Kočić je i danas lekoviti orijentir u ovo smutno i amoralno vreme

Kočićeva nagrada Grada Banjaluke za ukupno književno delo pripala je ove godine pesniku i književniku Nenadu Grujičiću. Svečano će mu biti uručena na 55. Kočićevom zboru 29. avgusta u 11 časova u Gradskoj kući u Banjaluci.

Među dosadašnjim dobitnicima ove prestižne nagrade nalaze se Milorad Pavić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milovan Vitezović, Milisav Savić, Jovan Radulović, Stevan Tontić, Ranko Risojević, Rajko Petrov Nogo i drugi.

Na početku razgovora sa Grujičićem, inače dugogodišnjim direktorom manifestacije Brankovo kolo, govorimo o Kočiću kao, kako naš sagovornik kaže, jedinstvenom i neugašenom simbolu.

- Ovo visoko priznanje poseduje jedinstven i neugašen simbol. Nagrada nosi Kočićevo ime, ime neponovljivog i specifičnog pisca, koji je pored apsolutne umetničke ostvarenosti, bio i veliki borac za slobodu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, pod autrougarskom okupacijom s kraja devetnestog i s početka dvadesetog veka. Kao takav, danas, Kočić sa rovitog Balkana širi koncentrične krugove slobode i pravde pa je time i simbol za svaki otpor ugnjetavanju i ropstvu na svakoj tački planete. I danas je aktuelan i nadahnjuje, daje krila autentičnoj borbi potlačenih protiv imperijalista, konkvistadora i svakovrsnih avanturista koji su ogromno materijalno bogatstvo sa grbače „malih naroda“sticali kroz ubistva, istrebljenje i pljačku.

Petar Kočić rođen je u Stričićima na Zmijanju kod Banjaluke? Zmijanje su Turci mimoilazili plašeći se, na primer, kakvog panja – da nije hajduk u zasedi?

- Kočić je rođen od oca Jovana - Joje Stojanovog i majke Mare Vulin, hajdučkog i harambaškog porekla. Jovan će se posle smrti svoje supruge zamonašiti i postati iguman čuvenog manastira Gomjenica na Zmijanju. Kočić je odrastao u divnom planinskom ambijentu gde se poštovala čast i reč, i gde je hrabrosti za otpor osvajačima bilo napretek. Sve to kao moralni amblem naseliće i njegovo književno delo, čak i onda kada bi pisao o naoko svakodnevnim stvarima i pojavama.

Prva Kočićeva knjiga štampana je u Sremskim Karlovcima?

- Tako je čuveni Kočićev prvenac „S planine ispod planine“, zbirka nezaboravnih priča, štampana je u Srpskoj manastirskoj štampariji u Sremskim Karlovcima, a u izdanju Srpskog akademskog društva „Zora“iz Beča. Već taj inicijalni spoj sa Sremskim Karlovcima (1902), gde već uveliko postoji čuveni list „Brankovo kolo“, govori o širini i rasprostiranju delovanja mladog Petra Kočića, dvadesetpetogodišnjaka, koji je upravo bio diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu u Beču.

Kočićeva supruga Milka nadživela ga ja čak pedeset godina?

- To je neobično, ali istinito. Petar Kočić je živeo svega trideset devet godina, a njegova žena Milka imala nepunih devedeset kad je napustila ovaj svet. Doživela je i uverila se u punoću njegove velike slave u srpskom jeziku i književnosti. Ona mu je za života mnogo značila, mada je bila pomalo i skeptik za agilne njegove akcije. Obraćao joj se pismima i iz zatvora „Crna kuća“u Banjaluci, na primer, 1907. godine: “Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i ljepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Kako živili da živili, umrijećemo i iza nas će ostati uspomena da smo se žrtvovali za svoj narod. Ja unaprijed znam da ćeš se ti na ove moje riječi gorko osmijehnuti i prišaptati: E, moj ludi Kočo!“

U današnjem vremenu, kako možemo čuvati ime i delo Petra Kočića?

