Žurke u raskošnom letećem autobusu

DOK SMO ČEKALI na avion koji će nas izbaviti odatle, bend je provodio vreme oko bazena, zanimajući se naizgled odlučnim pokušajima postizanja svetskog rekorda u potrošnji marihuane. Kada smo stigli u Šato imali smo toliko pesama da je „Goodbye Yellow Brick Road“postao dvostruki album. Pošto je objavljen, taj album je uzleteo kako niko od nas nije očekivao. Bila je to, na mnogo načina, veoma mračna ploča. Pesme o razočaranjima, pesme o alkoholičarima, prostitutkama i ubistvima... pesma o šesnaestogodišnjoj lezbijki koja okonča mrtva u podzemnoj železnici. Međutim, album se prodavao i prodavao i prodavao dok više nisam mogao da shvatim ko ga još uvek kupuje. Ne kažem to tek tako, zaista nisam znao ko više kupuje album, američka diskografska kuća navaljivala je na mene da objave pesmu „Bennie and the Jets“kao singl, a ja sam im se suprotstavljao na krv i nož. To je zaista neobična pesma, ne zvuči ni nalik bilo čemu što sam do tada uradio, traje pet minuta, zašto jednostavno ne objave „Candle in the Wind“kao što smo uradili u Britaniji? Rekli su mi da su „Bennie and the Jets“počele da puštaju sve crne radio-stanice iz Detroita. Kada su objavili singl, on je protutnjao soul listom časopisa “Bilbord”. Nestvarno je bilo videti svoje ime među singlovima Edija Kendriksa, Gledis Najt i Berija Vajta. Možda nisam bio prvi beli izvođač kome je to uspelo, ali sa izvesnom sigurnošću mogu da tvrdim kako sam bio prvi izvođač na soul listi poreklom iz Pinera.

U tom trenutku bio sam toliko uspešan da smo po Americi putovali koristeći „staršip“, stari putnički avion “boing 720”, prepravljen u raskošan leteći autobus isključivo za turneje elite rokenrola sedamdesetih godina. Kružile su zastrašujuće priče o žurkama koje su “Led cepelin” pravili u avionu. Meni je manje smetalo to što su radili unutra od onoga što su napravili spolja. Čitava stvar bila je prefarbana ljubičastom i zlatnom bojom. Izgledalo je kao džinovska bombonjera s krilima. Nema problema, možemo da prefarbamo avion prema sopstvenim željama. Prepravili smo ga u crveno i plavo sa belim zvezdicama. To je imalo mnogo više ukusa.

Unutrašnjost „staršipa“imala je šank ukrašen narandžastom i zlatnom folijom, i sa velikim ogledalom iza njega. Bile su tu i orgulje, stolovi za ručavanje, sofe i televizor sa video-rekorderom na kome je moja majka zahtevala da gleda film „Duboko grlo“(„Svi pričaju o tome, zar ne? O čemu se u stvari radi?“) dok je ručala. Kakve god da su nepristojne radnje članovi grupe “Led cepelin” priuštili sebi u avionu, prilično sam siguran da se nikada nisu zabavljali posmatrajući sat vremena kako sredovečna žena podvriskuje u užasu dok Linda Lavlejs obavlja svoju stvar: „Oh, gospode bože, šta se to dešava? Oh! Ne mogu da gledam! Kako joj to uspeva?“

Pozadi je bila spavaća soba sa tušem, lažnim kaminom i stočićima od pleksiglasa. Tu bi čovek mogao da se skloni i posveti seksu. Ili da se duri na sve oko sebe, što sam ja upravo radio jedne noći kada je moja američka predstavnica za štampu počela da kuca na vrata i preklinje me da izađem: „Dođi do šanka, imamo iznenađenje za tebe“. Rekao sam joj da odj... Stalno se vraćala. Ja sam joj iznova to govorio. Na kraju je briznula u plač: „Moraš doći do šanka! Moraš! Moraš!“Ljutito sam otvorio vrata i učinio šta je tražila uz mnogo gunđanja, kolutanja očima i predstave u stilu „zašto ne možete da me ostavite na miru“. Kada sam došao do prostora sa šankom, Stivi Vonder je sedeo za orguljama, spreman da svira samo za mene. Zasvirao je pesmu „Happy Birthday“. Da se nisam nalazio na visini od dvanaest hiljada metara, pomolio bih se da se zemlja otvori i proguta me.

[...] Ipak, ispod površine, stvari su počele da kreću pogrešnim pravcem. Prve nedelje 1974. godine proveli smo snimajući u Karibu ranču, studiju u američkim Stenovitim planinama, po kome je naredni album dobio ime „Caribou“. Pevanje ume da bude problematično na znatnoj nadmorskoj visini, što je izazvalo moj izliv besa tokom rada na pesmi „Don’t Let the Sun Go Down on Me“. Pošto sam svima objavio da toliko mrzim tu stvar da bi trebalo odmah da prekinemo i pošaljemo je Inglbertu Hamperdinku („A ako je on neće, neka je prosledi Lulu! Može da je stavi na B-stranu nekog singla!“), ipak su me privoleli da se vratim u kabinu za pevanje i dovršim snimak. Onda sam vikao na Gasa Dadžena kako mi je pesma još mrskija sada kada je gotova i da ću ga zadaviti golim rukama ako je stavi na album. Osim toga, bilo je sjajno u Karibu ranču. Studio je bio daleko luksuzniji od Šatoa. Odseli smo u predivnim brvnarama ispunjenim antikvitetima: krevet u kome sam spavao navodno je pripadao Groveru Klivlendu, predsedniku SAD iz 19. veka. Na raspolaganju nam je bila projekcijska sala za gledanje filmova, a dolazili su nam u posetu muzičari koji su na turnejma prolazili kroz Denver ili Bolder. Očigledno mi oprostivši ponašanje u avionu, Stivi Vonder se pojavio jednog dana i uzeo motorne sanke zahtevajući da ih lično vozi. Preduhitriću vaše pitanje: ne, apsolutno nemam nikakvu ideju kako je Stiviju Vonderu uspelo da provoza motorne sanke Stenovitim planinama Kolorada, a da ne ubije sebe ili bilo koga drugog prilikom izvođenja ove akcije. Ipak, uspelo mu je.