Korona virus ili virus nesposobnosti
Miroslav Lajčak to sigurno ne želi, ali i njegov pokušaj da dovede Srbe i Albance do dogovora već isuviše liči na sve prethodne. Slovak želi da im udahne elan, pa čak i žurbu, da posle deset godina mrcvarenja donese Evropi toliko željeni uspeh u disciplini u kojoj važi za najbolju – u mirnom rešavanju komplikovanih svetskih kriza. Nažalost, zasad ne uspeva, uprkos svom nespornom velikom diplomatskom iskustvu i ličnim diplomatskim trofejima, po čemu spada u sam evropski vrh.
Od pre pola godine, kada je imenovan za specijalnog evropskog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine, u Lajčakovom rokovniku je skoro isti broj održanih i otkazanih pregovaračkih rundi. Sigurno je i sam frustriran zbog ovakvog polovičnog učinka, ali ovde nema mnogo njegove lične krivice. Jednostavno, Lajčaka je angažovala organizacija koja nema ni snagu, a izgleda ni volju da završi posao. Evropska unija proždire svaku energiju i ambiciju koju neko (Lajčak u ovom slučaju) pokaže da reši problem sa kojim se bori već punu deceniju.
Upravo je slovački diplomata nedavno rekao da je “krajnje vreme” da dijalog Beograda i Prištine bude uspešno priveden kraju. Rekao je to povodom desete godišnjice otkako je EU preuzela vođenje ovog dijaloga, zvučao je u isto vreme i odlučno i razočarano. Kako stoje stvari i kako raste broj zakazanih pa otkazanih sastanaka, biće sve manje odlučan i sve više razočaran.
Lajčak je dobro znao da će mu malo ko poverovati da je poslednja zakazana runda razgovora na vrhu predviđena za prošli ponedeljak, otkazana – zbog korone! To objašnjenje je neuverljivo, kao i svako drugo za kojim posežete u očaju, jer ste sva druga opravdanja već “ispucali”. Pravi razlog je, naravno, u tome što ekipa iz Prištine jednostavno ne želi da razgovara o formiranju Zajednice srpskih opština, o jedinoj obavezi koju treba da ispuni.
Po ustaljenom običaju, Evropa joj izlazi u susret i zasad odlaže dogovorene sastanke. Tako ponovo ulazi u spiralu koja na svom kraju ima potpunu blokadu dijaloga, a to smo već videli u slučaju taksi na robu iz Srbije. Bezgranična je tolerancija Evropske unije na hirove Prištine, ali ujedno i destruktivna, jer ovde je reč o neprestanom popuštanju razmaženom detetu.
Dok Evropa “gazi po jajima” da ne naljuti Prištinu, na drugom koloseku istog dijaloga nema takve bolećivosti. Za samo dve nedelje od potpisivanja sporazuma u Vašingtonu, u Beograd i Prištinu došli su ljudi iz američke razvojne agencije DFC i češljali projekte koje bi odmah mogli da finansiraju. U Beogradu je počela da radi i kancelarija ove institucije, koja će “navlačiti” novac za infrastrukturne projekte, ali i privlačiti privatni biznis da investira kod nas. I reč je o milijardama, u množini, ne o jednoj milijardi kako su kod nas prvobitno očekivali. Ovaj novčani aspekt sporazuma biće sproveden jedino ako dve strane pokažu da i dalje idu ka postizanju konačnog kompromisa. Ako se budu jogunile, a to se odnosi pre svega na Prištinu, od razvojnih projekata neće biti ništa. Krajnje jednostavno i efikasno. A šta nudi drugi medijator?
Hteo to ili ne, Miroslav Lajčak lako može biti saučesnik u jednoj licemernoj i u osnovi destruktivnoj strategiji prema Balkanu. Decenija dijaloga posle čega neko drugi treba da se umeša i da rešava stvari, ne znači ništa drugo nego propuštenih deset godina. Propuštenih – za Evropu i njene balkanske kandidate, ali nikako propuštenih za mnoge druge koji Balkan ne žele da vide u Evropi. Za deset godina jalovih pokušaja, stalnog popuštanja Brisela prema trikovima iz Prištine, pokazalo se da velika Evropa nema način da jednu destruktivnu stranu u procesu nauči šta znači zrelo ponašanje. Nepresušan je izvor miniranja dijaloga, koji već deceniju ide iz Prištine – takse na srpsku robu, početak suđenja liderima OVK u Hagu, stalna padanja vlade i vanredni izbori, odbijanje da se razgovara o ZSO… Evropa sva ta opravdanja već godinama uvažava i tako od Kosova pravi istinski zamrznuti konflikt. Baš kao što je sadašnji rat Jermenije i Azerbejdžana tipičan zamrznuti konflikt koji povremeno pokaže svoje “odmrznuto” lice. Da li je evropska sujeta zbog uspeha koje u kosovskom procesu postiže Vašington toliko jaka da će dopustiti da Priština još jednom blokira ceo proces? Ili će možda, smoći snage da natera Hotija i ekipu da urade ono na šta su se obavezali? Beograd i Vučić mirno čekaju da u Briselu stisnu petlju i suprotstave se Prištini, možda po prvi put. Svako dalje odlaganje bilo bi uvredljivo na račun Srbije.