- Na razne načine, svesni značaja i neprolaznosti takvog duha i talenta, hrabrosti i moralne opstojnosti. Kočić je neophodan u lektiri na svim nivoima školovanja. Veoma je važno, pored ostalog, da nagrade i priznanja sa Kočičevim imenom budu usmeravane ka onima koji vole i poštuju, uvažavaju i ljube celim svojim biće Petra Kočića, kao i napaćeni narod kojem je pripadao. To bi trebalo da budu ljudi koji su na tragu borbe za slobodu i pravdu, a sa izrazitim književnim darom, odnosno moralnim dignitetom da istinski pronose slavu Patra Kočića. Naprosto, svojim delom i životom Kočić priziva one što su spremni žrtvovati se za ideje kojima je prožeta svaka njegova umetnička i tribunska rečenica. U suprotnom, dobićemo beslovesne javne predstave koje zbunjuju poštene i časne ljude, i time neku vrstu javne pometnje i haosa, u inače tektonski razmrvljenom i amoralnom vremenu.

Petar Kočić je patio zbog istorijske pozicije srpskog naroda, stalnog potlačivanja našeg naroda, izloženog neprestanim najezdama imperija i armada...

- Navikli smo, gotovo usvojili tu matricu da budemo osvajani. Pogotovo su to podrazumevali naši eksploatatori i neprijatelji. Oni dolaze k nama da uništavaju i ubijaju, ne idemo mi ka njima, ka njihovim kućnim pragovima. Obrnimo stvari pa pomislimo da je srpska vojska u Prvom svetskom ratu krenula u osvajanje Austrije, i da je doprla do reke Trajzen ili do planinskog vrha Grosglokner, i da su se tu odigrale dve velike bitke, kao na prostoru Srbije, bitka na Kolubari i bitka na Ceru. I da smo prodirući u Austriju činili zverstva, ubijali nejač, žene i starce, kao što su Austrijanci to činili nama pri osvajanju Srbije 1914. godine i kasnije. I zamislimo da su Austrijanci savladali i odbili srpsku vojsku u bici na reci Trajzen i na Alpima, u bici na Grosglokneru, i da smo se kao osvajači dali u bekstvo u Srbiju. Ili da smo prodirući u Nemačku, sve do reke Rajne i planinskog venca Fogelberg, u bitkama na tim kotama bili poraženi od Nemaca i bili primorani da se povučemo u Srbiju. To se dogodilo imperijalnim trupama Austrijanaca u Srbiji, kada su do nogu 1914. godine potučeni na Ceru i Kolubari, i u velikom rasulu pobegli u Austriju.

Slično je i u Drugom svetskom ratu. Ta paradigma osvajačkog pohoda sa ciljem porobljavanja i uništenja našeg naroda nije nestala?

- Zamislimo da je sve bilo okrenuto suprotno poznatim istorijskim tokovima, da su Srbi doprili do planine Fogelberg i ponašali se kao Nemci, zajedno sa ustašama NDH, prema srpskoj deci i majkama na Kozari. Imeprijalističko ludilo je odlika ideologija, režima i pojedinaca-vođa koji zaboravljaju da u svom narodu imaju drugačije ljude, živorodne i miroljubive vizionare, pre svih – pesnike, kod Nemaca, poput Šilera, Helderlina, Hajnea, Getea, Rilkea, Brehta i druge, koji ostaju u vremenu po izrazitom dobru i delu koje ne kopni i nemaju đavolske manifeste istrebljenja drugih naroda.

Petar Kočić je svoju prvu knjigu, rekosmo, štampao upravo u Sremskim Karlovcima gde već dugo “stolujete” kao prvi čovek Brankovog kola. Kao i Kočić, i vi ste poreklom iz Bosanske Krajine. Da li se ovom nagradom u vašem životu neki krug zatvorio?

- I zatvorio i otvorio. Sremski Karlovci su bili i ostali značajno mesto srpske kulture, naročito u devetnaestom veku i s početka dvadesetog. A “Brankovo kolo”, na čelu sa Pavlom Markovićem Adamovom, bio je list (1895–1914) koji je okupljao darovite pisce iz svih naših krajeva, pa tako ni mladi Kočić nije mogao mimoići „mesto drago“, Brankove Sremske Karlovce. Štampati nešto u Sremskim Karlovcima značilo je vrstu prestiža – da ste već time dobili visoku preporuku. Na primer, Stevan Sremac je svoje čuvene knjige štampao najpre u Sremskim Karlovcima: „Vukadin“, „Pop Ćira i pop Spira“i „Kir Geras“. I čuvena „Koštana“Bore Stankovića izašla je upravo kod P. M. Adamova u Karlovcima. Danas se Sremski Karlovci bore da se bar približe toj visini, jer prošli su kroz žestoki period nipodaštavanja od strane Titove vlasti, zapušteni i dovedeni do ivice propadanja. Potrebno je mnogo snage, praktičnosti i vizije da ne utonu u patetično amatersko stihoklepstvo ili prigodno molovanje iz mutnih dnevnopolitičkih kanti, to jest zbrzano farbanje devastiranih fasada bez rešavanja najozbiljnijeg pitanja, pitanja velike vlage iz starih temelja na kojima prozukli stoje, a što ih karnevalski okrečene lako može pretvoriti u Potemkinovo selo.

