ANTIPOD DEMOKRATSKIM VREDNOSTIMA

U okviru periodike pod naslovom “Srpska politička misao”, izdatoj 2018. godine, profesori Slobodan Anđelković i Violeta Rašković Talović izdali su publikaciju “Govor mržnje kao oblik političkog nasilja”.

- Govor mržnje se najčešće emituje putem televizije, u novinama, na tribinama i demonstracijama, putem grafita, a čini se, poseban zamajac dobija razvojem interneta i pojavom društvenih mreža - podvukli su autori. “Na početku je važno reći i da govor mržnje nosi sa sobom pežorativan predznak, budući da predstavlja nedozvoljen način komunikacije i svojevrstan antipod demokratskim vrednostima. Tako u praski, onaj ko emituje govor mržnje to pokušava prikriti političkim stavom i prikazati ga kao kritiku političkog protivnika. Sa druge strane, onaj ko želi da se zaštiti od otvorene kritike, nastoji da svog političkog protivnika prikaže kao nekog ko emituje govor mržnje. Sa tim u vezi, mora se praviti jasna razlika između govora mržnje i prava građana na slobodno izražavanje, sve do one mere dok ta komunikacija ne uključuje i diskriminaciju bilo kog pojedinca ili društvene grupe”, pišu Anđelković i Rašković Talović. Istovremeno, navode autori, diskriminacija, netrpeljivost, mržnja i konačno, nasilje, u praksi se često javlja kao posledica govora mržnje, budući da samo određenje konkretnog verbalnog delikta kao govora mržnje, počiva na pozivanju i podsticanju na takvo činjenje. Tako govor mržnje predstavlja objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti.

„Ukoliko pretnja nasiljem ne postigne željene efekte koji se očekuju u komunikaciji sa pojedincima ili društvenim grupama kojima je takva poruka upućena, onda se pribegava nasilju kao konačnom sredstvu za ostvarivanje ciljeva. Budući da govor mržnje sam po sebi ne podrazumeva eksplicitnu upotrebu nasilja, bar ne u trenutku njenog nastajanja (iznošenjem konkretne pisane ili izgovorene reči), jasno je da se radi o indirektnom obliku političkog nasilja”, navodi se u publikaciji. “Teško je zamisliti društvenu zajednicu bez unutrašnjih konflikata ili spoljnih sukoba. U ovakvim međusobnim odnosima razvijen je kult nasilja i veoma uticajno kulturološko nasleđe sukoba iz prošlosti koji opterećuju sadašnje i buduće generacije. Istorijski prisutna pojava, gde se politička moć, političko nasilje (kao način iskazivanja i sprovođenja moći) i govor mržnje (kao jedan od oblika političkog nasilja) prepliću i međusobno prožimaju upućuje na blisku povezanost navedenih kategorija”, smatraju Slobodan Anđelković i Violeta Rašković Talović.

Govor mržnje predstavlja objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija

KARAKTERISTIKA OSETLJIVIH GRUPA KAO ŠTO JE LGBT POPULACIJA, ROMI, MIGRANTNI JESTE DA ONI SPADAJU U MANJI DEO POPULACIJE I PREDSTAVLJAJU NEŠTO ŠTO JE RAZLIČITO OD VEĆINE. TA RAZLIČITOST SMETA LJUDIMA KOJI SU SPECIFIČNO EGOCENTRIČNI I SOCIOPATSKI RASPOLOŽENI

Može se reći da se u govoru političara gotovo svakodnevno koristi jezik na ivici govora mržnje..?

- To je politički atraktivno, da to tako nazovem, i mnogo jednostavnije nego praviti političke programe i boriti se za ostvarivanje ciljeva koje zastupate kroz kreiranje i sprovođenje konkretnih javnih politika. To u velikoj meri govori i o nama građanima – očigledno je da je i dalje mnogo onih kojima se takav govor sviđa i spremni su da prate „lidere” kojima je to stil ponašanja, čak deo nekakvog nazovipolitičkog programa. Među njima je puno onih koji posle tih i takvih javnih nastupa očekuju da im ti isti lideri pruže nešto drugo – što uglavnom nije realno.

Kakvi to društveni odnosi dovode do govora mržnje?

- Svaka društvena kriza, bilo ona ekonomska ili politička, prouzrokovana socijalnim, političkim, nacionalnim ili nekim drugim tenzijama, pogoduje razvitku društvenih konflikata ovog ili onog tipa, ovog ili onog intenziteta, i u takvim uslovima najčešći početni pojavni oblik društvene krize jeste govor koji izlazi iz uobičajenog okvira društveno prihvatljivog dijaloga o nekom spornom pitanju i uglavnom poprima oblike govora mržnje kroz pretnje, uvrede, nipodaštavanje i omalovažavanje druge strane u tom konkretnom dijalogu. Mora se biti izuzetno pažljiv i vrlo se, da tako kažem – držati teme i argumenata u vezi sa njom, temom – pa da se ne sklizne iz polemike o, recimo, određenim političkim ili etničkim pitanjima u nešto što je klasičan oblik govora mržnje, sračunatog jedino na to da se kroz uvrede i skaradan podsmeh diskvalifikuje sagovornik. No, rekla sam već – mnogima je daleko lakše tako, da vređaju, nego da se snagom argumenata, ako ih ima, bore za svoje stavove.

