Političke promene su i dalje moguće

na KOJIMA JE POSLE TRIDESET GODINA SMENJEN AUTOKRATSKI REŽIM MILA Đukanovića OTVORILI SU MNOGA PITANJA, a Za nas U SRBIJI najvažnije – Da LI JE TO POKAZATELJ Da SU POLITIČKE PROMENE I SMENA VLASTI IPAK MOGUĆE?

Da li su takve promene moguće uprkos svim izbornim neregularnostima, pritiscima, zastrašivanjima i zloupotrebama javnih resursa od strane nosioca vlasti zarad svojih stranačkih potreba? Pobedom opozicije na izborima u Crnoj Gori mnogi građani u Srbiji saznali su za postojanje jednog Dritana abazovića i alekse Bečića. To su ljudi koje danas predstavljaju kao simbole promena u Crnoj Gori, nova lica koja su spremna da Crnu Goru povedu u reforme i obračun sa kriminalom i korupcijom, kao i da nastave njen evropski put. Oduševljenje domaće javnosti abazovićem i Bečićem je bilo toliko da sam na trenutke pomislio kao da su pobedili u Srbiji, a ne u susednoj državi. Za mene je to pokazatelj da promene i koje se dese u okruženju, a pogotovo smena DPS-A u Crnoj Gori, ulivaju nadu da se političke promene i dalje dešavaju na izborima i da će one biti moguće i u Srbiji.

Pojava abazovića i Bečića je u Srbiji još jednom otvorila pitanje potrebe novih lica u politici. ali, ne treba da zanemarimo činjenicu da ni abazović ni Bečić nisu ljudi koji su u crnogorskoj politici od juče, već su svojim dugogodišnjim radom i borbom, kao i nuđenjem ideja i rešenja građanima uspeli da ostvare rezultat zbog kojeg ih danas toliko pominjemo. Poslednjih osam godina koliko je Srpska napredna stranka na vlasti, uoči svakih izbora se vodila polemika o novim licima, potrebi da se uključe neokaljani, mladi i obrazovani ljudi. Kako nam se kao društvu desilo to da danas u Srbiji gotovo da nemamo srednju generaciju političara? U našem društvu je napravljen toliki generacijski jaz da danas niti mladi razumeju ono što političari od pre trideset godina govore niti političari razumeju ideje, potrebe i shvatanja novih generacija. Čemu služe omladine političkih stranaka? Kako je moguće da za poslednjih dvadeset godina nemamo nijednog ozbiljnog političara sa vizijom koji je isplivao na površinu iz drugog ešalona neke stranke? Koliko su uopšte lideri stranaka spremni da napuste svoje ustoličene pozicije? Koliko su iskreni kada kažu želimo nove ljude, dobrodošli ste? Da li ste dobrodošli samo dok ne postanete član neke stranke ili i onda kada krenete da se razilazite u razmišljanjima i idejama? Čak i ukoliko niste deo neke partijske strukture, svima ste dobri dok ih ne kritikujete, ali onog trenutka kad iznesete kritiku na račun nekog političara, stranke ili celokupne opozicije, postajete nepoželjni. Ovde ni ne govorim o kritici vlasti, jer danas u Srbiji je jasno kako prolazi svako ko javno kritikuje, suprotstavlja se i ima drugačiju viziju društva u kojem želi da živi. nebrojano puta sam i lično osetio posledicu kritike, ali to je cena individualne slobode i slobode mišljenja koju sam spreman da platim. Međutim, ono što je iznenađujuće jeste nespremnost pojedinaca iz opozicije da prihvate kritiku i da se dostojanstveno sa njom nose. Umesto toga, mi danas u Srbiji imamo na snazi politiku isključivanja i sa strane vlasti i opozicije. U takvom rovu je jako teško da dođe do rađanja novih ideja i rešenja koje bi sutra bile deo političkih promena. naša politička stvarnost je takva da često pomislim da li je ljudski i neophodno kritikovati opoziciju koja je toliko satanizovana, koju vlast namerava da uništi kako stigne, dok se na udaru vlasti nalaze i porodice lidera opozicije. U takvoj atmosferi je teško uvek doneti ispravnu odluku, ali svako ko na bilo koji način javno deluje i kritikuje ovu vlast mora da zna koja je cena te kritike i borbe. Danas je politički neprijatelj svako ko javno govori protiv vlasti - bilo da ste član stranke, profesor, akademik, lekar, aktivista, novinar. Isto kao što je normalno da građani od nosioca vlasti zahtevaju polaganje računa za ono što rade, tako treba da bude i sa opozicijom. Da li je opozicija tokom poslednjih osam godina uspela da poveća i učvrsti svoju podršku? Da li je opozicija ponudila nove ideje, rešenja i predloge koje će građanima biti dopadljivije od onoga što im nudi aktuelna vlast? Da li je bilo ko iz opozicije snosio odgovornost za loš izborni rezultat? Da li se bilo ko povukao sa svoje političke pozicije koju zauzima poslednjih dvadeset godina? Da li smo zaboravili šta znači etika odgovornosti na kojoj je toliko insistirao Zoran Đinđić ili bi svako u politici želeo da mu verujemo na osnovu dobrih namera? Ko će da snosi odgovornost za politiku bojkota? Ko će da snosi odgovornost ako bojkotom gubimo još nekoliko godina do promena umesto aktivne političke borbe u parlamentu i van njega? Da li je posle ovih izbora srpska opozicija snažnija ili slabija, ujedinjenija ili razjedinjenija? Koji je plan delovanja za naredne dve, četiri godine? Ova pitanja ne postavljam zato što imam bilo šta protiv bilo koga iz opozicije, poznajem mnoge te ljude, već zato što bi za sve bilo lakše da idemo dalje ukoliko bi se dali odgovori na neka od ovih pitanja. I ne govorim iz pozicije nekog nezavisnog politikologa koji priča i piše, već osobe koja je praktično i na ulici javno delovala širom Srbije tokom poslednjih nekoliko godina.

Uoči svakih izbora vode se rasprave kako će opozicija nastupati, zajedno ili odvojeno, a već sada se traži kandidat opozicije za predsedničke izbore. Mislim da će se opozicija još jednom naći zarobljena u ideji traženja fotorobota predsedničkog kandidata bez ideje