PONESI CEGER I VODU
Zablude u oblasti ekologije su česte, a najbolji primer jedne od njih jeste ona naša - da su kese sa dodatkom aditiva biorazgradive kese. Srbija je čak usvojila regulativu koja stimuliše korišćenje ovih kesa, iako su one zabranjene u Evropi. Nažalost, ljudi u Srbiji, uključujući i one koji donose odluke, nisu dovoljno informisani. Bez dobre informisanosti o zagađenju, nema ni svesti o njegovim posledicama. Kako očekivati svest o štetnosti plastike, kad smo nezainteresovani za to što fekalije, kanalizacione vode i otpadne vode iz industrije odlaze u reku bez tretmana?
Odluka da se počne sa naplatom plastičnih kesa u prodavnicama jeste određen napredak, ali se njeni rezultati slabo primećuju. Odbačene plastične kese i dalje viđamo na svakom koraku. Čini se da je ove godine problem zagađenja plastikom kulminirao. Kao da su domaći turisti ljuti na Srbiju što svoj godišnji odmor ne mogu da provedu van nje, pa su joj za osvetu ostavili tone raznoraznog đubreta. Od Fruške gore, preko Srebrnog jezera, Tare, Zlatibora do Stare planine, reke i planine okićene su kesama, kesicama, plastičnim bocama.
Da li je za to kriva plastika, koja je suštinski koristan, lagan i pouzdan materijal, ili nešto drugo? Recimo - neznanje. Jer ne samo da građani Srbije ne znaju da je za nepropisno bacanje smeća kazna od 5.000 do 20.000 dinara, već to izgleda ne zna ni komunalna policija, koja ovakve prekršaje retko sankcioniše. Divlje deponije u Srbiji niko nije precizno izbrojao, jer lokalne samouprave u čijoj je to nadležnosti divlje deponije retko broje i još ređe čiste.
Prema izveštajima Agencije za životnu sredinu, 2019. godine je u Srbiji sakupljena i ponovo iskorišćena 44.631 tona plastične ambalaže. Od toga 13.460 tona čine PET boce. Ministarstvo zaštite životne sredine otvorilo je javnu raspravu pre epidemije na Nacrt izmena zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu koji predviđa uvođenje depozitnog sistema. Ovaj sistem - u kome potrošač plaća depozit (povratnu naknadu) pri kupovini napitaka i koja mu se vraća kad donese praznu bocu u trgovinu, u evropskim zemljama beleži procente reciklaže i preko 90%. Rešenje za 60% plastike koja ne može da se reciklira na tržištu Srbije nije ni na vidiku. Jedini mogući tretman za brojne vrste plastike i drugih višeslojnih kompozitnih materijala koji sadrže i plastiku je dobijanje energije u procesima insineracije i koinsineracije. Prosto rečeno, ono što ne može da se pretvori u proizvod, na visokim temperaturama pretvara se u energiju. Još prostije rečeno - plastični otpad se spaljuje. Širom Evrope postoje postrojenja koje otpad iz gradova pretvaraju u toplotnu energiju, međutim, ovakvo rešenje u Srbiji izaziva mnogo otpora. Argument opravdano zabrinutih ekoloških aktivista jeste da se u Srbiji ne rade merenja dioksina i furana, izuzetno štetnih gasova koji nastaju sagorevanjem plastike i teških metala. S obzirom na izveštaje koji pokazuju velika prekoračenja emisija štetnih gasova u mnogim gradovima Srbije, građani se opravdano boje spaljivanja otpada kao rešenja za zagađenje plastikom.
Šta je onda rešenje? Obezbediti dovoljno znanja i kapaciteta da se ekološki problemi uključujući i zagađenje plastikom rešavaju. Početi od zakona i primene zakona. Unaprediti monitoring, kontrolu. Otkrivati i sankcionisati one koji zakon krše. Edukovati građane. I da bi sve to moglo da se finansira, pre svega namenski koristiti finansijska sredstva naplaćena od građana i privrede na ime naknada za životnu sredinu. Smanjiti korišćenje plastike koliko god je moguće. Promeniti navike, pažljivije birati pri kupovini, podsećati sebe Ponesi ceger! Nemoj da uzmeš slamčicu! Ponesi vodu, ne kupuj flaširanu!
Direktiva o jednokratnoj plastici, koju je usvojila Evropska unija, predviđa zabranu jednokratne plastike poput pribora za jelo, slamčica, držača za balone. Takođe, propisuje od 2025. godine obavezan procenat reciklata - na tržištu EU neće moći da se prodaju plastične boce u kojima je manje od 30% sastava reciklirani granulat. Na taj način će se naterati punionice da koriste sirovinu dobijenu reciklažom. Cena granulata dobijenog preradom sirove nafte i gasa višestruko je niža od cene recikliranog, pa se kompanije radije drže stare dobre eksploatacije prirodnih resursa.
Evropska komisija razmatra predlog da se uvede porez na recikliranu plastiku. Ako se usvoji, države članice EU plaćaće 800 evra po toni plastike koju nisu reciklirale. U Srbiji recikleri plastike prestaju sa radom, jer nemaju kome da prodaju recikliran PET. A ovim problemom se niko aktivno ne bavi. Mi čekamo da se formira novo ministarstvo.