Ludačka noć u Lenonovom društvu
DŽONA LENONA SAM upoznao preko Tonija Kinga, koji se preselio u Los Anđeles da bi postao generalni direktor kompanije Epl rekords u SAD. U stvari, upoznao sam Džona Lenona kada je igrao sa Tonijem Kingom. Ničega neobičnog nije bilo u tome, osim činjenice da nisu bili u nekom noćnom klubu, da se nije čula nikakva muzika i da je Toni bio u popunosti odeven kao kraljica Elizabeta Druga. Nalazili su se u prostorijama firme Kapitol rekords u Holivudu, gde je bila Tonijeva nova kancelarija, i snimali televizijsku reklamu za Džonov naredni album „Mind Games“, a iz razloga poznatih samo Džonu, ovo je bila njihova genijalna zamisao.
Odmah mi se dopao. Nije se radilo samo o tome što je bio Bitls, pa samim tim i jedan od mojih idola. On je bio Bitls koji je smatrao da je dobra ideja za promovisanje novog albuma igrati unaokolo sa muškarcem u odeći kraljice, jebote! Pomislio sam: sa njim ću se veoma lako i brzo sprijateljiti. I bio sam u pravu. Čim smo počeli da pričamo, osetio sam se kao da ga poznajem čitavog života.
Počeli smo da provodimo mnogo vremena zajedno kada god sam bio u Americi. On se tada razdvojio od Joko i živeo je u Los Anđelesu sa Mej Peng. Svestan sam da se taj period njegovog života smatra zaista problematičnim, neprijatnim i mračnim, ali da budem iskren, nikada nisam primetio nešto slično. Povremeno bih čuo priče o snimanjima sa Filom Spektorom koja su se potpuno otrgla kontroli i kako je Džon jedne noći poludeo i razvalio kuću producenta Lua Adlera. Mogao sam da prepoznam tamu u nekim ljudima sa kojima se družio: Hari Nilson je bio divan momak, neverovatno talentovan pevač i pesmotvorac, ali jedno piće preko mere bilo bi dovoljno da ga pretvori u drugačiju osobu, u nekoga koga se zaista treba pripaziti. A Džon i ja smo svakako uzeli zajedno mnogo droge i imali neke ludačke provode, o čemu vam može posvedočiti siroti Doktor Džon. Otišli smo na njegov nastup u klubu Trubadur, a on je pozvao Džona Lenona na scenu da džemuju. Lenon je bio toliko pijan da je na kraju orgulje svirao laktovima. Meni je nekako pripala dužnost da ga odvučem sa scene.
U stvari, uopšte nije bilo neophodno izlaziti napolje da bi se provela ludačka noć u Džonovom društvu. Jedne večeri u Njujorku bili smo zamandaljeni u mom apartmanu u hotelu Šeri-nederland, odlučno se probijajući kroz gomilu kokaina, kada je neko pokucao na vrata. Prva pomisao bila mi je da je to policija: ako si uneo u sebe mnogo kokaina, a neko neočekivano pokuca na vrata, uvek je prva pomisao da se radi o policiji. Džon mi je pokazao rukom da odem i pogledam ko je na vratima. Provirio sam kroz špijunku. Moja reakcija bila je začudna mešavina olakšanja i neverice. „Džone“, prošaputao sam. „To je Endi Vorhol.“
Džon je besno odmahnuo glavom i prešao prstom preko grla. „Nema jebene šanse. Ne otvaraj“, prosiktao je.
„Šta?“, odgovorio sam kroz šapat. „Kako misliš da ne otvaram? To je Endi Vorhol!“
Kucanje na vratima se nastavilo. Džon je zakolutao očima. „On nosi onaj jebeni fotoaparat sa sobom?“, pitao je.
Pogledao sam ponovo kroz špijunku i klimnuo glavom. Endi je svuda nosio svoj polaroid aparat.
„Naravno“, rekao je Džon, „da li bi hteo da ga pustiš unutra da slika kako ti ledenice od kokaina vire iz nosa?“
Morao sam da se složim kako mi to nije bila želja. „Onda ne otvaraj jebena vrata“, prošaputao je Džon pa smo otpuzali da se vratimo onome čime smo se prethodno bavili, pokušavajući da zanemarimo najčuvenijeg svetskog umetnika pop-arta kao nastavlja da kuca na vratima.
Ipak, ja zaista nikada nisam upoznao tu gadnu, zastrašujuću, destruktivnu stranu Džonove ličnosti o kojoj ljudi pričaju, tu njegovu otrovnu zajedljivost. Uopšte ne pokušavam da ovde pravim nekakav posthumni portret sveca. Svakako sam bio svestan da postoji i njegova ružna strana, ali je ja jednostavno nikada nisam lično doživeo. Sve što sam ikada dobio od Džona bili su ljubaznost, blagost i zabava, u tolikoj meri da sam jednom poveo mamu i Derfa da ga upoznaju. Izašli smo zajedno na večeru, a kada je Džon otišao do toaleta, Derf je smislio sjajan štos: da izvadi svoju protezu i stavi je u Džonovo piće: bilo je nečeg izuzetno zaraznog u Džonovom smislu za humor što je ljude nagonilo da rade takve stvari. Bože, koliko je bio duhovit. Kada god sam bio sa njim (ili, još bolje, sa njim i Ringom) samo sam se smejao, smejao i smejao.