U Beogradu se oseća intelektualnost i sloboda

Naime, radnja ovog ostvarenja odigrava se u našoj prestonici, gde je i sniman deo filma. U centru priče je gej korporativni pravnik Marijus koji provodi vreme u jurnjavi za mladim ljubavnicima, sve dok mu ne umre otac, od koga se otuđio. Tugovanje se pretvara u ljubav, jer advokat pronalazi neočekivanu povezanost sa seksualnim radnikom preko kamere Alijem – sirijskom izbeglicom, koji je zaglavljen u Beogradu. Zabarauskas je na filmu sarađivao i sa producentkinjom Milenom Džambasović, dok se u jednoj od uloga nalazi naša poznata glumica Jelena Stupljanin.

O „Advokatu“smo razgovarali sa litvanskim rediteljem, koji nam je otkrio detalje o snimanju ove intrigantne filmske priče.

Kako ste došli na ideju da priču smestite u Beograd?

- Iza inspiracije stoji lična priča, koju, nažalost, ne mogu da otkrijem. Čim sam krenuo da istražujem i putujem po Beogradu, znao sam da je to sjajna odluka ne samo zbog geopolitičke situacije nego i zbog impresivne brutalističke arhitekture koja je našem ostvarenju dala dašak noir filma. Dolazeći u Beograd zbog istraživanja i snimanja, zaista sam se zaljubio u vaš grad i ljude. Oseća se intelektualnost i sloboda. Ne mogu da dočekam da prođe pandemija kako bih mogao da se vratim i popijem jednu-dve rakije i slušam tradicionalnu muziku u nekim restoranima.

Jedan od glavnih likova je izbeglica iz Sirije. Na koji način ste želeli da predstavite njegov lik imajući na umu uobičajene stereotipe o migrantima?

- Zapravo, dok mediji neprestano izveštavaju o migrantskoj krizi, često možemo da vidimo kako su izbeglice prikazane kao žrtve ili heroji. Želeo sam da pokažem oba karaktera – advokata Mariusa i izbeglicu Alija – kao ljude sa svojim manama i slabostima. Mislim da nam ovo omogućava veću empatiju jer smo ipak svi mi ljudi i nekad se desi da se nađemo u istinski teškim situacijama.

Kako ste našli ravnotežu između ljubavne priče i veoma angažovane pozadine. Šta je vama kao reditelju važnije?

Srbija zaostaje kad je reč o LGBTQ jednakosti, ali imate snažno društvo i želim vam sve najbolje u borbi za jednaka prava i slobode svih građana Srbije

- Kada stvaram film, ne razmišljam minimalistički, nego se trudim da upakujem mnogo stvari, tema i referenci zajedno. Mislim da se film „Advokat“može gledati kao ljubavna priča, ali će i oni koji se interesuju za politiku moći da uživaju u nekim uvidima u sirijsku izbegličku krizu i odgovor Zapada na nju. Ne mogu da pravim razliku između toga šta mi je važnije, jer su sve to delovi filma kojeg sam želeo da napravim.

Radili ste sa našom producentkinjom Milenom Džambasović i glumicom Jelenom Stupljanin. Kako biste opisali iskustvo u radu s njima?

- Bilo je to zaista neverovatno iskustvo. Iako je litvanska produkcija, Milena je od rane faze bila uključena i pružila je sjajne uvide u scenario dok sam ga još pisao. Kada smo snimali u Beogradu, sve je bilo perfektno organizovano. Snimali smo samo četiri dana u Beogradu. Mnogi kadrovi koji se navodno događaju u Beogradu snimljeni su u Viljnusu, ali smo snimanje u Beogradu iskoristili na najbolji način.

Mislim da je neverovatno to što je Milena uspela da dobije dozvolu za snimanje u kampu u Krnjači – biću joj zauvek zahvalan na toj prilici. To iskustvo

je za mnoge od nas bilo kao da smo „progledali“, uključujući i glavnog glumca Eimutisa Kvosciauskasa. On je plakao tog dana na setu i kad smo se vratili u Litvaniju, počeo je da volontira u litvanskom Crvenom krstu kako bi pomogao izbeglim porodicama da se lakše adaptiraju u Litvaniji. Podjednako impresivno je bilo snimati sa vrha jedne od zapanjujućih zgrada na Novom Beogradu ili pored mosta na Adi. Beograd je zaista lep grad i ovaj put smo pokazali samo mali deo toga. Jelena Stupljanin je bila jednako neverovatna. Upoznali smo se tokom mog istraživanja u Beogradu, u jednom kafiću povodom kastinga i ona je bila prosto sjajna. Onda se ponovo istakla i na setu. Osećam se užasno što sam jednoj tako sjajnoj glumici dao tako malu ulogu. Međutim, i dalje mislim da je to značajan deo filma, koji je ostavio sjajan utisak na mnoge gledaoce sa kojima sam razgovarao tokom predstavljanja filma. Generalno, mislim da sam blagosloven celokupnom ekipom.

