SRETO TANASIĆ

Današnje generacije mladih ljudi vladaju malim brojem reči - Uvrežilo se mišljenje da je važno dobro poznavanje engleskog jezika. Nismo protiv engleskog i drugih stranih jezika, ali moramo učiti srpski jezik, dobro vladati njegovim mogućnostima da nam se

To u intervjuu za “Blic nedelje” kaže prof. dr Sreto Tanasić, lingvista, filolog i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Prof. Tanasić podvlači da današnje generacije mladih ljudi ne vladaju jezičkim mogućnostima srpskog jezika, pa i njegovim rečničkim bogatstvom te da zaista vladaju malim brojem reči.

Koliko građani Srbije znaju svoj maternji jezik?

- Znaju koliko se trude da ga nauče i koliko kao društvo o tome brinemo. Ako je i maternji, on se mora učiti. Moramo, nažalost, reći da se u našem društvu ne drži dovoljno do maternjeg jezika. Uvrežilo se mišljenje da je važno dobro poznavanje engleskog jezika. Tako se i odnosimo: već u vrtićima dajemo značaj učenju tog jezika, ne znajući da je nužno da deca u mladim godinama prvo ovladaju srpskim jezikom. Ipak je to jezik kojim ćemo se najviše služiti u životu, učenju i radu. Preko njega ulazimo i u svoju kulturu i sav unutrašnji svet. Jedan ozbiljan intelektualac mi nedavno reče kako bi trebalo zabraniti uvođenje bilo kakvih zanimanja i igara i radionica na stranim jezicima u predškolske ustanove. Treba otvoreno reći da

Nismo protiv engleskog i drugih stranih jezika, ali moramo učiti srpski jezik, dobro vladati njegovim mogućnostima da nam se ne javlja potreba za posrbljenim engleskim rečima

građani Srbije i sa srednjom školom i sa fakultetskim diplomama ne poznaju dovoljno srpski jezik. A društvena klima je takva da i nemaju dovoljno motivacije za to. Kad traže bilo koji posao, niko ih ne pita i ne proverava kako znaju srpski jezik, kojim se moraju služiti na poslu, već vrlo često budu pitani: Kako znate engleski jezik?

Da li smo i koliko funkcionalno pismeni?

- Svakako ne dovoljno.

Svedoci smo da u govornom jeziku, pre svega mlađe populacije, imamo sve više “posrbljenih” engleskih reči, tinejdžeri su postali ekonomični sa rečima. Šta je dovelo do toga?

- Razloge za to treba tražiti u nedovoljnoj društvenoj brizi, oličenoj u državi, o srpskom jeziku. Nedovoljno poznavanje srpskog jezika, a s druge strane uvođenje engleskog jezika od vrtića – kumuju tome sve ozbiljnijem problemu. Nismo protiv engleskog jezika i drugih stranih jezika, ali moramo učiti srpski jezik, dobro vladati njegovim mogućnostima da nam se ne javlja svaki čas potreba za posrbljenim engleskim rečima. Dobro ste ih stavili pod znake navodnika: nisu to ni valjano posrbljene reči – one ulaze “na divlje”. Nekada su se strane reči kad ulaze u srpski jezik podvrgavale zakonima srpskog jezika, sad ni toga nema. Nedavno smo u jednom dnevnom listu mogli pročitati da je francuska Komisija za bogaćenje francuskog jezika objavila novu listu reči u zamenu za engleske koje se nameću, gde se kaže da ta Komisija “objavljuje preporuke u pokušaju da zaustavi da se engleske reči ‘prime‘ u francuskom jeziku”. I ne samo u Francuskoj – imamo podatke da praktično sve evropske zemlje imaju odgovarajuća stručna tela koja vode brigu o zaštiti nacionalnih jezika. Njihove preporuke imaju snagu zakona. Samo je kod nas to potpuno neuređeno polje. I – da li slučajno – o toj brizi u evropskim zemljama kod nas se malo i govori.

