Kroz igru, razgovor, ples i muziku upoznaju se sa tradicijom i kulturom

Novosadski Mađarski kulturni centar (MKC) „Petefi Šandor“od svog osnivanja predstavlja pravi primer dobre prakse očuvanja kulturno-istorijskog nasleđa i tradicije nacionalnih manjina u Srbiji.

Osnovan je 1931. godine pod nazivom „Gazdakör“(Zemljoradnički krug) i bio je mesto gde su se organizovale akcije pomoći siromašnim porodicama, a od 1951. godine funkcioniše pod današnjim imenom u Ulici Jožef Atile broj 16 i predstavlja omiljeno mesto okupljanja Mađara ali i Novosađana drugih nacionalnosti.

To je za „Blic“potvrdila predsednica MKC Melinda Ladišić, koja kaže da brojne radionice, programi i manifestacije koje se tamo organizuju ostavljaju za sobom neizbrisiv trag i privlače posetioce i učesnike, kako iz Novog Sada, tako i iz drugih gradova.

- Negovanje tradicionalnih manifestacija i obležavanje bitnih

Svake subote deca mogu da dođu na radionice, leti imaju kamp...

datuma iz mađarske istorije samo su neke od odlika MKC i trudimo se da bogatim i šarenolikim programima privučemo što više posetilaca. Na tim manifestacijama osim matičnih sekcija - literarna, horska, likovna, folklorna i sekcija ručnih radova - učestvuju i gosti iz drugih gradova i obrazovnih institucija kao što su obdaništa, osnovne škole... U sklopu svih tih programa, koji osim zabavnog imaju i edukativni karakter jer ih vode stručnjaci iz svojih oblasti, profesionalni vaspitači, učitelji i animatori, naši sugrađani se kroz igru, razgovor, ples i muziku upoznaju sa tradicijom i kulturom mađarske nacionalne zajednice - priča nam Melinda Ladišić.

MKC organizuje programe tokom cele godine, a neki od najposećenijih su „Dan mađarske kulture“, februarske maškare i karneval, programi u znak sećanja na Mađarsku revoluciju 1848/49. godine, „Dan Telepa“, proslava Svetog Stefana, „Dani Petefija“i brojne druge manifestacije.

- Posebnu pažnju poklanjamo mladima i svake subote se za decu jaslenog, predškolskog i školskog uzrasta organizujemo kulturno-pedagoške radionice na kojima mališani učestvuju u različitim akivnostima: recitovanje, drama, ples, pevanje, likovne radionice... Već tradicionalno se organizuje letnji kamp za decu uzrasta od pet do deset godina, i to uz stalni nadzor stručnog osoblja (20 vaspitača, učitelja, pomoćnika) gde kroz tematske radionice deca neguju svoju kulturu, maternji jezik. Takođe, osnovci, srednjoškolci i studenti aktivno rade u Literarnoj grupi a pored toga imamo i Govornu radionicu gde mladi uz pomoć logopeda i glumaca neguju maternji jezik - podseća naša sagovornica.

Ništa manje aktivna nije likovna sekcija MKC „Peart“koja svake godine ogranizuje likovnu koloniju kao i sekcija ručnih radova „Mimóza“, koja organizuje kamp ručnih radova, sa mnogim priznatim predavačima, majstorima ovog zanata za sve zainteresovane.

Svake druge nedelje MKC za najstarije članove organizuje čajanke koje rado posećuju i meštani Vojvodine koji nisu pripadnici mađarske nacional

ne zajednice, a koji uživaju u čardašu, valcerima i dobrom druženju.

- Sa ponosom možemo reći da je naš dugogodišnji rad prepoznao i sa velikim uvažavanjem istakao gradonačelnik Miloš Vučević i kompletno rukovodstvo Grada Novog Sada te smo dobili poziv da se priključimo projektu Evropske prestonice kulture kao osma kulturna stanica u gradu. To je za nas jako velika čast i uveliko se pripremamo da na najvišem nivou prikažemo svoj rad, svoju tradiciju, svoje nasleđe - ističe Melinda Ladišić.

Kao pomoć MKC Grad Novi Sad je sagradio jedan manji objekat i ustupio ga toj ustanovi kulture, a u planu je i obnova cele zgrade.

- Faza obnove zgrade gde je naše sedište će se odvijati u tri segmenta. U julu ove godine je grad sagradio manji objekat i tamo će svoj rad organizovati uglavnom stariji članovi sa svojim sekcijama kao što je hor, likovna sekcija, seniori plesa i sekcija narodnih rukotvorina. Na gornjem spratu će raditi rukovodstvo Centra. Velika zgrada koja svoju rekonstrukciju očekuje sledeće godine biće prostor za pozorišne predstave, koncerte, a prostorije na gornjem spratu će biti namenjene za najmlađe, gde će se i dalje organizovati igronice, radionice, probe folklora, mladih muzičara, malih slikara, malog

Velika zgrada, koju obnova čeka sledeće godine, biće prostor za predstave

hora i literarno-dramske sekcije. Treća faza radova je sređivanje dvorišnog dela, najverovatnije će biti u planu i izgradnja letnje pozornice. Ovim putem se zahvaljujemo Gradonačelniku i gradskom rukovodstvu na iskrenoj i uzajamnoj saradnji - poručila je predsednica MKC.

