Srpski virtouzi sviraju Betovena
Duboka slojevitost rukopisa nemačkog kompozitora i danas, 250 godina nakon njegovog rođenja, provocira na razmišljanja. Serijom koncerata podsetiće nas na to i srpski muzičari.
Za nepuna tri meseca, tačnije 17. decembra, navršiće se 250 godina od rođenja jednog od najvećih kompozitora ikada Ludviga van Betovena. Iako je čitava 2020. trebalo da bude godina posvećena obeležavanju ovog jubileja u čitavom svetu, okolnosti, tačnije pandemija, osujetile su brojne planove. No, sa obazrivim povratkom kulturnog života u “novu normalu” značajna godišnjica neće proći nezapaženo.
Bar ne kod nas, prevashodno zahvaljujući Radio Beogradu 2, koji u utorak, 29. septembra, započinje ciklus koncerata “Betoven u Galeriji”. Do 29. decembra, kada je planiran poslednji koncert, publici će se uživo i putem radio-talasa, predstaviti muzičari različitih generacija sa svojim viđenjem opusa nemačkog kompozitora.
NIJE BILO TEŠKO
Osmišljavanje programa posvećenog Betovenu bilo je, kako za “Blic” priča odgovorni urednik Muzičke redakcije Radio Beograda 2 Bojana Žižić, podstaknuto i odličnim prijemom na koji je naišao ciklus “Gudači u Galeriji”, kojim su u sezoni 2018/2019. obeležili 60 godina Radio Beograda 2:
- Ali, naš osnovni motiv bila je muzika i Betoven, jer je proslavljanje 250 godina od njegovog rođenja planetarni događaj. Gotovo da nema nikog ko se profesionalno bavi klasičnom muzikom, a da se tome nije posebno posvetio. Osetili smo potrebu da u tome učestvujemo, ne samo nizom muzičkih emisija u kojima od početka 2020. na najrazličitije načine slavimo Betovenov jubilej, nego i ciklusom od četiri koncerta “Betoven u galeriji“, koji ponovo realizujemo u Galeriji RTS i saradnji sa redakcijom Baština i kulturna produkcija RTS - kaže Žižićeva.
Napominje da joj je najveći izazov prilikom selekcije bio da svede izbor na samo četiri koncerta.
- A nije bilo teško okupiti muzičare željne da sviraju Betovenovu muziku, koja nadilazi vreme i nikada nije nestala sa repertoara. Osim toga, i danas se možemo iznenaditi nekim novim tumačenjem Betovenove muzike, što govori o dubokoj slojevitosti njegovog rukopisa, koji i dalje provocira na razmišljanja i njegovoj večitoj aktuelnosti - smatra Bojana Žižić. ističe da su prilikom osmišljavanja ciklusa morali da se prilagode uslovima, odnosno epidemiološkim merama i smanje broj predviđenih mesta za publiku:
- Ideja nam je da, pored poznatih kamernih i solističkih dela, publici skrenemo pažnju i na neke skrivenije kutke Betovenove muzike. Ciklus će početi koncertom ansambla “Metamorštaju
Betoven je pomogao da muzika stekne civilizacijski status koji danas ima
fozis” koji obeležava 15 godina od osnivanja. Na čelu sa violistom Sašom Mirkovićem, oni će 29. septembra izvoditi izbor iz gudačkih kvarteta Ludviga van Betovena, ali u aranžmanu za gudački orkestar - najavljuje Žižićeva.
POSLEDNJE SONATE
Saša Mirković podseća za “Blic” da je njegov ansambl “Metamorfozis” i prošle godine održao izuzetno uspešan koncert u Galeriji, ali da se prvi put upuona
...Pred fenomenom najdugovečnije privatne galerije Beograda otvara se pitanje kakav život zapravo žive ljudi koji u nekim prostorima biraju, uvode u javnost, prikazuju i čuvaju dometi likovne umetnosti. U ovom slučaju prvi oblik likovnosti - crtež! Mislim da se period od 25 godina i primer galerije „Haos“može premeriti na najmanje četri načina. Od izložbe Uroša Toškovića do postavke Milije Nešića: simboličnom distancom od Ulice Cara Lazara do Dositejeve; periodom od „Oluje“i bunkera u Dejtonu do kovida i ovalne sobe u Vašingtonu i nespremnošću iskrenog zaljubljenika u umetnost da isturi beli barjak uprkos svim okolnostima koje su se isprečavale tokom te avanture. Osnovati 1995. u izolovanom Beogradu, okovanom sankcijama i mržnjom, nedaleko od ratova, prepunom prognanih i gladnih, malu galeriju koja će se baviti “avanturom linije”, odnosno čudom crteža bilo je mudro koliko i 1945. upisati se u straže đenerala Draže. Takvi poduhvati obavezno zahtevaju dozu lične ludosti i podrazumevaju sažaljenje okoline. Pogotovo što sličnih galerija u celom svetu ima da se mogu prebrojati na par prstiju jedne šake. Kao disciplina i civilizacijska tekovina crtež svoje mesto uglavnom poseduje u kolekcijama velikih muzeja. Bazirajući rad galerije sa takvom upornošću isključivo na dometima i majstorstvima crteža, u ovoj i ovakvoj stvarnosti predstavlja herojski poduhvat.