Koliko znate o „Merlinka“festivalu i kako se osećate zbog toga što će film biti prikazan u gradu u kojem je sniman?

- Znao sam i ranije za „Merlinku“, tako da mi je čast što je moj film selektovan. Zapravo, 2017. godine pisao sam mejl festivalu da zatražim neke savete oko snimanja filma „Advokat“. Direktor festivala Predrag Azdejković mi je odgovorio za sve što mi je bilo potrebno, na čemu sam bio veoma zahvalan. Veoma sam uzbuđen zbog projekcije u Beogradu. Nedostaje mi tim iz Srbije i srećan sam što će oni konačno imati priliku da pogledaju film!

Vaš prvi film je „Porno melodrama“, snimljen kao reakcija na homofobiju u Litvaniji. Kako posmatrate litvansku filmsku scenu u tom segmentu – postoje li LGBTQ filmovi i kako Ministarstvo kulture i mediji reaguju na filmove poput vaših?

- „Advokat“je prvi film za koji sam dobio sredstva od Litvanskog filmskog centra. Nadam se da ću moći da nastavim da finansiram svoje filmove. Moj put je jedinstven – ja sam jedini queer reditelj u regionu Baltika koji konstantno radi sa LGBTQ+ likovima na velikom platnu. Postoje i drugi filmovi sa LGBT+ temama u Litvaniji. Na primer, litvansko-francuska koprodukcija „The Summer of Sangaile“(2015) u kojoj glumi Aistė Diržiūtė - imala je kameo ulogu na početku našeg filma kao sekretarica advokata Mariusa.

Kako vidite svoju rediteljsku karijeru u budućnosti, da li osećate da je važno da nastavite rad na LGBTQ pričama?

- Da, imam još nekoliko LGBTQ priča koje ću ispričati u bliskoj budućnosti! Ne isključujem mogućnost da snimam filmove o strejt ljudima, mada mislim da ne nedostaju strejt glasovi i priče u našem regionu, zar ne?

n...Ovaj tekst izlazi tačno na dan kad smo pre pola veka dobili YU grupu, kad se završava nedelja u kojoj izgubismo neke drage ljude, u kojoj je Zvezda prvi put iz Belgije izašla kao pobednik, kad uprkos svemu proslavismo Crni petak i kad sam, pomiren sa činjenicom da je ovaj Beograd sve manje moj Beograd, otkrio dragocene odsjaje nad njim.

Mislim da se film „Advokat“može gledati kao ljubavna priča, ali će i oni koji se interesuju za politiku moći da uživaju u nekim uvidima u sirijsku izbegličku krizu i odgovor Zapada na nju

NAJLAKŠE JE REĆI: ZABORAVITE LOŠE VESTI, TELEVIZOR I SKUPŠTINSKE ŠARLATANE, MISLITE POZITIVNO, SLUŠAJTE MUZIKU, PRISETITE SE STARIH LJUBAVI, NAZOVITE SVOJE, ČITAJTE DOBRU KNJIGU. MOŽE TO, ALI TEŠKO.

