Stvaranje kao opsesivna potreba
Umetnost uvek uspe da nađe put do publike i obrnuto, a i pored medija koji ne iziskuju tu direktnu vezu, još uvek postoji nešto lično na relaciji delo - posmatrač i to je nezamenljivo, priča slikarka Kristina Pirković (29).
DVE SEDMICE POŠTO je otvorena njena 11. samostalna izložba slika pod nazivom “Humaniora” u beogradskoj galeriji “Lucida”, usledilo je vanredno stanje i karantinske mere. Perspektivnu mladu umetnicu, članicu ULUSA od 2018. godine, privremeni rastanak od publike, kako kaže, ipak nije doneo previše promena u njenom stvaranju.
- Navikla sam da živim u jednoj vrsti samoizolacije i da određene aktivnosti svedem na minimum. Konstantin Kavafi ima jednu zanimljivu pesmu pod nazivom „Ono što možeš“, koju bih mogla da povežem sa ovom situacijom. Stvaranje je za mene način života, možda bi bilo prejako reći da je oblik monaštva, ali u svakom slučaju opsesivna potreba. Uopšte je prisutna jedna neophodnost da veći deo svog vremena provodim u radnom prostoru, dok je čitava atmosfera samo pojačala i produbila poetiku kojom se bavim, a koja je usko povezana sa stradalačkom sudbinom čoveka.
Epidemija će proći, galerije će biti ponovo otvorene, a hoće li se, nakon svih iskušenja i mnogobrojnih promena kroz koje prolazi svet, ponovo „naći“veza na relaciji umetnik-publika?
Iako je epidemija fizički razdvojila čoveka od umetnosti, imali smo prenose koncerata i pozorišnih predstava, virtuelne muzeje i izložbe. - Potreba za kulturom nije usahnula, što i te kako ohrabruje. U ovom trenutku izložbe se i dalje organizuju, pretežno bez zvaničnog otvaranja, ali su ipak posećene. Komunikacija između posmatrača i dela, taj neposredni odnos je jako važan i nezamenjiv i na taj način umetnost, a posebno likovno delo, živi. Umetnost uvek uspe da nađe put do publike i obrnuto. Danas, i pored novih medija koji ne iziskuju tu konkretnu vezu, pa i uprkos upliva novih tendencija koje nam donosi era visoke tehnologije, još uvek postoji nešto lično na relaciji umetnik - publika, delo - posmatrač, i to je apsolutno nepremostivo.
Kao i Veljka Valjarevića, i tebe u Modernoj galeriji, Domu slikara Mediale, vide kao jednog od predvodnika novog talasa u fantastičnom slikarstvu. Ali, može li se danas stvarati u Srbiji ili je za dosezanje većih umetničkih visina potreban odlazak preko?
- Podrška Moderne galerije u Valjevu za mene je veoma značajna, naročito zbog puta kojim se krećem, bez obzira na to kojim imenom bismo taj moj put nazvali. Kroz svoj rad interesujem se za problem samog čoveka, njegov razvoj i egzistenciju, a da bi se to definisalo, neophodna je vremenska distanca. Stvaranje u Srbiji je moguće, jer umetnost je univerzalna stvar i, ako neko ima potrebu za kreativnim činom, nije važno gde je geografski pozicioniran. Međutim, verujem da je svežina koju nosi svetski duh veoma važna, naročito za razvoj mladog čoveka sa stvaralačkom snagom u sebi. Ponekad, okruženje može tu potenciju da usmeri na određenu stranu, sve zavisi gde se stvaralac razvija. Naši umetnici koji su nastavili svoj rad u Francuskoj, imali su priliku da se direktno upoznaju sa drugom nacijom, drugačijom kulturom i, što je takođe važno, sa uspostavljenim tržištem. Sve to je uticalo i na njihovo mesto i značaj u kulturi naše zemlje.
Nadrealizam istrajava, iako svet materijalnog i digitalnog doba apsolutno dominiraju. Kako da to umetničko „ostrvo“, po tebi, ne potone?