Koliki uticaj imaju društvene mreže i internet na srpski jezik?

- Imaju značajan, negativan, uticaj; mnogo veći nego što bi to smelo biti. Uostalom, on je srazmeran društvenoj nebrizi o srpskom jeziku.

Roditelji danas, u cilju animiranja deteta, na elektronskim uređajima deci puštaju crtane filmove i druge sadržaje na Jutjubu koji su često na iskvarenom srpskom jeziku. Koje su posledice?

- Da, sve je to međusobno povezano. Na jednoj strani loša nacionalna politika u obrazovanju, posebno kad su posredi nacionalni predmeti – gde je u centru srpski jezik, na to se onda nadovezuje odsustvo svesti kod roditelja o tome kako treba usmeravati decu u druženju sa elektronskim uređajima. Ako je to loše osmišljeno u društvu, u obrazovnom sistemu, ne čudi onda što ni roditelji nisu svesni štete i opasnosti koje ti uređaji mogu doneti njihovoj deci.

Umesto svakojakih “radionica” u školama i vrtićima, morali bismo imati ozbiljan priručnik za nastavnike i, svakako, roditelje i prostor u rasporedu časova za vaspitavanje i usmeravanje dece u služenju tim uređajima: da ih koriste u učenju, pa i u zabavi, ali da nam ne preuzmu decu i odvedu kud ne želimo.

Istovremeno, u Srbiji vlada epidemija poštapalica, skraćenica, veliki broj dece ima govornu manu...?

- Sve to govori da je vreme da se mi ozbiljno zapitamo da li usavršavamo svoj sistem obrazovanja i vaspitanja dece ili ne? Da li možda informatička revolucija, uz zanemarivanje svih drugih komponenti u obrazovanju i vaspitanju, neće odvesti na put idiotizacije.

Kažu da je srpski jezik jedan od težih za strane državljane. Međutim, iako maternji, srpski jezik nije jednostavan ni Srbima, pa tako možemo čuti menjanje glagola “trebati” kroz lica, upotrebe “jer” umesto “je l‘”, “hvali” umesto “fali”... Zbog čega nam je teško da govorimo i pišemo pravilno?

- Koliko je težak srpski jezik? – ne znam ima li mesta za takvo pitanje. Pre bih govorio o bogatstvu njegovih izražajnih

mogućnosti, koje ipak treba upoznati. Ako uporedimo broj sati koje deca provedu sa različitim igricama sa brojem – možda tek – minuta koje provedu u učenju srpskog jezika, da ne pominjem čitanje dela lepe književnosti, otkrićemo lako zašto je srpski jezik danas postao “teži”. Da li imamo klimu u društvu koja neguje svest o tome da je bar lepo znati lepo se izražavati, ako ne i da je nužno dobro vladati srpskim jezikom.

Istakli ste da su mlađe generacije svele svoj rečnik na svega hiljadu reči. Imajući to u vidu, da li je trenutni fond časova srpskog jezika u osnovnim školama dovoljan da obrazovne ustanove iznedre pismenu decu?

