Čekaju istinu, dočekali uvrede

Ne samo da se imena ubica dvojice gardista još uvek ne znaju, nego su porodice Jakovljević i Milovanović, prekjuče na 16-godišnjicu smrti njihovih Dragana i Dražena, dok su palili sveće mrtvim sinovima doživeli uvrede.

Bio je 5. oktobar 2004. kada su Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović pronađeni mrtvi na stražarskom mestu kraj vojnog objekta Karaš u kasarni „Topčider“. Mada su vojni organi, da li nastojeći da zataškaju slučaj ili iz nestručnosti, pokušali da prst krivice upere u nekoga od njih dvojice koji je, navodno, prvo ubio u druga a potom presudio sebi, nezavisna državna komisija potvrdila je da je u gardiste pucao neko treći. Ko, i zašto, ni dan-danas se ne zna. Istraga je dalje je u početnoj fazi.

Godišnjice ubistva na Topčideru su dani kada se podsećamo Dražena i Dragana, gledamo njihove fotografije u vojničkim uniformama. Momčine, vojničine. I čitamo o njihovoj pogibiji. Njihovim roditeljima nisu potrebne fotografije da ih gledaju svakog dana. I očajnički postavljaju jedno te isto pitanje, svodeći svrhu života na iščekivanje odgovora.

U ponedeljak su došli na komemoraciju svojim sinovima da puste roditeljsku suzu i, ako išta vredi, da još jednom zavape nadležnima da nađu ubice njihove dece. A na svu njihovu muku, dočekao ih je uvredama čovek koji im je dobacivao kroz otvoren prozor kola. Reče im taj, a pozva se da je učesnik dva rata, da su izdajnici srpstva.

Izdajnici roditelji koji su u mirnodopskim uslovima u vojsku poslali decu, ponosni što služe u Gardi, a vratili ih kući u mrtvačkim sanducima?

Janko Jakovljević, otac Dragana, reče da neće imati mira dok slučaj ne bude rešen. Očinska dužnost mu to nalaže. Samo, nije do njega. Istina o pogibiji je zgrnuta pod neki tepih strogih tajni do koga, bez pomoći pravosuđa, njegove ruke neće dosegnuti.

Zar su izdajnici roditelji koji su u mirnodopskim uslovima u vojsku poslali decu, a vratili ih u sanducima?