- Digitalizacija je svakako veoma prisutna u našim životima i to je neizbežno, što u jednom smislu i nije loše. To se pokazalo u toku vanrednog stanja, a osim toga pruža jednu vrstu vidljivosti i promocije što je danas od velike važnosti. Ali, bez obzira o kom pravcu u slikarstvu je reč, verujem da se slika kroz istoriju pozicionirala i da i dalje ima svoje mesto u umetnosti. Mislim da to „ostrvo“ne može potonuti, jer ako se podsetimo da je još pračovek ostavljao svedočanstva o svom prisustvu u vidu pećinskih slika i crteža, pa sve do danas kada je slikarstvo zastupljeno i veoma cenjeno u zemljama u kojima su moderne umetničke discipline razvijenije i neuporedivo više podržane nego kod nas, onda verujem da slika nikada neće nestati.
Slikarstvo nije bilo tvoj prvi profesionalni „izbor“, već muzika i scenografija. Koliko je od tih umetnosti utkano u ono što stvaraš na platnu?
- I dalje uživam u muzici, ali u ulozi konzumenta. Interesantno je kako se slični motivi mogu prepoznati u slikarstvu, muzici, filmu, pozorištu i kako mogu međusobno da se prožimaju. Recimo, Dvoržakova kompozicija Stabat Mater Dolorosa je u jednom trenutku imala veliki uticaj na moj rad, dok određena filmska muzika često izaziva snažne emocije u meni, poput bilo kog drugog umetničkog dela. Što se tiče scenografije, uvek sam imala potrebu da radnju na mojim slikama i crtežima smestim u određeni prostor, bez obzira na to da li je zatvoren ili otvoren, da li je podrum, ruina ili pejzaž. Ti prostori su konkretni, ponekad samo nagovešteni, ali pričanje jedne priče, predstava na platnu sa više aktera i takav način razmišljanja, možda mogu da dovedem u vezu sa scenografijom. Sve ostalo je slika.
Ako sam uspeo da na novom albumu uradim nešto što će doprineti bilo čijem mentalnom zdravlju ili sreći, to je odlično, kaže Merilin Menson.
Tik uoči haosa koji će zadesiti svet sa virusom Covid 19, američki muzičar Merilin Menson okončao je rad na 11. studijskom albumu. I ne znajući šta se sprema naslovio ga je “We are Chaos”. Album, finiširan na samom početku 2020, tek je, zbog vanrednih okolnosti u kojima se našla planeta, objavljen prošle nedelje, a dočekan je uz brojne pozitivne komentare.
Čekajući da se malo smiri haos zvani korona kako bi mogao da objavi novo studijsko izdanje, Merilin Menson je, kao i svi, sedeo kod kuće, u karantinu, i trudio se da bude produktivan:
- Sreća u ovoj nesreći sa pandemijom po mene jeste to što ne izlazim inače mnogo iz kuće i nisam preterano društven. Teško mi je palo što je izostala turneja. Otkazivanje nastupa ostavilo je emotivnu prazninu u meni. Čitava ta rutina, ali i ljubav prema koncertima mi veoma nedostaju. Zaista se trudim sve ovo vreme da stvaram umetnost. Priznaću da sam možda gledao televiziju više nego što bi trebalo, kao i filmove, ali tokom čitave pandemije pokušavam da budem produktivan. Završavao sam knjigu, u kojoj sam sakupio sva svoja likovna dela, koja će izaći krajem godine, a i sam sam dizajnirao omot albuma. A čitav album je završen u januaru, pre nego što se sve ovo desilo - priča Merilin Menson za „Heavy Consequence“, priznajući da ga ovih dana svi zasipaju utiscima kako teme na njegovom novom albumu, a naročito naslovna pesma i prvi singl “We are Chaos” kao da reflektuju sve kroz šta prolazimo trenutno:
- Ali, pesma, odnosno stihovi nastali su pre nekih godinu i po dana. Sudbina ili ne, ali ispostavilo se da je album izašao baš kada je potreban ljudima da izdrže vreme koje su prinuđeni da provode u kući. Ja imam pet mačaka o kojima moram da brinem i one zahtevaju pažnju, ali izuzimajući to, čitavo moje iskustvo sa pandemijom nije toliko strašno kao kod nekih drugih.