Osnivačica Borka Božović dobro je znala da umetnost podrazumeva duhovnu avanturu u nepoznato. Tražeći spas od očaja „godina raspleta“u poslu za koji je školovana, te pretvaranjem „Haosa“u jedinstvenu instituciju alternativne kulture (bez obzira na to što smo različiti, senke ponekad mogu da nam budu slične), ta gospođa je potvrdila prvorazrednu činjenicu da pojedinac, ako istinski i srcem želi (jasno uz razumevanje i žrtvu porodice), može ostvariti mnogo prema meri svog znanja, energije i količini uložene ljubavi u ono čime se bavi. Dvadeset pet godina opstanka jedne galerije i njenog specifičnog koncepta svakako su izuzetak vredan divljenja s obzirom na društveni status kulture i budžetska izdvajanja u njen razvoj. Dodatnu dimenziju daje saznanje da u svemu tome odoleva žena koja je mnogima sve vreme trn u oku. Od prvih dana „Haosa“, i već mitske postavke Toškovićevih crteža, pa do putovanja kroz kreativnu radoznalost Milije Nešića, koji se svojim umetničkim kvalitetima, čvrstim i čistim moralnim stavovima prema svim pojavama u društvu i životu ističe kao izuzetno značajna ličnost u srpskoj likovnoj umetnosti, pejzaž Beograda se dramatično menjao kao i naši životi, obrazovanje, politika, prioriteti i ukusi. U nesrećnim danima vidljivog naoružavanja mržnjom i šovinizmom „Haos“je bio adresa duhovnog razoružavanja. Pri tom, dve ulice u kojima je Galerija živela nose posebnu simboliku. Prostor u Cara Lazara dobro se pamti kao tačku bunta, otpora i nade, a tri nivoa u Dositejevoj kao stepenište ohrabrujućeg prosvetiteljstva u mraku koji neće da ode.
Od osnivanja „Haos“obogaćuje, upotpunjava i ispravlja nepravde u likovnom životu Grada kroz prezentacije likovnih dela velikana, ali i najboljih akademaca, retrospektive, izložbe recentnih radova, performanse, video-zapise, pokazujući sve relevantno, vredno i moguće u određenom trenutku. To je oaza, ili što reče uvažena Vida Ognjenović, „vrsta utočišta i inspiracija tokom svih prohujalih godina“. Saldo „Haosa“može se svesti na gole brojke i glasio bi: oko 400 pojedinačnih i kolektivnih izložbi, performansa i promocija sa više od 500 umetnika iz ove, okolnih, evropskih zemalja i sa drugih kontinenata. Ne smemo zaboraviti uvedenu nagradu sa imenom Miće Popovića i angažman Vlade Veličkovića oko nagrađivanja i prezentovanja mladih umetnika. Ukupan život galerije je dokaz koliko je umetnost uprkos krizama, stradanjima i pandemijama i živa i stvarna.
UMETNOST I NJENI HRAMOVI NISU UVEK TRIJUMF LEPIH STVARI, VEĆ SU SVEDOCI TOGA KO SMO, ŠTA NAM SE DOGODILO, DOKLE SMO DOGURALI I KOLIKO DOBROTA MOŽE UTICATI NA IZGREBANOST NAŠIH ŽIVOTA...
“Haos” je vrsta utočišta i inspiracija tokom svih prohujalih godina
Možda je nedovoljno velika, ali je i dalje magnet za istinske ljubitelje umetnosti. Specijalizovana za crtež, koji od Altamire do ovih vremena čini bitnu dokumentaciju o ljudskim mislima i idejama, svoj portfolio uporno bogati delima najznačajnijih imena kako srpske, tako i svetske likovne scene. Zbog toga nije čudno što u „Haosu“tinja ideja o prvom evropskom muzeju crteža. Takva se kolekcija ne prodaje niti sobom nosi na onaj svet. Na obodima našeg ludila, jedna istina: ta galerija i njena osnivačica, selektorka, kustoskinja, hroničarka, domaćica i čistačica uprkos svim aktivnostima niti su kandidovani ni ovenčani priznanjem koje Kulturno-prosvetna zajednica tako galantno deli pojedincima i institucijama za „trajan doprinos kulturi Beograda“. Grad nije ništa osim ogromnog lavirinta zanimljivosti.
n