- Tako je, i ovde smo već isticali – i vi ste to podvlačili, da današnje generacije mladih ljudi ne vladaju jezičkim mogućnostima srpskog jezika, pa i njegovim rečničkim bogatstvom, zaista vladaju malim brojem reči. Otuda sve one negativne pojave koje ste uočili. To je u najdirektnijoj vezi sa malim fondom časova srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama i sa nepostojanjem nastave srpskog jezika na svim fakultetima (u skladu s programima pojedinih fakulteta). Kad se uporedimo sa drugim evropskim zemljama – zemljama velikih i malih nacionalnih jezika, videćemo da je naš fond časova srpskog jezika i dvostruko manji od fonda u većini drugih država. Tu svakako moramo računati i časove književnosti. I onda nepostojanje valjanih programa. Videli smo kakve su blamaže izbile nedavno: izbacivanje, izbacivanje i samo izbacivanje srpskih pisaca – došli smo čak do Desanke Maksimović. Nisu srpski pisci (bili) proterani samo iz programa u Crnoj Gori. Je li to slučajno? Nemamo valjanu nacionalnu strategiju obrazovanja, posebno u vezi sa nacionalnim disciplinama, koja bi obavezivala državne činovnike plaćene u institucijama koje se bave obrazovanjem da rade u skladu s tom strategijom – ako hoće da budu u tim službama. Ovako rade po svojim “najboljim” viđenjima, po svačijim viđenjima, samo ne u interesu srpskog naroda i njegove kulture. Pa pitanje udžbenika. A jedan narod je jak koliko mu je jaka kultura. Kulturno ropstvo je uvod u svako drugo ropstvo. Godinama ne možemo da dobijemo ni Zakon o jeziku, koji bi regulisao jezičku situaciju i uskladio njegove pravne norme sa Ustavom. Na inicijativu Odbora za standardizaciju srpskog jezika da se izučavanje srpskog jezika uvede na sve fakultete, Konferencija univerziteta odgovara da nema potrebe. A studentska organizacija Beogradskog univerziteta i bez našeg obraćanja je svesrdno podržala naš predlog; smatra da je to vrlo važno. Jedan izdavač, koji ima lingvističko obrazovanje, javno je rekao da dobija knjige univerzitetskih profesora koje se po tome kakvim srpskim jezikom su pisane često ne bi plašile od uroka.

Verujem da ćete se složiti da koren svih promena i reformi u društvu leži u obrazovnom sistemu. Da li nova generacija profesora srpskog jezika ima viziju kako da školu učine zanimljivom đacima? Da li država ima tu viziju, kakav obrazovni sistem želimo?

- Tako je, vidite – već sam se složio s vašom tvrdnjom. Dobri i odgovorni profesori imaju tu viziju. Imaju i volje da rade sa đacima kako bi obezbedili uspeh. Mislim da država nije došla u stanje da o tome razmišlja, nema pravu viziju. Neću da verujem da je sadašnje stanje u obrazovanju, posebno kad su u pitanju nacionalne discipline – plod državne vizije, pre će biti rezultat nepostojanja vizije. Kao da je briga, sasvim na mestu, o digitalnom svetu potisnula sve drugo. Moram reći još nešto. Nebriga, nepostojanje valjane strategije obrazovanja otvara prostor za sve i svašta, pa i za preterano naglašavanje da je jedini ključ uspeha u školi u zanimljivosti. Mora postojati jasno izrečen stav o nužnosti ovladavanja znanjima i veštinama, a dovoljnim brojem časova mora se omogućiti nastavnicima da to deci ponude. Ja sam u vezi sa svojim bivšim studentima i znam to. Molim lepo: u slobodno vreme radimo ono što nam je zanimljivo. U školi moramo i učiti ako hoćemo diplomu gimnazije, i to sa visokim prosekom, pa i na fakultetu. Kad dođemo na Zapad, ne pitaju nas da li vas zanima da radite osam časova uz jednu pauzu, nego: znate li i hoćete li da radite? Trećeg pitanja nema. Odavno iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika ukazujemo na probleme u obrazovanju, na nepostojanje odgovorno urađene strategije obrazovanja, kulture, o nepostojanju jezičke politike u našoj državi, koja je u ozbiljnim i uređenim državama jedan od stubova nacionalne politike. Nedavna bruka sa programima književnosti valjda je dovoljna da se najodgovorniji zamisle i da se organizuju rasprave stručnih ljudi kako da se situacija konačno promeni ka boljem. Kvalitetno obrazovanje u nacionalnom interesu neće nam tražiti Evropa ni jednim poglavljem. To mora biti naša briga, kao što je to u Evropi.

KVALITETNO OBRAZOVANJE U NACIONALNOM INTERESU NEĆE NAM TRAŽITI EVROPA NIJEDNIM POGLAVLJEM. TO MORA BITI NAŠA BRIGA

n