Uspešno je razbijen čudesni lonac papazjanije u kome se oduvek krčkala neopisiva umešnost snalaženja, folklorna darovitost preživljavanja, nejaki osećaj građanskog reda, lepršava društvenost, kult porodice, prokletstvo napora da se bude simpatičan, šarmantna neukost i značaj ljudske solidarnosti. Najveći srpski grad, magnet za provincijalce i predah za turiste, nostalgičan filter brojnih uspomena i mitova postao je poligon straha, iživljavanja raspuštenih bitangi, kriminalnih obračuna i lečenja kompleksa... U Beogradu planove prave, odlučuju i parama, kao i našim životima gospodare bahati laici koji ga najmanje vole, a akcije sprovode oni koji ga najviše mrze. Da imaju i malo duše ili obzira za ovaj grad, ne bi se tako odnosili prema dužnosti koju su osvojili i poverenju koje im je ukazano. Osmisliti, graditi, preuređivati i čuvati neku prestonicu uvek je vrhunac svake profesionalne i ljudske časti. Kako to izgleda u našem gradu – može se videti gde god poželite. Na potezu od Slavije, preko Trga do Dorćola i tragom velikog šanca do Save, na svim mestima gde ga „rođaci“napadnu pa iza ostave tragove svog neznanja, nemarnosti i bahatosti. Nema snage ni pameti da se tom zlu stane na put. To više nisu miteseri na licu prestonice već žive rane koje će teško iko ikada zalečiti. Ako je ta i takva gradska vlast jedino efikasna u (selektivnom) ganjanju nepravilno parkiranih automobila, red bi bio da bude rigoroznija i prema svima koji necivilizovanim ponašanjem nanose štetu: bacačima otpadaka gde im padne na pamet; bitangama koje koristeći položaj svojom osornošću maltretiraju građane; vlasnicima džukela koje pogane gde god požele; raskopavačima ulica koji ih nikad ne završe kako treba; uništivačima savskih i dunavskih obala; đilkošima koji trošenje našeg novca podvode pod državnu tajnu; obesnicima koji kite ulice usred vremena smrti; konstruktorima divljih deponija, preduzimačima koji na brzinu nadziđuju, dograđuju ili adaptiraju sve što stignu pa ostavljaju đubre kao znak svoje nedodirljivosti; nadmenim ništarijama koje znaju kakvi nam spomenici, koliki i gde nedostaju... Kad neosedlani ujašu i navale, oni ne ugrožavaju samo potrebe i prava poreznih obveznika već i sve primerne beogradske predvodnike. Degradirajući grad, odmetnici od reda i poštenja, direktno vređaju besmrtne pionire, graditelje, ktitore i zaštitnike i njihovu ostavštinu.

Prateći svakodnevne vesti o namerama za nova iživljavanja nad Beogradom lični gnev razblažujem čitajući po obimu male, ali po ljubavi i privrženosti gradu značajne knjige Sofije Živković i Ljubice Kubure. Vlasnicama tih krasnopisa nisam imao prilike da se ranije divim. Zato je moje zadovoljstvo veće. Pišući o svom gradu te gospođice biraju reči. Posle toliko knjiga, bedekera i zabeleški o Beogradu od namernika, prolaznika, doseljenika i lokal patriota, uspeh autorki se ogleda u iznalaženju originalnih vidikovaca i osvojenih stvaralačkih vizura. Za njih je prestonica jezik, duboka osećajnost i forsiranje bogatstva svih razlika. Zbirka „Beogradski akvarel“Ljubice Kubure je kolaž bajkovitih priča. U njima ima nepobeđenog šmeka i širine duha koje baštine čuvari nesrušenih zidina. Tako skupljene te priče čine da ovaj grad bude posebniji, topliji i nežniji nego što danas jeste. Jer ženski akvarel nikad nije od mramora, kamena i željeza. S druge strane „Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu“Sofije Živković nema veze sa ostavštinom Svetlane Velmar Janković, osim u finim poetičnim naznakama. Birajući korake kroz sefardski deo Beograda, ona pouzdano šparta kroz lepotu eseja, mašte i tragova jednog doseljenog sveta koga tu sve manje ima. Posvećenom rukom skida patinu sa adresa na kojima su stanovali istinski divovi najbolje gradske prošlosti.

Ljubica i Sofija pišu na onaj isti način kako su svojevremeno opšte divljenje izazivale „lepe žene prolazeći kroz grad“

Ljubica i Sofija pišu na onaj isti način kako su svojevremeno opšte divljenje izazivale ulicama, kejovima, scenama i oblacima „lepe žene prolazeći kroz grad“: Beba Lončar, Olivera Katarina, Nikica Marinović, Ljubica Otašević, Milena Dravić, Milja Vujanović, Neda Arnerić, Lola Novaković, Vera Čukić, Vesna Vulović, Biljana Ristić, Ana Leković, Maja de Rado, Margita Stefanović, Tanja Bošković, Sonja Savić... one prolaze a razgovori prestaju, vreme gubi smisao i sunce nikad ne zalazi. One su osnovale krizni štab za širenje emocija i fantazija. Taj je nikad nije obrukao. Gospođica Kubura jeste u pravu da „uspomene loše idu uz Džonija Štulića“, ali ako se odreknemo uspomena, akvarelnih i poučnih priča, onda nam ostaje – šta?

Samo poražavajuća stvarnost razvaljenih trotoara, smrdljivih kejova, tužnih scena i tmurnih oblaka. I zebnja kakvu će vest ovaj drugi krizni štab objaviti po podne.

n