Može li se upotreba nasilja okarakterisati kao vid političke nemoći?

- Razni su razlozi upotrebe govora mržnje: nemoć, strah, pretnja, ućutkivanje, nedostatak znanja i vaspitanja i još mnogo toga, od čega pametan čovek/žena uglavnom zaćuti, jer je i ćutanje vrlo važan sastavni deo komunikacije, naročito za one koji znaju da čitaju između redova, ili umeju da čuju tišinu. Nažalost, sve je manje onih koji razumeju fini jezik, jer je “teško zabosti nežnu reč u debelo uvo”, da pozajmim od Majakovskog ovaj njegov stih. Najčešći razlog ipak, po mom mišljenju, jesu, nažalost, jeftini politički poeni koji se još uvek dobijaju na raznim vrstama neprimerenog i ne baš pametnog govora, pa i govora mržnje, a nekako mi se čini da je takav način političkog delovanja u uzlaznoj liniji svuda u svetu, nažalost. Dovoljno je samo da negde što primitivnije prokomentarišete nešto, npr. na Tviteru, i dobićete nezapamćenu medijsku pažnju kao nagradu za svoje “delo”, i to ne samo na tom kanalu komunikacije već će to, vrlo često, preuzeti i drugi mediji. Ponekad ni diskriminatori, odnosno oni koji se takvim jezikom služe, ni sami ne očekuju toliku medisjku pažnju, a ponekad sa njom ciljano računaju.

Da li je taj govor izražen i kad su u pitanju osetljive društvene grupe?

- Naročito kada su u pitanju te društvene grupe naših sugrađanima. To je za neke ljude i gorepomenute “tvorce javnih politika” najlakši način komunikacije – da osude i uvrede drugačije i one koje oni smatraju manje vrednima da uživaju ista prava kao mi, poput LGBT, Roma, osoba sa invaliditetom, Albanaca i drugih nacionalnih i etičkih manjina. Žene nisu pošteđene, i najlakše ih je diskfalifikovati, pa i oterati iz javnog prostora svođenjem na objekat i predmet podsmeha. Zbog njih, ali naravno i pre svega, zbog poštovanja i vladavine prava, ne smemo da ćutimo. Takav govor mora da naiđe na oštru osudu čitavog društva. Nisam nikad ćutala u obavljanju funkcije poverenice za zaštitu ravnopravnosti i nisam birala predmete niti kalkulisala koga, kada i kako štititi, ne zbog hrabrosti (jer često je u pitanju puno straha, kukavičluka i odsustva volje za teškim odlukama u društvima koja se hvale hrabrošću), već zbog toga što je to moj posao. Donela sam veliki broj mišljenja da se radi o diskriminaciji upravo „manje poželjnih“, zatim upozorenja i saopštenja za javnost, vodi se nekoliko strateških parnica i podnet je jedan broj krivičnih prijava. Ali sve institucije moraju raditi svoj posao kako bismo efikasno suzbijali govor mržnje. Ne zaboravimo da je ovakav jezik uvod u nasilje i setimo se samo kako je izgledao govor nacista pred početak Drugog svetskog rata. Jezik je ozbiljan izvor moći.

Stigmatizuju se i javne ličnosti..?

- Mi smo svedoci i učesnici u proizvodnji buke (vrlo često ni oko čega). Klima u današnjem društvu je takva da ljudi imaju potrebu da se oglašavaju i komentarišu sve i svakoga jer im to, možda, daje osećaj učešća, važnosti, umreženosti, dostupnosti. Razumem takvu vrstu potrebe, istovremeno i prava, ako se ne prelazi granica dozvoljenog koja dovodi do ponižavanja i uvrede onoga čija se izjava ili izgled komentariše. Prečesto se granica prelazi zbog lakoće smišljanja takvih prizemnih i ogoljenih reči, naročito zbog „bezbedne distance“koju nam omogućava danas nova pozicija anonimnosti na društvenim mrežama na kojima se vređa, omalovažava, pa i preti i krade identitet. Lično najviše me brine što se u “eri buke” gubi granica između važnog i nevažnog i gubi značaj bilo čega izrečenog, što je posebno opasno za mlade i decu koja treba da odrastaju i razrastaju se u takvoj atmosferi.

ŽENE NISU POŠTEĐENE, I NAJLAKŠE IH JE DISKVALIFIKOVATI, PA I OTERATI IZ JAVNOG PROSTORA SVOĐENJEM NA OBJEKAT I PREDMET PODSMEHA