Demokratija nema rok trajanja
Protekle nedelje smo se tek usput podsetili ili saznali da se 15. septembra obeležava Međunarodni dan demokratije, jedan od onih datuma kojima Ujedinjene nacije podsećaju čovečanstvo na važne temelje na kojima počiva savremeni svet.
mnogi od tih temelja su, međutim, uveliko relativizovani, nisu više neupitni kao nekada, kada su i UN bile daleko uticajnije nego što su danas. Ako su danas ljudska prava, jednakost, pa čak i mir predmet različitih tumačenja, onda pogotovo demokratija ne može da očekuje da bude opšteprihvaćena kao univerzalna kategorija.
Razvijeni, demokratski svet voli da meri demokratiju na Balkanu različitim lenjirima, i to je sasvim razumljivo, ma koliko nam ponekad izgledao nepravedan taj odnos učitelja i učenika.
Među svim tim merilima, bez premca je najteže razumljivo ono koje se već godinama primenjuje na Crnu Goru, kao glavni detektor da li u maloj balkanskoj državi ima demokratije ili nema. Tiče se dužine trajanja vlasti Mila Đukanovića i njegovog DPS-A, pa je nekada 15 godina značilo da u brdima i primorju nema demokratije, pa 20 godina, a danas 30. Ne postoji ugledan evropski list, analitičar, političar, komesar, koji za slučaj Crne Gore nije izvukao ovaj „krunski“dokaz demokratičnosti jedne države.
Nikada, međutim, nismo saznali gde je, u godinama ili mesecima, ta granica na kojoj prestaje demokratija, a počinje diktatura. Da li su to četiri godine, koliko obično traje mandat jedne vlade u savremenim demokratijama? Ili je to, možda, 15 godina koliko je na mestu šefa vlade Angela Merkel, ili možda 17 godina, koliko je nemačku vladu vodio njen politički otac Helmut Kol? Koliko godina demokratija dopušta da vodite partiju koja je na vlasti i da li se u te kriterijume uklapaju Merkelova i pokojni Kol sa svojih 18, odnosno 25 godina na čelu CDU? Možda je broj mandata na čelu vlade presudan da nekoga procenimo da li je demokrata ili nije? Ima li po tom kriterijumu onda zaista neke razlike između Đukanovićevih sedam i Angelina četiri mandata na čelu vlade?
Činjenica je da su Đukanović i njegova partija već tri decenije na vlasti u Crnoj Gori, ali i demokratija, a naročito Crna Gora zaslužuju da se o njima ne govori u ovoj besmislenoj formi, ljušturi bez ikakvog sadržaja. Apsurdno je za Crnu Goru reći da u njoj nema demokratskog razvoja zato što tri decenije ima istu vlast. Potpuno je suprotno - upravo je u Crnoj Gori bilo temeljnih, suštinskih promena i u njima se otišlo najdalje, kada je reč o Balkanu.
Ova država prevalila je ogroman put od izolovane i prokažene (zajedno sa Srbijom) evropske periferije, do članice kluba najdemokratskijih država sveta (NATO) i na samom pragu istog takvog evropskog društva (EU). To je država koju isti evrofunkcioneri, mediji i analitičari, koji govore o 30 Đukanovićevih godina, već dugo nazivaju „dobrim primerom sa Balkana“.
Jer, pristupila je NATO-U tako što je ispunila rigorozne kriterijume bezbednosti i demokratije, otvorila je sva poglavlja u pregovorima sa EU (Srbija je otvorila tek polovinu, ove godine nijedno), stoprocentno je usaglasila svoju spoljnu politiku sa EU (Srbija je na oko 53%)…
U danima kada se sa mnogo strasti i u Crnoj Gori, u Srbiji, ali i u Evropi govori o „kraju tridesetogodišnje vladavine“kao o stvarnom dokazu dolaska demokratije, gubi se iz vida da je u te tri decenije Crna Gora bila sklonište za one čiji je život u Srbiji bio ugrožen, da bi potom doneli demokratiju u istu tu Srbiju. U njenim štamparijama štampane su nezavisne novine iz Srbije, jer to je u Srbiji bilo zabranjeno. Odvajala se od Miloševićeve destrukcije jer je pretila da uz Srbiju razori i Crnu Goru. Otvarala se prema Zapadu u svakom pogledu, iako se time rizikovao i život. U toj 30-godišnjoj Crnoj Gori demolirane su političke tajne policije iz Srbije, proterivani i hapšeni naoružani komandosi iz autokratskih država, koji su dolazili da naprave prevrat.
RAZVIJENI, DEMOKRATSKI SVET VOLI DA MERI DEMOKRATIJU NA BALKANU RAZLIČITIM LENJIRIMA, I TO JE SASVIM RAZUMLJIVO, MA KOLIKO
NAM PONEKAD NEPRAVEDNO IZGLEDAO TAJ ODNOS
Uostalom, i novi savez koji se ovih dana priprema da formira vladu obećava da će nastaviti da vodi Crnu Goru baš od one tačke do koje je stigla prethodna, 30-godišnja vlast. Neće srušiti to političko nasleđe, iako to rušenje najavljuje još od početka godine. Neće izaći iz NATO, niti će usporiti pristupanje EU, neće povući ni priznanje Kosova… Sve suprotno od onoga što su svojim pristalicama mesecima govorili s ulica i u čemu su imali jaku, bezrezervnu podršku iz Beograda. Suprotno od svega što se mesecima već čita u beogradskim medijima, njihovim vernim saveznicima, a naročito tokom njihovog brutalnog navijanja u protekloj izbornoj kampanji. Ova jaka i svakodnevna podrška crnogorskoj opoziciji, gotovo jednaka podršci koju iskazuju delovi vlasti u Srbiji, zavredila je da većina beogradskih medija dobije bar simboličnu zahvalnost nove većine u Podgorici za „borbu za demokratiju“. I ne samo mediji. Uklopilo bi se u standarde za merenje demokratije, koji se širom Evrope i regiona ekskluzivno primenjuju samo na Crnu Goru, a svode se samo na brojanje godina. Ne i na njihovu sadržinu.
Kolumnista je autor knjige „Dva lica globalizacije – istina i obmane”