DA KNJIGA DOĐE DO ČITALACA
Dobrivoje Bobi Janković kaže da je najvažnije da Laletova knjiga dopre do čitalaca, pa je autoru predložio kako da efekat bude još jači.
- Znate, on je napravio izuzetnu knjigu, sve ličnosti koje su obeležile taj deo grada, on ih je ujedinio u jedan zbornik. E sad, kakvo je razumevanje javnosti za tako nešto? U Srbiji jedva tri odsto ljudi čita knjige. Pa sam predložio Laletu da ponudi opštini Vračar da otkupi deo tiraža i da tu knjigu u raznim prilikama deli ljudima, da knjiga dođe do velikog broja ljudi, do dece pre svega. Znate, ljudi od velikog značaja su skromni, ali njihova dela su velika. A Lale se potrudio da se to ne zaboravi - kaže Janković.
ih tokom celog svog života. Između ostalih, to su Tomislav Kobilski, Dragan Gaga Nikolić, Mihajlo Hadži Mihajlović, Dragoslav Gane Mladenović, Vojislav Voja Marjanović, kao i moj bliski prijatelj Ljubomir Ljuba Todorović, koji je svih ovih godina bio uz mene, pratio me i pomagao i kada je zapinjalo da istrajem do kraja dok knjiga nije dobila pravu fizionomiju i svoj konačni oblik - naglašava autor.
POSEBNA KULTURA
A jedan od Laletovih drugara kroz ceo život je i Dobrivoje Bobi Janković (80), dugogodišnji poznati sportski novinar i urednik “Sporta” i “Politike”. Kao gimnazijalac je, iz rodnog Stalaća i kruševačke gimnazije, stigao na Čuburu i nastavio školovanje u Beogradu.
- Znam da Lale tu knjigu ima u glavi već 40 godina! On je na poseban način voleo priče starijih ljudi o Čuburi, da li ih je zapisivao ne znam... O zgradama, arhitektama, kafanama... I jedan njegov postupak govori o njegovoj ljubavi prema Čuburi. Kada je neko ukrao spomenploču sa kuće Bate Živojinovića, njega je to toliko uzbudilo, pa i promenilo, da je prosto postao drugi Lale! Išao je kod nadležnih u gradu i tražio je da on obnovi tu ploču, i to odmah. To govori koliko je jako njegovo pripadništvo Čuburi - kaže Janković i napominje i fotografije kao posebnu vrednost knjige.
Naš sagovornik, sećajući se mladosti na Čuburi, kaže da su mladi u tom delu grada bili, praktično, podeljeni na tri dela.
- Jedan deo činila je mladež sa Crvenog krsta. Tu su pravi vitezovi bili Bata Živojinović, braća Ivković, Piva i Duda, pa Mrka (Milutin Mrkonjić, bivši ministar i narodni poslanik SPS-A, op. aut)... Drugi deo mladih živeo je uglavnom oko Kalenića pijace i restorana “Domovina”, tom delu pripada i Lale Vujadinović. I jedne i druge je vezivala drugarska ljubav, pomagali smo se, družili celu mladost. Treći deo su činila deca iz imućnijih porodica. Sećam se jednog našeg druga Neše Popovića, bavio se privatnim biznisom, čak i u Turskoj... Sećam se, jednom je napravio zabavu, mlađi bi rekli žurku, o kojoj se pričalo, sa najlepšim devojkama, nešto što Beograd još nije bio video priča Janković.
On sa posebnom setom govori o tim mladićkim danima i drugarstvu koje ih je krasilo.
- Sećam se da kada sam rešio da ostanem u Beogradu, da sam uz pomoć drugova osposobio jednu bivšu magazu na Čuburi, nekih 23 kvadrata, za život. U tih 23 kvadrata sam se kasnije i oženio i dobio sinove. A s druge strane sam i ja drugovima pomagao. Recimo, jedan od lepo opisivanih ljudi u knjizi, Zvonko Vujić Voskar, on i Gaga Nikolić su bili školski drugovi, ali nisu baš mnogo voleli knjigu. Gaga je život shvatao nekako veselo... Pa sam im ja onda pomagao oko domaćih zadataka - priča Janković.
On kaže da je to vreme, generalno, obeležavala jedna posebna vrsta kulture. Kao primer, navodi i slučaj kada se jedna njihova drugarica požalila da je uznemirava neki mladić iz Sarajevske ulice.
- Bio je kod nas u društvu
Miša Crnogorac, on je bio kao nekakav naš zaštitnik, i ona se njemu požali. A momke iz Sarajevske predvodio je čuveni Crveni. I Miša pozove Crvenog i kaže mu da opomene tog svog momka, da to ne radi više. I tako je to i završeno... - priča Dobrivoje Janković.
KAFANE I SPORT
Čuburu su posebno obeležile kafane. Najveći broj njih danas ne postoji.
- Da, sedelo se po kafanama, to su bila mesta okupljanja. Kafane su nas volele, iako nismo imali baš novca i nismo mogli da se razmećemo. Nije se tada pio alkohol među mladima. Mi smo bili vezani za kafanu “Domovina”. Znali smo i da im pomognemo kad im stigne roba. A ponekad smo zarađivali pomažući prodavcima na pijaci... U svakom slučaju primali su nas i kad nismo imali para. Bilo je dana da nemaš dinar u džepu da platiš običnu kafu, ali ti plati drug - priseća se Janković.
Opet, na Crvenom krstu golubarstvo je bilo vrlo popularno.
Ptice vole samo dobri ljudi, samo dobri ljudi vole životinje. To nikad nije bila neko pomodarstvo, već ljubav prema pticama. Ivkovići, braća Piva i Duda su bili barjaktari u tome - kaže naš sagovornik.
Kao nekoga ko se ceo radni vek bavio sportskim novinarstvom, pitamo Jankovića i kakva su njegova sećanja na Sportsko društvo Radnički sa Crvenog krsta, čijim sekcijama su težili mladi iz ovog dela grada.
- Radnički je uživao opšte simpatije. Velike pare od države su išle Zvezdi i Partizanu, a Radnički... to su bili siromasi! Uloga Radničkog je nemerljiva u istoriji tog dela grada. Mnoga velika imena sporta je dao. Jedne godine, čak sedam šampiona Jugoslavije bilo je iz SD Radnički! Pa da su to bili klubovi Zvezde ili Partizana, pa o tome bi bile ispredane legende... - zaključuje Dobrivoje Bobi Janković.
n