SPARING PARTNERI STUDENTI

besplatno, organizovali smo im sparinge i takmičenja i oni su želeli da se oduže. Interesantna je bila i priča o samom putovanju do Tokija – preko Severnog pola. - U Tokio smo išli avionom, ali smo dosta puta presedali. Prvo smo leteli iz Beograda za Beč, zatim za Stokholm, a odatle u vojnu bazu na krajnjem severu Švedske. Tu nas je čekao avion koji nas je preko Severnog pola prevezao do Japana. Koliko smo bili informisani, to su bili eksperimentalni letovi i mislim da smo mi bili jedni od prvih putnika koji su prošli tu rutu, ako ne i prvi – priseća se Simić. Potom nastavlja: - Olimpijsko selo je bilo jako interesantno. Smešteni smo u zgrade u kojima su nekada bili američki oficiri tokom okupacije Japana i nijedna zgrada nije bila viša od jednog ili dva sprata. Ispred svake zgrade su bili bicikli koje ste mogli da slobodno koristite i svuda smo se kretali sa njima. Kada vam više ne treba, ostavite ga ispred neke zgrade, a neko kome treba će ga uzeti i tako ukrug. Dosta je to bilo napredno i dobro organizovano.

Koliko god da zvuči čudno, možda je Branislav Simić jedini olimpijski šampion u istoriji koji je gledao hokej na travi u momentu dok je osvajao najsjajnije olimpijsko odličje.

- Posle mog meča, ostalo je da se odradi još jedna borba. U toj borbi sastajali su se Čehoslovak Kormanik i Nemac Mec. Ukoliko ishod njihovog meča bude nerešen, ja osvajam zlato, a ukoliko neko od njih dvojice pobedi uzeće zlato. Sećam se da nisam mogao da gledam taj meč, pa sam napustio salu, a ispred se odigravala utakmica hokeja na travi između Indije i još neke zemlje, ne sećam se koje. Taj meč sam odgledao do kraja, skoro i zaboravio na sve što se dešava u sali i na medalje.

Posebno je interesantna priča kako su rvači nalazili sparing partnere tokom treninga u Univerzitetskom centru. - Trenirali smo na fakultetu fizičke kulture, koji se nalazio u okviru univerzitetskog centra. Sećam se da su uslovi za trening bili na dosta višem nivou nego kod nas, prvenstveno zbog kvaliteta strunjače i higijene, jer su se strunjače nakon svake borbe dezinfikovale. A naći sparing partnera bilo je lako. Kada bi nam zafalio neko, naš trener bi samo izašao u hodnik i dovukao nekog studenta. Japanci su znali makar neku borilačku veštinu, tako da im nije bilo teško da rade sa nama.

Nakon završetka meča u hokeju, ušao sam u dvoranu u kojoj je vladala opšta euforija i potraga za mnom. U momentu kada se moj trener stuštio ka meni shvatio sam da sam osvojio zlatnu medalju – priseća se sjajne anegdote Simić.

Danas putem društvenih mreža u istom sekundu kada je neka medalja osvojena možete to i saznati, u bilo kom delu sveta da se to dogodilo. Nekada pak to nije bilo tako.

- Ne znam ko je tada prvi objavio u našoj zemlji da sam osvojio medalju, ali se sećam kako je moja supruga prvi put čula za moj uspeh. Ona je saznala tek narednog dana i to u pet ujutru putem radio Budimpešte, koji je tada slušala. Oni su tada preneli da je prvu medalju za olimpijski tim Jugoslavije osvojio Branislav Simić. A ja sam tek nakon 20 sati od osvajanja medalje dobio prvu čestitku iz zemlje u vidu telegrama.

Kada smo već kod telegrama i pošte, Simić otkriva još jedan razlog zbog kojeg je bio, kako kaže, “najpopularniji sportista među našom delegacijom”.

- Kao što rekoh, mi rvači smo prvi stigli u Tokio, te sam ja zadužio ključ od pošte jugoslovenskog olimpijskog tima. Tada naravno nije bilo interneta niti lako dostupnih telefona, te je cela delegacija našeg tima svakoga jutra čekala da se vratim iz obilaska našeg sandučeta i da im delim pisma od najmilijih. Eto, makar sam zbog toga uvek bio u centru pažnje – sa puno duha konstatuje osamdesetpetogodišnji šampion.

n