Nešto malo, za Tanju P.

Pokojna Tanja Petrović, po svoj prilici poslednja velika urednica neke kulturne rubrike i, svakako, jedna od poslednjih velikih novinarki (ili novinara, da rodnom korektnošću posve ne odstranimo smisao) iz te oblasti, po kojoj se, uostalom, i zove nagrada za takvu vrstu posrednog, ali nemerljivo značajnog rada u polju javnih delatnosti, volela je da redovno svraća u Grafički kolektiv na Obilićevom vencu. Ne samo kad su nove izložbe posredi, nego i onako, usput, kad krene ka Kolarcu ili Galeriji SANU, Galeriji ULUS-A, „Cvijeti Zuzorić“– umalo ne rekoh „Sebastijanu“, toj prvoupokojenoj tački onog Beograda zbog kog se nastojalo u njemu biti i bivati – Tanja bi pregledala nove mape, naročito one s minijaturama. Jer, to su bili ili mogli biti budući pokloni, a Tanja je do poklona veoma držala. Otud su njena prijateljstva bila tako jaka i postojana. Uostalom, da nije bilo tako, ne bi Olja, Vojka, Katarina, Tamara, Antonela, sve redom vezane za novinarstvo i/ili kulturu, bile uz nju do kraja, i ne bi bilo eponimne fondacije i nagrade.

Jedno kratko vreme, Tanja je bila službenik institucije u blizini ovog novog prostora za Grafički kolektiv. Videla je kuda idu tokovi besmisla

Tanja je bolno prerano napustila svoj grad i ovaj svet, a domalo je i Galerija Grafičkog kolektiva oterana sa Obilićevog venca, čime je malomeščanska džentrifikacija tog prostora – završena. Na drugom vencu, Kosančićevom, GK se skutrio u neke neuslovne kvadrate, a tu negde, pred pandemiju, dobio je prostor u Dragoslava Jovanovića, blizu Dvorova i Skupštine. Nije loše. Možda neko iz tih institucija ponekad svrati u buduću Galeriju, valjalo bi mu za duhovni razvoj koji je, čini se, trenutno u posustajanju, u tim krugovima.

Na lešu „Sebastijana“, svojevremeno, nikla je ružna zgrada od stakla i čelika, a da nečija savest bude malo mirnija, u podrum je smeštena galerija. U antreu je, dakako, mermer i inoks, simbolički materijali jedne duhovne situacije. Ideja o galeriji ispod nivoa ulice, tada, pre više od četvrt veka, bila je tek zametak onog što je sada na snazi – kultura u suteren, umetnost u podrum, šljašteći neukus na površinu. Nova galerija Grafičkog kolektiva još nema ni osnovne uslove za rad, ali taj kolektiv radi. Biće tamo novih mogućih poklona, grafičkih radova, umetnosti i lepote, draga Tanja, kad-tad. Vreme održavanja plamička stvaralačkog duha – a ne rasplamsavanja „kreativnih industrija“– tek je počelo. U podrumu, neuslovnom prostoru, tamo gde mu mesto nije, ono što postoji, što pripada nasleđu, što stoji na zidovima naših stambenih krletki – ne može nestati. Duh je, rekoše, kao materija: neuništiv. Jedno kratko vreme, Tanja je bila službenik institucije u blizini ovog novog prostora za Grafički kolektiv. Videla je kuda idu tokovi besmisla. Mislim da znam da bi se radovala ovome. Pa, radujmo se i mi. Ako još umemo.