KULTURA NE ZAGLUPLJUJE, TO ČINI POLITIKA – ONA JE SUŠTINSKI, SMATRAM, PREVAZIĐENA KAO OBLIK DELOVANJA NA PLANETI

Hilijastički otrov naše civilizacije, letalni virus čovečanstva, zvani novac... Taj će nam doći glave, jer on ne prepoznaje da nije sve u njemu

Kočić je bio ne samo književnik već i borac za slobodu, pravdu i jednakost. Koliko su današnja vremena drugačija? I danas ima nepravde, nejednakosti... Gde su tu današnji pesnici i književnici, jesmo li pomalo izgubili taj borbeni Kočićev duh?

- Borba protiv nepravde i nejednakosti trebalo bi da bude uzvišeni čin u svim vremenima, pa tako i u našem. Međutim, naše vreme je smutno, kukavičko i amoralno. Kočić je bio hrabar i etički nepokolebiv čovek, pisac i tribun. Kao takav, služi za primer opstojnosti i doslednosti. Današnji pesnici i književnici, čast izuzecima, zabavljeni su svojim sitnim ličnim interesima i zaglavljeni u pomodne ralje sa veoma površnim temama koje ne izviru iz osećanja korena i rodoljublja, čime se osvaja matrica univerzalnog. Istina, neki glume da su rodoljubi, ali to čine samo sa strankama na vlasti i privilegijama kojima ih one kljukaju. Kočićev duh podrazumeva žrtvovanje, podršku ugnjetenima i obespravljenima, nepokolebivu veru i ljubav za čoveka kao ugroženo biće žedno slobode i stvaranja. Kočić je danas lekoviti orijentir naspram zamućenog čovekovog pogleda na svet.

Opšte mesto je činjenica da se za kulturu u Srbiji izdvaja malo. Kako se opstaje u tim uslovima?

- Opstati danas znači ne izdati svoj talenat i svest o njegovoj misiji. Kultura je korektivni faktor svake dnevne politike i njene umišljenosti. Kultura pledira za dužu stazu, na antologijske visine čovekove duhovne prirode i spoznajnog kapaciteta u vremenu, za razliku od političkog rezona koji je uglavnom površan i trenutnog refleksa. Kultura ne zaglupljuje, to čini politika – ona je suštinski, smatram, prevaziđena kao oblik delovanja na planeti. Ima predvidive poteze svojih alata i pinceta, poseže za zakržljalim mehanizmima iz prošlosti, ne razvija se za razliku od drugih disciplina. Čovečanstvo će morati pronaći druge puteve i načine za opstanak mimo novca i politike ovakve kakvu poznajemo.

Kultura je dodatno ugrožena posledicama pandemije. Hoće li umetnici preživeti ovu pošast bez koncerata, književnih večeri?

- Ova pandemija nas upozorava da civilizacija kojoj pripadamo menja košulju, zbacuje svoj „zmijski svlak“. Kultura je ugrožena u spoljnjem smislu, u manifestacionom, javnom obliku. Međutim, stvaralački potencijali svakog darovitog čoveka jačaju u otežanim uslovima. Nastaju i nastaće nova kulturna dobra i dela. Mnoge oblasti života su ugrožene, neke opet cvetaju, prilagođene trenutku, iznikle iz one poslovice „prilika bere jagode“. Čovek je snalažljivo i prevrtljivo biće pogotovo tamo gde je borba za opstanak oličena u materijalnoj osnovi. A tu se nalazi hilijastički otrov naše civilizacije, letalni virus čovečanstva, zvani novac. Taj će nam doći glave, jer on ne prepoznaje da nije sve u njemu.

Ima li za vas, kao pesnika, ovo vreme pandemije, neku skrivenu poruku?

