poezije Šelija slab, dok Šekspir nikada nije želeo da svojom poezijom služi nekoj “velikoj” ideji.
Jeremić kaže: ”Sioran je mnogo puta rekao i ponovio da je pobuna iluzorna i da je jedini pravi odnos prema svetu ne pokušavati izmeniti sudbinu. Kao pandan budističkoj nirvani, on ističe da je pravi životni stav indiferentnost, jer, kako kaže u jednom od aforizama objavljenih pod naslovom ‘Susreti sa samoubistvom’ u knjizi ‘Zli demijurg’, ‘uništili se ili ne, sve ostaje nepromenjeno’. Iako Sioran izričito tvrdi da istorija nema smisla, u njoj ipak ima izvesne pravilnosti. Svaka civilizacija počinje agresivnom akcijom varvara, koji svoje nasilje opravdavaju nekim mitom, ideologijom, principima. Kasnije, malo-pomalo verovanje u apsolut opada, a uporedo s tim opadanjem humanizuju se naravi i običaji. Humanizacija, međutim, ne znači ništa drugo nego slabljenje osnovnih impulsa, jer u osnovi ljudskog bića leži instinkt za ubijanjem: kad bismo mogli da ostvarimo svoje potajne želje, sva polja oko nas bila bi posejana grobovima naših prijatelja i neprijatelja. Prirodni instinkti nas, dakle, vode nasilju, a njihovo slabljenje - dekadenciji. Razlika između varvarstva i civilizovanosti, po Sioranu je, dakle, jedna u osnovi biološka razlika, a ne razlika u svesti i savesti. (…) Ali skepticizam nije nikakvo rešenje problema. Za skeptika svet postaje nerazmrsivo klupko problema i on stoga nestrpljivo očekuje varvarina, ne da reši, nego da uništi probleme.”
Jeremić piše i da je stvorio filozofiju koja je antifilozofija, ideologiju koja je antiideologija, da se vrhunskim stilom iskupljuje za nihilizam…
A na poslednjoj stranici knjige Sioran piše: ”Umoran sam od budućnosti, proživeo sam sve njene dane, a ipak me muče nekakve, ko zna kakve, strašne žeđi. Kao kakav razbesneli mudrac, koji je mrtav za svet, a žestoko na njega ustremljen, ja rušim svoje iluzije samo zato da bih ih jače raspalio.”