NIJE SRAMOTA RADITI
- Decu učimo da nije sramota raditi, sramota je samo ukrasti i slagati. Bodrimo ih da budu ono što žele, koje god to zanimanje bilo, ali i da se trude da u poslu koji izaberu budu najbolji - ističe otac Dejan.
dogodine i malena Milica, mezimica cele porodice. Boravak napolju, skakanje na trambolini, vožnja biciklom, zajedničke igre, tako se najmlađi druže, gledanje mobilnih telefona za njih nije opcija.
BUDE I GALAME
Na naše zapažanje da se među njima ne vidi nervoza svojstvena mnogim modernim familijama, u šali dobacuju: „To je zato što imamo goste“.
- Naravno da bude galame kao i u svakoj porodici, ali generalno živimo bez vike, plača, ljubomore. Ljudi se danas ne mogu dogovoriti kada ih je dvoje u kući, ali mi se svi lepo organizujemo, živimo od svog rada, završimo sve obaveze i opet imamo slobodnog vremena za nas. Evo, i ovaj razgovor sa vama je naše slobodno vreme kada se družimo i pričamo - dodaje otac Dejan.
I pored toga što imaju roštiljnicu, na njihovoj trpezi se ipak nađe mnogo zdravija mamina kuhinja. Porodica zajedno stigne obedovati jedino nedeljom, nakon jutarnje liturgije.
- Neki kažu postavljaju slavu za dvadesetoro gostiju, a nama je slava svaki dan, dok za nas desetoro pripremimo dva obroka. Ali, mi ne znamo za drugačije, navikli smo da kuvamo velike porcije i čim nekoga nema, kada deca odu kod babe i dede, to se odmah oseti - priča Dejan.
Ovaj bračni par decu odgaja u duhu pravoslavlja, najvažnije im je da izrastu u čestite i poštene ljude.
- Bilo bi nam, naravno, teško da suprug i ja sve sami obavljamo, da moramo za decom sklanjati razbacanu odeću i stvari, ali oni su odmalena učeni da sve to sami rade, da pomažu, slože garderobu, svoju obuću, sobu, da usisaju, nije to
veliki i težak posao. Ljudi se tome čude, ali mi ne smatramo da je to neko maltretiranje dece, već da takve stvari trebaju znati. Ja bih bila najsrećnija da oni u životu ne moraju ništa raditi, ali neka znaju. I da se sutra nešto desi, da nas dvoje, ne dao Bog, više ne bude, sigurna sam jer znam da Jovan i Ana mogu sami ostati - kaže majka Slavica.
Tako su vremenom od komentara kako takvo vaspitanje ne valja, došli do toga da im ljudi sada govore: „Lako je vama, vaša deca sve rade“. Ko bi narodu ugodio, taj se nije rodio.
Slavica je nekada maštala da ima četvoro dece, ali ni sanjala nije da će imati ovoliku porodicu.
- Imali smo tu sreću da nam nijedno dete nije imalo grčeve kao beba, već od drugog meseca oni bi celu noć prespavali, nisu bolešljivi. Kada smo trebali dobiti blizance, što smo žarko želeli, mnogi su nas strašili kako ćemo to izneti, ali njih dvojica su možda bili i najbolji. Nismo ih morali hraniti i presvlačiti u isto vreme, bukvalno kad jedan zaspe, drugi se probudi. Možda se mi, u suprotnom, ne bismo odlučili na toliku porodicu i potpuno razumem druge ljude koji su celu noć budni jer im dete preplače - priča ova žena.
SPAKOVAN KREVETAC
Veliku tragediju mladi supružnici doživeli su na početku braka, kada im je prvo dete kojem su se toliko radovali preminulo po rođenju. Iz neizrecive boli s vremenom se javila ta želja da imaju dece koliko god budu mogli. Tako je, kaže ova majka, i bilo, iznela je sedam trudnoća i nakon operacije štitne žlezde spakovala krevetac.
Kao što veliku podršku pružaju svojoj deci, tako su i sami imali ogromnu podršku roditelja u svojoj želji za velikim potomstvom.
- Verujem da je majci svaki put bila briga kako ćemo, ali nikada to nije pokazala da nas obeshrabri. Dobili smo njihovu podršku i kada smo kao mladi uzeli. Kada bi nama Jovan sada u ovim godinama rekao da se ženi, stala bih uz njega, ali moram priznati da bih se brinula kako - iskreno priča ova majka.
Odricanja definitivno ima, ni finansijski nije uvek lako, ali kada pored sebe vidiš bistru i dobru decu, znaš da se sve to isplatilo. Šta im ipak najviše nedostaje?
- Nemamo godišnje odmore, za dvadeset godina samo smo dva puta bili na godišnjem, dok su najstarije dvoje dece bili mali. Živa smo duša, naravno da nam da to fali, ipak teško je kada imaš svoj posao, sve to ostaviti da bi otišao na odmor. Ali, znamo mi sebi napraviti ugođaj, često odemo na vikendicu, tamo imamo voćnjak, orahe, lešnike, zaista uživamo - saglasni su Slavica i Dejan.
Predivnoj familiji Savković naša redakcija želi mnogo uspeha i lepih trenutaka i u budućnosti.
n...Jedna od najprepoznatljivijih lokomotiva širom Jugoslavije: tamnozelena, sa žutim horizontalnim linijama koje su se spajale na kljunu. Dizelka brža od nacionalnog vozila eks Jugoslavije - “zastave 750”, popularnog “fiće”. Prvih 20 džemsovih (GM - EMD) dizelki stiglo je u splitsku luku davne 1960 - kao donacija. Iako je ceo aranžman realizovan u vreme mandata predsednika Ajzenhauera, lokomotive su ponele nadimak “kenedijevke”, vezujući ga za budućeg predsednika SAD. Neki od modela pravljeni su po licenci u “Đuri Đakoviću”, što je preduzeću iz Slavonskog Broda donelo velike izvozne poslove.
