PECA POPOVIĆ

PISMO ZA TEBE

Ne postoje ljudi predodređeni za dobro a neki drugi za zlo. Ljudi u određenim, specifičnim i u tu svrhu pogodnim okolnostima izvuku najgore iz sebe, što se veoma lako dešava onda kada sistem to od njih zahteva, kaže poznati sudija Miodrag Majić kome upravo izlazi iz štampe roman “Ostrvo pelikana”.

Knjiga uskoro izlazi iz štampe (izdavač “Vulkan”), a reč je o delu zasnovanom na istinitom slučaju koji zapravo biva samo povod za slojeve (ne) mogućih tema i dilema. Ukratko, roman počinje susretom jednog sudije u penziji i novinarke koja mu je uništila karijeru. I oni se, posle niza godina vraćaju davnašnjem slučaju, smrti jedne mlade Romkinje. Ponovo otvarajući korice negdašnje zlehude životne sudbine, oboje otkrivaju stvari koje i jedno i drugo iz svog ugla nisu znali, nisu videli ili su drugačije videli. A taj davnašnji slučaj fundamentalno utiče na živote oboje.

Nakon uspešnog Majićevog romana “Deca zla”, videćemo kakva će biti sudbina “Ostrva pelikana”, a u razgovoru za “Blic” autor govori o ovom svom delu, spoju sudske prakse i književnosti, vremenu i (ne) prilikama u kojima živimo...

Otkud ideja, želja, potreba da napišete “Ostrvo pelikana”, knjigu romantičnog naziva koji je zapravo zatvorska kategorija?

- Naslov je došao na kraju i na neki način nosi u sebi izvesnu romantiku, iako je priča sve samo ne romantika.

Vi ste iz sudske prakse, knjiga ima i surovih momenata, koliko je autentičnog a koliko fiktivnog na njenim stranicama?

- I drugi, kao i prvi roman, samo je pošao od autentičnog slučaja. Naime, postoje slučajevi koji se u gomili drugih izdvoje, o kojima razmišljate ne samo pravnički, često i ponajmanje pravnički nego vas odvede u preispitivanje vaših moralnih vertikala, vaših odluka, mogućih drugih odluka. Verujem da su to priče vredne pričanja. Možda pogrešno sagledavam, ali za mene je to nešto što me vraća suštinskim temama i pitanjima. Dakle, nukleus je izvorni, sve ostalo je fikcija.

U knjizi se dotičete i Aušvica, postavljate pitanje: Ko su ljudi spremni na ovakve stvari? Kako je sve to moguće?

- Ne postoje ljudi predodređeni za dobro a neki drugi za zlo. Veoma je velika zabluda, pogotovo ljudi iz građanskog sloja, da zlodelo pripada nekom drugom. To nije tačno. I to demantuje svakodnevni život, sa čime sa posebno suočavamo mi u sudskoj praksi. Verujem da su zlodela u novijoj istoriji, danas ili kad god, radili i rade takozvani obični ljudi, kakve poznajemo i vi i ja.

To je teza Hane Arent o banalnosti zla...

- Tako je. Reč je o tome da ljudi u određenim, specifičnim i u tu svrhu pogodnim okolnostima izvuku najgore iz sebe, što se veoma lako dešava onda kada sistem to od njih zahteva.

Hoćete da kažete, a o tome govorite i u romanu, da režim kroji kontekst a kontekst oblikuje čoveka?

- I dopušta mu da se uklapa i da atavističke osobine sada odjednom vidi kao poželjne. Do juče nisu bile poželjne, možda su čak smatrane negativnim, a sada jesu preporučljive.

Živimo li u takvom društvu?

- Mi živimo u takvom društvu možda ne baš do krajnjih granica... Ali, pogledajte koji

NE POSTOJE LJUDI I NACIJE PREDODREĐENI ZA AMORALNOST. ONO ŠTO POSTOJI, U SVIM VREMENIMA, JESTE ODREĐENA VRSTA OPRAVDANJA KOJU ČOVEK UVEK NALAZI