0oratorijum na penale

PUCAM NEKE PENALE, ja sam Argentina. U beloj sam opremi (beli bih bio i da nastupam za bilo koju drugu zemlju). Golman je u crvenom.

Kursor ide desno-levo, ti ga fiksiraš, onda doziraš jačinu šuta i - rokaj.

Penale izvodim u serijama od po pet, ali to je nebitno: igra traje dok mi golman ne odbrani, ili dok ja ne promašim ukupno tri penala. Kad treći put kiksneš - kraj.

Moj rekord iznosi trideset četiri gola, što, cenim, uopšte nije loš rezultat. To znači da sam u jednoj partiji pucao trideset sedam puta. Treba dotle dogurati. Pre ili kasnije, onaj crveni skočko neminovno će te zajebati. Fora je u tome da ga ti u međuvremenu što više natrpaš. S bele tačke.

Ni meni samom nije jasno zbog čega sam se u šarolikoj ponudi fudbalskih nacija - Nemačka, Brazil, Španija, Portugal, Argentina, Francuska, Engleska, Indija, Italija, Rusija, Obala Slonovače - opredelio za Argentinu.

U tradicionalnom južnoameričkom rivalstvu realno sam odvajkada bio za Brazil. Uprkos generacijskim jazićima i mostićima, oduvek sam govorio da je najbolji igrač u istoriji Pele, a ne Maradona, iako sam na ovog potonjeg i fizički i igrački veoma podsećao (dok se Dijego nije nagojio), a i skupljao sam lopte na severu, baš iza gola, kad je, dana 20. oktobra 1982, tadašnji superstar Barselone lobovao Diku Stojanovića; “Marakana” je prvo utihnula, a onda se prolomio aplauz, kao u pozorištu koje može da primi skoro sto hiljada duša.

Istina, voleo sam onu argentinsku reprezentaciju koja je 1978, kao domaćin, pobedila na Svetskom prvenstvu. Bilo je to leto velikog vanevropskog bleska, kad su navijačke oči čovečanstva bile uprte u Bagio na Filipinima, gde su se Anatolij Karpov i Viktor Korčnoj borili za titulu najboljeg šahiste planete, i u Buenos Ajres, gde su Kempes, Luke, Tarantini i ekipa jurišali na zvanje najjače fudbalske sile sveta.

Sad se, svakako, ni minut nisam premišljao: biću Argentina. Ta zemlja – u prevodu Zemlja srebra i, u nešto vulgarnijem tumačenju, Zemlja novca - ima, nekako, petlju. Računaš: ako su Hitlera smeli da prime i sklone od uvek pozornog globusa, mogu ti gaučosi da udome i jednog balkanskog penaldžiju.

Igram i dalje, ali već i sâm uviđam da sam prešao kulminativnu tačku: nema šanse da opet doguram do trideset četiri gola. Igra je, pritom, nezgodna za vid; posle dve-tri partije muti ti se pred očima, pola sata ništa ne vidiš.

Kad smo kod tog neviđenog, ili nevidljivog - iz bankarskog vokabulara u poslednje vreme izraz „penali“kao da je proteran. Pominju se moratorijumi, i to u tobož sedativnom kontekstu. Penali će se u institucionalni govor novca verovatno vratiti na jesen, možda kad se topla, svetla balkanska jesen prelije u mlaku argentinsku zimu bez snega.

U međuvremenu, ja pucam.