ZALJUBLJENIK U ZATVORENICU BROJ 34902 LALE JE BIO TATU MAJSTOR U AUŠVICU

držali stalno rastao.

Nakon dolaska se pritajio, ne želeći da iskušava nepredvidljivi temperament Ss-ovaca koji su radili kao čuvari. Ali, ubrzo je oboleo od tifusne groznice. O njemu je tokom bolesti brinuo izvesni francuski učitelj Pepan. On je bio taj koji je Sokolovu istetovirao njegov identifikacioni broj.

Kada je ozdravio, Lale je počeo da radi sa Pepanom i sam je ubrzo počeo da tetovira. Onda je Pepan jednog dana nestao. Lale nikada nije saznao šta se njim dogodilo.

Kako je govorio šest jezika - slovački, nemački, ruski, francuski, mađarski i poljski - Lale je unapređen u glavnog majstora za tetovaže u Aušvicu. Dobio je papir na kojem je pisalo “Odeljenje za politiku” i kesu punu potrepština za tetoviranje. Postao je zaposleni političkog krila SS-A. Laleta je u svakom trenutku nadgledao policijski službenik, a to je značilo da je do određene mere zaštićen.

Kao majstor za tetovaže, ručao je u upravnoj zgradi, dato mu je više životnih potrepština, spavao je u jednokrevetnoj sobi i posle posla je imao pravo na slobodno vreme.

Nikada na sebe nije gledao kao na kolaboracionistu. Nikada - kaže Heder Moris.

- Radio je to što je radio kako bi preživeo. Rekao je da mu nisu ponudili dva posla da bi mogao da bira. Rekao je da je radio ono što mu je rečeno. Uzeli ste taj posao i bili ste zahvalni jer ste znali da ćete se sledećeg dana probuditi - kaže ona.

PRETNJE SMRĆU

Uprkos privilegijama, pretnji smrću se nikada nije rešio.

- Često je viđao Jozefa Mengelea jer je on svoje “pacijente” često pronalazio u novim pridošlicama. To je značilo da su nakon dolaska u logor vrlo brzo došli kod Laleta objašnjava Moris.

Pevušeći neku opersku melodiju, Mengele bi seo pored Laleta i terorisao ga rečima: Jednog dana, majstore tetovaža, uzeću tebe - jednog dana.

Lale je tokom sledeće dve godine sa svojim asistentima tetovirao stotine hiljada zatvorenika. Samo su zatvorenici Aušvica, Birkenaua i Monovica tetovirani i te tetovaže su postale jedan od najprepoznatljivijih simbola Holokausta i nacističke fabrike smrti. Tetoviranje je počelo tokom jeseni 1941. godine. Na proleće 1943. godine svi zatvorenici su bili tetovirani i numerisani. Lale je tetovirao mašinom sa dve igle, nakon što se metoda utiskivanja brojeva pokazala neefikasnom.

BROJ 34902

Dok je još bio Pepanov asistent, u julu 1942. dobio je zadatak da na kožu jedne devojke upiše broj 34902. Slovak je priznao da ga je tetoviranje mladih žena ispunjavalo jezom. Pepan bi mu tada rekao da to mora da uradi inače će ga nacisti ubiti.

Lale je uzeo ruku devojke i dok joj je tetovirao broj, ona je tetovirala svoj broj na njegovo srce. Zatvorenica broj 34902 zvala se Gita i boravila je u ženskom logoru u Birkenauu.

Uz pomoć svog čuvara iz SS-A, Lale joj je slao pisma, a ta pisma su dovela i do tajnih susreta. Lale je pokušavao da brine o njoj. Potajno joj je davao dodatne namirnice i čak je uspeo da je prebaci na bolje radno mesto. Pokušao je da joj pruži nadu.

- Gita je imala svoje sumnje. Snažne sumnje. Nije videla budućnost. On je uvek znao da će preživeti. Nije znao kako, ali sve se vraća na to. On je preživeo zato što je imao sreće, bio je na pravom mestu u pravo vreme i uspeo je da izmanipuliše prilike koje su mu se ukazale - dodaje Moris.

Lale je koristio svoju poziciju majstora za tetovaže kako bi prehranio što je više moguće ljudi. Menjao je čak i novac i nakit za hranu i potrepštine koje su zatvorenicima najviše nedostajale.

Međutim, kada su 1945. godine neposredno pre dolaska Rusa u Nemačku, logori ispražnjeni, Gita Fuhrmanova je nestala iz Laletovog života. Bila je među odabranima koji su napustili logor. Lale je zahvaljujući nakitu koji je ukrao od nacista uspeo da stigne do svog rodnog mesta Krompahija u tadašnjoj Čehoslovačkoj.

nada

Na konjskoj zaprezi se zaputio prema Bratislavi, mestu gde bi povratnici u Čehoslovačku prvo došli. Proveo je nedelje čekajući na železničkoj stanici, međutim nije imao uspeha. Šef stanice mu je rekao da pokuša da proveri u Crvenom krstu.

Na putu do tamo, mlada žena je iskoračila na ulicu ispred njegove konjske zaprege. Njeno lice mu je bilo poznato. Oči takođe. Gita ga je pronašla. Par se venčao u oktobru 1945. godine, i tada su promenili prezime u Sokolov, kako bi se bolje uklopili u sovjetsku Čehoslovačku. Lale je otvorio prodavnicu tekstila i ona je neko vreme bila uspešna, ali kada je vlast otkrila da potajno šalje novac pokretu za ustanovljenje jevrejske države, prodavnica mu je nacionalizovana, a on je završio u zatvoru.

Tokom jednog dopusta, on i Gita su pobegli iz Čehoslovačke. Prvo su neko vreme bili u Beču, pa su se preselili u Pariz, da bi na kraju stigli do Australije i Melburna. Lale je tamo ponovo pokrenuo prodavnicu tekstila, a Gita je počela da dizajnira haljine. Prvo dete su dobili 1961. godine, kada im se rodio sin Gari. U Melburnu su ostali do kraja svojih života. Gita je pre svoje smrti 2003. godine nekoliko puta posetila Evropu. Lale se nikada nije vratio.