Svih devet projekata DLF-A (Fond zajmova za razvoj, iz koje je kasnije izrasla Agencija za međunarodni razvoj USAID) od 1959. do 1961. bili su usmereni na dugoročan razvoj industrije i infrastrukture, a ne na nabavku vojne opreme.
Prvih 25,5 miliona dolara otišlo je preko Pančevačkog mosta za izgradnju fabrike veštačkih đubriva u Pančevu. Izgradnja železare u Sisku pomognuta je zajmom od 18,5 miliona dolara. Energetika je davne 1959. bila prioritet i DLF-A. Za 15 miliona dolara kupljena je oprema za hidroelektranu u Crnoj Gori, dok je trostruko više novca odvojeno za efikasniji rad termoelektrana na Kosovu i Metohiji.
Danas bi vas sa čuđenjem pogledali kada biste pitali da li će buduće kredite DFC-U Srbija otplaćivati dinarima a ne dolarima. Pre šezdeset godina ti zajmovi otplaćivani su u dinarima, dok su oni iz 1961. bili dolarski, dobijeni na 40 godina sa desetogodišnjim grejs periodom i 0,75 odsto kamate. Tadašnja - za razliku od današnje srpske - diplomatija bavila se i ekonomskim pitanjima. Leo Mates, ambasador u SAD, bio je deo tima koji je u drugoj polovini 50-ih, tražio načine da se obezbedi finansiranje priobalnog puta od Rijeke do Bara. Cilj: razvoj turizma, uslužnih delatnosti, novo zapošljavanje, angažovanje građevinske operative... Zanimljivo je da je i JNA dala zeleno svetlo za podršku američkih fondova za razvoj. Generalštab se tada još nije uselio u zgrade čiju je obnovu Grenel ove nedelje predložio, ali su procenili da nema opasnosti za vojnu intervenciju Zapada kako bi im taj put pomogao u osvajanju terena. Još pre
1948. najveći deo namenske industrije povučen je u centralni deo zemlje, nepristupačne i brdovite terene.
Jugoslavija dobija pomoć, donacije, kredite, zajmove, gotovo sve šta poželi. Potpredsednik jugoslovenske vlade Svetozar Vukmanović Tempo u Vašingtonu pored 450.000 tona pšenice 1954. traži još 700.000 tona. Amerikanci su spremni da obezbede 450.000 tona uz još 125.000 tona za dinare ili kao trampu. Tempo odbija tu ponudu jer je očekivao da će dodatno tražene količine pšenice SAD pokloniti. Zapretio je demonstrativnim odlaskom iz Vašingtona. Nije blefirao. Jedva su ga ubedili da ostane. Jugoslaviji su zato ponudili još bolji aranžman koji je krajem te 1954. prihvaćen... Sve ovo pričao mi je profesor Ljubiša Adamović.
Veliku tragediju mladi supružnici doživeli su na početku braka, kada im je prvo dete kojem su se toliko radovali preminulo po rođenju. Iz neizrecive boli s vremenom se javila ta želja da imaju dece koliko god budu mogli
SUDEĆI PO IZJAVAMA ZVANIČNIKA, AMERIČKA RAZVOJNA FINANSIJSKA KORPORACIJA TEK ŠTO JE OTKRILA SRBIJU. DVADESET GODINA PRE NEGO ŠTO SE DIREKTOR DFC-A ADAM BOLER RODIO, SA SLIČNOG RAČUNA JUGOSLAVIJI JE ODOBRENO DEVET ZAJMOVA...
Sve se inače dešava u trenutku dok slovo američkog zakona strogo zabranjuje bilo kakvu pomoć komunističkim režimima. Teško da bi bilo ko ovde tu činjenicu demantovao. Uprkos otvorenih upozorenja “da se Tito ne sme nagrađivati za neutralnost“i u vremenu dok je makartizam žario po SAD, kroz razne administrativne, terminološke skrivalice, Jugoslavija je zadržala posebnu poziciju u američkoj politici. Ta vrsta naklonosti morala se, reklo bi se, nečim uzvratiti, ali teško da je mogla da se pridobije odobravanjem sovjetske intervencije u Mađarskoj ‘56. ili priznavanjem Istočne Nemačke ‘57, što je bio prst u oko Americi. Ipak, saradnja je nastavljena.
Još nisu saopšteni jasni kriterijumi dobijanja kredita osim podatka da DFC raspolaže budžetom od 60 milijardi dolara
Nezavisno od visoke politike, Amerikanci se nisu ustručavali da priznaju visok stepen operativnosti, efikasnosti investicionih projekata jugoslovenske strane. Dešavalo se da kada ostane neplasiranih sredstava AID se obraćao svojoj misiji u Beogradu “jer se na Jugoslovene moglo računati” - da brzo i efikasno sprovedu sve procedure. Još nisu saopšteni jasni kriterijumi dobijanja kredita osim podatka da DFC raspolaže budžetom od 60 milijardi dolara. Kao da te milijarde samo na nas čekaju. Pre 60 godina prioritetni kriterijum za dobijanje zajma kod DLF-A bio je da se njime razvijaju izvozni kapaciteti. Dok se kancelarija DFC-A virtuelno otvarala u Beogradu sustigla nas je vest da će zbog slabog interesovanja novac IPARD-A morati da se vrati. Od 175 miliona evra koliko je iz IPARD fondova namenjeno Srbiji od 2014. do 2020, potrošeno je samo 7,5 miliona evra... Glagoljiva najava ovdašnje sposobnosti i efikasnosti brzo će stići na proveru u DFC.
n