- Pre svega, poruka je oličena u tome da je čovek preterao u forsiranju materijalističkog smera kojim se uputio, da je postao više nego ogrehovljeno i prepotentno biće, a time i autodestruktivno i primitivno, bez obzira koliko se kitio raznim novotarijama i izumima. Tragična pozicija čovekova je u tome što u vremenima kao što je ovo očajnički poseže za novcem i materijalnim bilansima kao jedinim faktorom za merenje i rešavanje krize, a to nije tako. Zatim, „iza brda“se valja i druga mogućnost kojoj čovek u istorijskim ciklusima pribegava – oružje. Ono preti suicidom našoj civilizaciji. Nemoć čovekova ogleda se u tome, u nagonskom reagovanju koje

isključuje duhovni mir i harmoniju sveta. A majka priroda nas opominje beskrajnom lepotom jednog jedinog cveta, kašičice meda ili jutarnjeg cvrkuta odnekud doletele ptice na terasu. Zaokupljen materijalističkim grabežom i medijskim ludilom, današnji čovek nažalost to ne vidi, ne oseća i ne čuje.

Hoće li Brankovo kolo biti održano krajem leta?

- Biće održano 49. Brankovo kolo od 4. do 14. septembra, dabome, u novim uslovima, bez nastupa horova i ansambala, bez velikog filozofskog simpozijuma, mitinga poezije ili pesničkog šahovskog turnira po ugledu na Branka Radičevića koji je voleo ovu neumrlu drevnu igru. Sve što ima karakter pojačane masovnosti, ostavićemo za naredne godine. Dakle, svečano ćemo, sa manjim brojem prisutnih, a u saradnji sa medijima, na stražilovskom i sremskokarlovačkom otvorenom prostoru velike simbolike, uručiti naše ugledne nagrade i čuvena pesnička priznanja, promovisaćemo pet naših novih pesničkih knjiga, mahom mladih pesnika, koje smo štampali upravo u vreme ove pandemije. Biće i jedna monodrama, a glumci i solo pevači izvodiće Brankove i druge antologijske pesme.

Izjavili ste jednom da je “detinjstvo najvažniji akumulator poezije”?

- Roditeljima u Prijedoru, majci Stoji i ocu Drašku, redovno sam slao svaku svoju objavljenu knjigu, sa toplim posvetama, počev od prve, „Maternji jezik“(1978) pa nadalje. Posle očeve smrti slao sam knjige majci, sve do njenog odlaska sa ovog sveta pre nekoliko godina. Sve te knjige sa posvetama, tridesetak, preuzeli su na čuvanje komšije Radići preko puta naše kuće, koji žive malo u Austriji malo u Potkozarju. Preuzeli su i kutije sa velikim brojem fotografija iz detinjstva i rane moje mladosti, koje je majka ljubomorno čuvala i, uz čaj i eglen, rado pokazivala drugima iz kraja.

Ne obaveštavajući me, komšije su nakon nekog vremena, sređujući svoju kuću, sve te knjige i fotografije bacili na smetlište. Već su počeli i kišni dani, o tome me je obavestio generacijski prijatelj iz zavičaja Milovan Dragić. Slučajno je prolazeći tim zapuštenim krajem primetio pri dnu strmog smetlišta, u otpadu svega i svačega, moje knjige i kutije sa fotografijama, neke i mokre, podosta oštećene. Sišao je i sve pokupio, osušio u svome dvorištu, i doneo mi u Novi Sad. Neizmerno sam mu zahvalan. Bila mi je to velika nagrada iz „detinjstva kao akumulatora poezije“. A onda nakon par nedelja, stigla mi je još jedna nagrada Zlatni Orfej sa Međunarodnog pesničkog festivala „Srpsko pero“za „svevremeni pečat i trajno prisustvo u srpskoj kulturnoj baštini“. Kao da se život bio našalio pa onda naglo uozbiljio.

Današnja deca rastu u drugim uslovima od generacija kojima i vi pripadate, mobilni telefoni i internet prete ubistvom tog pesničkog?

