Licemeri i licemerstvo

Govoriti jedno, a raditi drugo. To je najprostija definicija licemerstva. Zastupati stanovišta u koja se u stvari ne veruje. Izdavati se za ono što niste. Biti dvoličan. Farisejstvo.

Trebalo bi da se, u normalnim sredinama, ovakvo ponašanje žigoše. Da licemer doživi javnu osudu svakog poštenog i iskrenog građanina. Da, kad se razotkrije, on biva prinuđen na povlačenje u mišju rupu od stida i srama. Da moli svoje sunarodnike za oprost i pokaje se.

U Srbiji danas, čini se, licemerstvo se ne samo toleriše, nego i pohvaljuje. Oni koji se očigledno ponašaju suprotno od deklarisanog zaslužuju i dobijaju gromoglasne aplauze. Naša nacionalna bruka.

Licemeri se, u većini, lako prepoznaju. Teško je sakriti delanje koje odudara od izgovorene reči. Pogotovu za onog što se nalazi na javnoj sceni. Primera radi, zakleti zagovornik trezvenjaštva zatečen u kafani mrtav pijan. Sveštenik koji propoveda post, a na Sv. Nikolu jede prasetinu. Ili bukač u korist rata za odbranu naroda koji svom sinu izdejstvuje oslobođenje od mobilizacije. Vlastodržac što propagira slobodu, a kažnjava svaku kritiku i guši svaku opoziciju.

Jednom je, neposredno posle petooktobarske promene, jedan žitelj Kragujevca upitao novoizabranog visokog funkcionera novog režima, pritom profesora Beogradskog univeziteta, sledeće: „Kakvo je vaše mišljenje o sadašnjem stanju Univerziteta u Beogradu?“

Odgovor je bio ovaj: „Pa, znate, Beogradski univerzitet jeste se srozao pod Miloševićem, ali je i dalje vodeća visokoškolska ustanova, cenjena u čitavom svetu.“„Dobro, ako je tako, a zašto onda vaša kćer studira na Stanfordu u Americi?“Komentar izlišan.

Oni, a ima ih napretek, što iz petnih žila brane Kosovo u sastavu Srbije pozivaju se na Ustav Srbije i zaklinju u majku Rusiju, pritom rodom s Kosova, žive udobno u Beogradu i u Beogradu školuju svoju decu, ako ne u inostranstvu. Za to vreme, ona uboga sirotinja jedva opstaje u bodljikavoj žici, preživljava od danas do sutra, hrani se na kazanu, i ostaje na braniku teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Imaju li ti Srbi i ti Srpčići jednaku šansu kao i ovi njihovi privilegovani sunarodnici u prestonici? Neka nam ti kažu otvoreno da postoje dve kategorije našeg naroda: oni koji drže vatrene govore iz raskošnih vila i luksuznih limuzina i oni koji su žrtvovani na oltaru patriotizma onih prvih. „Ni sto batina nije mnogo preko tuđe grbače“(parafraza jedne drevne mudrosti).

U kakve smo se to moralne grdobe pretvorili mi Srbi, tj. neki od nas?

U najružnije.