Bez obzira na sve teške okolnosti u kojima živimo već mesecima, Menson podseća da su se prethodne generacije, primera radi, njegovih roditelja, susretale sa mnogo težim izazovima:
- Ratovi, ekonomske krize, bolesti odrazile su se na sve delove sveta i različite zemlje. Meni bi tračak nade unela mogućnost da mi Amerikanci pokušamo da se ujedinimo i nađemo zajednički cilj. Ne želim da zvučim kao Džon Lenon, ali ljudi koji pripadaju različitim kulturama, životnim stilovima, generacijama, polovima, rasama, religijama trebalo bi da shvate da je sada trenutak da se bar složimo oko jedne stvari - da zajedno preguramo sve ovo. Ako sam uspeo da na novom albumu uradim nešto što će doprineti bilo čijem mentalnom zdravlju ili sreći, to je odlično. Jer, biti zabravljen u kući tako dugo, zaista može da ostavi posledice po nečije mentalno zdravlje. A ja se sa tim borim čitav svoj život. Moja majka je imala šizofreniju, iako joj godinama nije postavljena dijagnoza i svestan sam koliko je to veliko iskušenje za članove porodice.
Još jedno veliko iskušenje doživeo je pre tri godine, jer se na muzičara, tokom koncerta u Njujorku, obrušila scenska rekvizita, zbog čega je nastup prekinut, a njemu konstatovan prelom noge. Prisećajući se incidenta Menson je u razgovoru za radio šou Zejna Loua ispričao da je imao sreću da se izvuče samo sa polomljenom nogom.
- Deo scenografije umalo mi nije pao na glavu, zato sam imao sreće. Nije bilo nimalo zabavno - priseća se Menson, koji posle operacije noge i boravka u bolnici umalo nije posegao za svojim starim navikama.
- Ali, nisam se vratio lekovima protiv bolova. S obzirom na to da sam ih ranije uzimao za bolove, a onda počeo da ih koristim praktično kao drogu, nisam opet hteo da upadnem u zamku. A bolovi su bili stravični. Znate, receptori za bol u vašem mozgu sve vam promene, utiču na sve, menjaju perspektivu. Ako uzimate lekove protiv bolova, oni vam potpuno zamagle mozak. Prestao sam da pijem i apsint. Za mnoge, naročito umetnike, apsint je čest izbor. Međutim, i to piće se samo igra sa vašim mozgom. Mislite da radite nešto sjajno, a to vam droga govori.
Kada razmišlja o istoriji, ističe da je ona živa stvar koja se dešava svake sekunde:
- Zato ne bi trebalo da posmatramo stvari uzimajući u obzir kalendar ili sat, ili drugi način na koji merimo vreme. Naročito, u ovom trenutku kada kao da smo u “Zoni sumraka”, konfuziji koja traje 24 sata, sedam dana nedeljno. Teško je sad zapamtiti koji je dan u nedelji, ali na neki način to je oslobađajuće priča Menson, objašnjavajući da je tokom stvaranja novog albuma zamišljao da ispisuje stranice. Precizira da je u pitanju konceptualna ploča koja priča priču, koju će svako doživeti na različit način.
- Stalno ovih dana pitam ljude da li su u albumu videli srećan ili tragičan kraj… Želeo sam da album bude poput dobrog filma, knjige, slike ili poeme koja postaje deo slušaočevog iskustva, ne samo moga. I to me podseća na sve ono što sam izvukao od mojih omiljenih albuma, dok sam odrastao, bilo da je u pitanju “Diamond Dogs” Dejvida Bouvija ili “Welcome to My Nightmare” Alisa Kupera ili “The Wall” sastava “Pink Floyd” - osećaj da si deo nečega većeg. Mislim da je eskapizam važna stvar koje se sada moramo držati. Nisam predviđao karantin dok sam stvarao album, ali ispalo je da sam napravio nešto gde mogu da pobegnem i u čemu mogu sada da se izgubim. Radoznao sam i kakva je reakcija publike, a nadam se da će im album pružiti put za interpretaciju koga nisam bio ni svestan. U ovom času, kada mnogi od nas misle da je kraj svemu, pa i nama kao ljudiskim bićima, ipak mislim da ima nade. U umetnosti nada uvek živi, ili to onda ne bi bila umetnost. Ne možeš biti nihilista i umetnik u isto vreme, to nije moguće - zaključuje Merilin Menson.