- Ne verujem da će ubiti to nešto pesničko u njima, iako tako na prvi pogled izgleda, jer pomenute tehnologije osim lepih i korisnih, imaju i ružne i štetne stvari. Uvek će biti talentovanih mladih ljudi koji će svoj dar zadržati i izražavati tokom celog života. To su oni najjači među nama. Takvima danas objavljujemo odlične pesničke knjige u Brankovom kolu. S druge strane, tzv. društvene mreže su postale virtuelno smetliše animalne sujete i licemerja, naglašene narcisoidnosti i prostakluka. Time čovek pokazuje svoju nesavršenu, ambivalentnu i demijuršku prirodu, sve što lepo stvori spreman je da uruši i drugoga ponizi. Nije baš prijatan i ugodan ovaj svet, čak je i veoma opasan. Zato su tu potrebni i nikad neće nestati, biće ih sve više u novom vremenu, pravi pesnici i vrhunska poezija kao korektivni faktori ljudske gluposti i agresivnosti.

Ova pandemija nas upozorava da civilizacija kojoj pripadamo menja košulju, zbacuje svoj „zmijski svlak“

Tokom 1933. putuje sa suprugom po Evropi i drži predavanja, žestoko kritikuje Hitlera i nacizam

U NACIZMU OBRAZOVANJE I MIŠLJENJE NISU POŽELJNI, VEĆ SE IDE NA ZATUPLJIVANJE MASE U CILJU MEHANIČKOG JEDNOOBRAZNOG OVLADAVANJA...

Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika - napisao je veliki nemački književnik, nobelovac Tomas Man.

Čovečanstvu u nasleđe ostavio je vrhunska književna dela poput „Smrt u Veneciji“, „Budenbrokovi“, „Čarobni breg“, „Doktor Faustus“... a ovog avgusta navršilo se 65 godina od smrti ovog velikana. Malo je reći dragoceno intelektualno svedočanstvo je i njegov „Dnevnik 1933-1934“u kome piše o prirodi nacizma i Hitleru („Matica srpska“1980, prevod Tomislav Bekić), kao i „Pisma nemačkom slušaocu“(prevod Tomislav Bekić „Književna opština Vršac“, 2007), a uglavnom su ostali u senci njegove maestralne beletristike kojom je, između ostalog, uticao na Hajnriha Bela, Jukia Mišimu, Orhana Pamuka...

ODLAZAK IZ NEMAČKE

Tomas Man (Libek 6. juni 1875. - Cirih 12. avgust 1955) rođen je u uglednoj trgovačkoj porodici kao drugo od petoro dece. Stariji brat Hajnrih je takođe bio pisac, a imao je dva mlađa brata i sestru. Godine 1905. oženio se Katjom Pringshajm, ćerkom minhenskog profesora matematike, s kojom je imao šestoro dece. Sin Klaus će krenuti očevim stopama.

Već u ranoj mladosti započeo je rad na delu koje je isprva osmislio kao novelu, ali je ono, u njegovoj plodnoj spisateljskoj radionici, u veliki, porodični roman sazdan od autobiografskih niti a u kome kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne građanske porodice - „Budenbrokovi“(1901). Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1929. a na povelji je navedeno da mu je dodeljena upravo za ovaj roman.

Književne prvence objavljivao je još u gimnaziji, a zbirku novela pod nazivom „Tristan“- gde se bavi pitanjem odnosa umetnosti i realnosti - objavio je 1933. a u okviru nje je i čuveni naslov „Tonio Kreger“. Manov rani stvaralački period obeležen je, pre svega, novelama među kojima je i „Smrt u Veneciji“.

Zrelim periodom stvaralaštva Tomasa Mana dominira roman „Čarobni breg“koji je završen 1924. godine. Hroničari beleže da je neposredna inspiracija za ovu knjigu bila iskustvo i intenzivan doživljaj koje je imao kada je 1912. posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Svoje zebnje i slutnje uneo je u junaka Hansa Kastorpa, a sveukupno „Čarobni breg“slovi za veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, delo u kome se preispituje i odnos između humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritativnih pogleda na svet.

Od 1933. do 1943. piše blistavu tetralogiju „Josif i njegova braća“.

Tokom Prvog svetskog rata došao je u sukob sa bratom

Hajnrihom zbog teksta „Fridrih i velika koalicija“, odnosno zbog političkih stavova u kojima je bilo prisutno neslaganje sa tadašnjom nemačkom politikom. Kasnije, u vreme uspona Hitlera, postaje oštar kritičar nacizma i velikog vođe. Godine 1929. drži čuveni govor „Apel razumu“koji je 1930. i objavljen. Tokom 1933. putuje sa suprugom po Evropi i drži predavanja, a sin Klaus i kćerka Erika mu pišu da se ne vraća u Nemačku. Njihova kuća biva konfiskovana, a tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.

