PECA POPOVIĆ

SPALITI ILI HVALITI R. P.?

UMESTO PRAZNIČNIH LILA, OD DRUGE NEDELJE JULA DO KRAJA PRVE NEDELJE AVGUSTA, UREDNO SE PALE NACIONALISTIČKE STRASTI I PREKOPAVAJU NAJBOLNIJE RANE. JADAN JE NAROD KOME NJEGOVI MRTVI POČNU SVAKOG LETA PONOVO DA UMIRU...

...Usred tradicionalnih prepucavanja o nedužnim žrtvama Srebrenice, Kravice, „Oluje“, Jasenovca i Goraždevca koja, zahvaljujući osvedočenim huškačima južnoslovenskih plemena, žestoko buknu i kao po dogovoru naglo se utišaju – dobih jedan stari monolog. U pitanju su reči Radka Poliča, slovenačkog glumca rođenog u Drugom svetskom ratu.

„Uvek ću govoriti da sam Jugosloven, makar me i vređali zbog toga. Nisam pristao da menjam zastave kao prljave gaće. Šljam sastavljen od ratnih profitera, kvazinacionalista i politikanata nedoraslih istorijskim okolnostima razorio je moju domovinu Jugoslaviju. Pošteni i plemeniti ljudi nisu uspeli da se odupru histeriji u kojoj je bilo sasvim prihvatljivo da se koljemo sa komšijama samo zato što se drugačije krste ili nose drugačiju kapu. Pristajanje na takvo zlo već dve decenije plaćamo preživljavanjem u tajkunskim feudima. Mali broj secikesa i prevaranata se valja u parama, političari pokušavaju da im ponekad prave društvo, a narod im više ne treba. U genima nam je da se stalno svađamo i ratujemo. Da mi je znati šta je to bilo u ‘velikim glavama‘ zbog kojih smo se rastali devedesete godine. Pola ih je pomrlo, a baš me zanima kakvu su to budućnost oni videli, šta su hteli? Veliku Srbiju? Veliku Hrvatsku ili Sloveniju? Pa Slovenija je mogla da bude kao Švajcarska, ali iza tih uređenih travnjaka krije se otimačina para od naroda.

Svaki put se rastužim kada neko kaže ‘bivša SFRJ‘. Neke pametnije, odlučnije i organizovanije generacije stvoriće je u budućnosti iznova.

One će prepoznati da ih veže širina duše ljudi koji većinski žive na ovim prostorima. Širina duše koju imaju Sloveni. S druge strane, prepoznaće i ekonomski interes velike države koja izlazi na Jadran i Alpe. Meni danas fali upravo širina duše Srba i Hrvata... nedostaje mi zajednička kulturna scena. Pa ime za svoje pozorište Ljubiša Ristić je preuzeo iz moje pristojnosti... U teatrima gde sam igrao širom Jugoslavije govorio sam pozorište, gledališče i kazalište, u zavisnosti gde bi me uloga zatekla. A sve je to u stvari teatar... Pa je tako nastao KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar). Imao sam čast da igram sa bardovima i dobro smo se družili. Umeli smo da poštujemo i inspirišemo jedni druge. Umeli smo da živimo boemski. Danas se novi klinci iz svih krajeva nekadašnje države druže na festivalima i ignorišu blebetanja političara. Rade Šerbedžija i ja im govorimo šta su vrednosti jugoslovenske ideje i siguran sam da će je ti klinci ponovo oživeti.“Kakva osoba sme da govori i piše o prošlosti?! Pre svih svedok nasilja, jer prošlost u kojoj je nestala Poličeva zemlja je nasilna. Potrebno je razumeti da ljudi koji su tamo i onda živeli nisu isti kao oni koji slušaju i čitaju o zajedničkoj „prokletoj avliji“po novonastalim republikama. Grešan ja, kad vidim šta nam se dešava idealizujem i hvalim tu Zemlju kao najbolje doba mog života. Na zajedničku sramotu „regiona“istorija umesto da bude učiteljica života, prečesto je sluškinja klasnih, verskih, nacionalističkih ubeđenja i interesa novih poglavica, fanatika i opskuranata. Samo verno osvetljavanje prošlosti može pomoći rešavanju mnogih nedoumica sadašnjosti i baciti dragocenu svetlost na put koji stoji pred svima. Stalno i uporno vraćanje na neizmirene račune, tražeći u starim mržnjama i sukobima jedine zajedničke vrednosti, primere i pouke, nikoga nigde neće odvesti.

Takav pristup uz obaveznu netoleranciju podrazumeva nabrajanje grehova bivših Jugoslavija. Bez namere da umanjim znane nedostatke ili preoblikujem prošlost prema ličnom ukusu, radije bih o najljudskijoj potrebi da se izabere dobro, a ne loše. Ta potreba se po „regionu“često i uspešno zloupotrebljava. U ime kulture i znanja, protiv zaostalosti, zatvaranja, sebičnosti i nacionalističkih sujeta, valja se zalagati na izgradnji boljih zajednica, koje će osnove svoje budućnosti postavljati u stvaranju normalnijih odnosa i vrednosti. Mora se biti nemilosrdniji prema svojim nedostacima i dosledniji u iskorenjivanju bespotrebnih i skupih grešaka. Valja razvijati razumevanje prema tuđim manama. Za jačanje ljudskog i demokratskog kapaciteta zajedničkog multietničkog prostora, nužno je moralno usavršavanje svakog pojedinca, jačanje ustanova civilnog društva i kulta solidarnosti, negovanje pristojnosti u javnom dijalogu, oblikovanje ne samo demokratskih institucija nego i demokratskih navika u svakodnevnom životu. Od važnosti je odgovarajuća valorizacija znanja, ličnih sposobnosti i humanosti. Ne dozvoliti vlasnicima lažnih titula i njihovim sledbenicima da budu nosioci tih važnih procesa. Sklonost ka neograničenoj vlasti; snishodljivost prema moćnijima; prezir prema sugrađanima; bahatost prema susedima; odbijanje antifašističkog nasleđa; agresivnost, neodgovornost i koruptivnost; država kao raj za otimanje, krađu i svađu – ne smeju biti vrline naših predvodnika. Narodi sličnih jezika i emocija zaslužuju više!

Kad vidim šta nam se dešava, idealizujem i hvalim tu Zemlju kao najbolje doba mog života