Veliki književnik sa suprugom ostaje u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. u više navrata putuje u Ameriku gde drži više nego zapažena predavanja, a 1938. postaje profesor na Prinstonu. Cela porodica se ubrzo okupila u Americi i nastanila u Los Anđelesu. U godinama pred i za vreme Drugog svetskog rata drži govore protiv nacizma, u kojima i analizira tu ideologiju, njene opake mehanizme i učinke, i koji bivaju objavljeni 1944. U Švajcarsku se ponovo seli 1952. i do kraja života putuje i drži predavanja. Razboleo se na putu za Holandiju 1955. zbog čega je prebačen u cirišku bolnicu gde je umro 12. avgusta.

DVE MOGUĆNOSTI

U Dnevnicima pisanim 1933. i 1934. u Švajcarskoj, u kojoj je, dakle, suprotno svojim prvobitnim planovima ostao zbog situacije u Nemačkoj i Hitlerovog dolaska na vlast januara 1933, o velikom vođi, između ostalog, kaže: „On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu.“

Veli da je na delu „mamutska reklama za Ništa“te da „samo se po sebi razume da obrazovanje i mišljenje nisu poželjni, već se ide na zatupljivanje mase u cilju mehaničkog jednoobraznog ovladavanja uz pomoć moderne tehnike sugestije“(17. mart 1933). Piše kako su za nacizam karakteristični „mešavina brutalnosti i drečave plačljivosti”, „bezobzirno gaženje i totalno uniformisanje javnog mnjenja“, „uništenje svake kritike“, „bezidejnost i neprijateljsko raspoloženje prema budućnosti“...

U istim zabeleškama stoji i ovo: „Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički bolesnim tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude bestidnosti... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši: finansijska katastrofa ili pak neka spoljnopolitička konflagracija... Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio

suviše visoko plaćen! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste: bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno prevarena, samo to sebi još ne može da prizna.“

I u „Pismima nemačkom slušaocu“(na BBC se od oktobra 1940. do maja 1945. obraćao nemačkom narodu) govori o pošasti nacizma i, kroz spoznaje i argumente, apeluje na nemački narod da smogne snage i odupre se režimu i vođi koji su unesrećili i njih i veliki deo čitavog sveta.

„Sloboda, politički shvaćeno, pre svega jeste jedan moralnounutrašnjopolitički pojam. Jedan narod koji nije u sebi slobodan i nije pred samim sobom odgovoran, ne zaslužuje ni spoljašnju slobodu; takav narod ne može da govori o slobodi, i kad koristi tu zvučnu reč, onda je koristi na pogrešan način. Nemački pojam slobode bio je uvek usmeren samo prema vani; on je mislio na pravo biti nemački, samo nemački i ništa drugo, ništa više od toga; on je bio jedan protestni pojam autocentrirane odbrane od svega što bi moglo da uslovi ili ograniči nacionalni egoizam, da ga obuzda ili, ne daj Bože, stavi u službu čovečanske zajednice. Jedan tvrdoglavi individualizam prema vani, u odnosu prema svetu, Evropi, civilizaciji, slagao se u svojoj unutrašnjosti sa začuđujućom merom neslobode, nezrelosti, tupog podaništva. On je bio jedno militantno ropstvo, a nacionalsocijalizam čak je potencirao tu nesrazmeru između spoljašnje i unutrašnje potrebe za slobodom u slobodarsko varvarstvo“, beleži u „Pismima nemačkom slušaocu“.

NEMCIMA JE BILO DATO DA PRIREDE REVOLUCIJU NEVIĐENE VRSTE: BEZ IDEJE, PROTIV SVEGA VIŠEG, BOLJEG, ULJUDNOG, PROTIV SLOBODE, ISTINE, PRAVA. U SFERI LJUDSKOG SE TAKO NEŠTO JOŠ NIJE DOGODILO. PRI TOME MASA BESOMUČNO KLIČE I VERUJE DA JE UPRAVO TO ŽELELA...

l Hftleru mfše „ln ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. lko sebe je okupio najgori malograđanski šljam koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu.“