Predsednica MKC kaže da veruje u poslovicu „U nevolji se prijatelj poznaje“, te je zato zajedno sa drugim predstavnicima centra odmah pristala na saradnju sa Studentskim kulturnim centrom.

- SKC nam se obratio sa molbom da im izađemo u susret oko organizovanja koncerata, izložbi i prezentacija, jer su se u tom trenutku renovirale njihove prostorije. Mi smo im odmah pozitivno odgovorili i od tada traje ta naša saradnja. Mimo toga mi smo uvek imali otvorena vrata za sve one koji su želeli da se upoznaju sa našim radom, našim nasleđem, da se priključe u rad sekcija. Mnoga deca iz mešovitih brakova dolaze na naše radionice, odlaze i vraćaju se ponovo sa osmehom na licu. To nam daje snagu da vredi sve to što radimo i da nastavimo u još većem tempu - poručuje Melinda Ladišić uz napomenu da je trenutna epidemiološka situacija dosta uticala na rad MKC, te da mnogi programi zbog toga nisu održani, ali da se nada da će se to promeniti u najskorije vreme.

MKC ORGANIZUJE PROGRAME CELE GODINE, A NEKI OD NAJPOSEĆENIJIH SU „DAN MAĐARSKE KULTURE“, FEBRUARSKE MAŠKARE...

n...Ovaj Francuz pentrao se 1910. po knjaževačkim brdima tražeći ćupove, njima fasciniran u Beogradu, gradu koji je Le Korbizje o(t)pisao: “Ovo je smešna prestonica; čak i gore, nečastan grad, prljav i dezorganizovan”. Da li bi taj pogled, jednog od najpoznatijih svetskih arhitekata i urbanista, Šarlu zasmetao? Ne bi - jer Le Korbizje je Šarlov pseudonim.

Rođeni Švajcarac stiže u Beograd sa velikim očekivanjima: “Njegov položaj je zadivljujući kao i položaj Budimpešte. Zamišljali smo kapiju prema Istoku, koja vrvi od slikovitog života. Čitava dva dana oslobađali smo se iluzija o njemu, ali tako pouzdano, tako definitivno... - navodi Korbizje u putopisima “Putovanja na Istok” (Karpos). Onim istim u kojima piše da u Negotinu čuje glas Boga kome bi se molio na brodu.

Beograd hrani jedna rustična magija. Ipak on nema ničeg od sela, ali kroz njega prolazi neka seoska struja i daje mu tu misterioznost - zapaža 43 godina posle Korbizjea jedan drugi Švajcarac na putu do Pakistana i Avganistana. Kada je Nikola Buvije 1953. bio u Beogradu, nije mogao a da ne primeti da je “sve išlo isuviše brzo da bi se Beograd već mogao brinuti za stotine detalja koji čine urbani život prefinjenim”. Uočava: “Kada se pređe izvestan stepen bede, nema čime se ne bi moglo trgovati”, kao i da “ono što je grad mogao da da, bilo je veće od onoga što mu je nedostajalo”. Ovaj poznati putopisac u “Upotrebi sveta” (Geopoetika) zapaža takođe da su “ljudi u Begradu prošlost zavijali u ćutnju, kao sumnjičav starac čije bi kazivanje suviše ljudi uključilo u proces”.

Beograd je seoska prestonica izjavio je 1964. Ričard Vidmark, tada na privremenom radu u Košutnjaku gde je sniman spektakl “Dugi brodovi“. Ta izjava američkog glumca - kako čitam ove nedelje - bila je dovoljna da kolegi Ivanu Mrđenu otac zabrani da gleda Brodove.

Da je znao šta je Vidmark sve radio, verovatno da bi se Ivanov filmski repertoar sveo na “Kameni cvet” u Ruskom domu i “Kekeca” u Domu pionira. Jednog dana Vidmark je napao asistenta snimatelja, optuživši ga da je komunistički špijun. Izbačen je na ulicu. Tog mladića 1968. angažuje Stenli Kjubrik.

Zoran Perišić radi na “Odiseji 2001” za koju dobijaju Oskara za specijalne efekte. I o tome piše Dragan Babić, prevodilac brojnih koprodukcija, čiji se tekst nalazi u Šijanovoj knjizi “Pisci u bioskopu” (FCS i Službeni glasnik).

PRIRODA SRBIJE JE SAVRŠENA. PUTEVI MIRIŠU NA KAMILICU. ŽITO ŠUŠTI U RAVNICI, DOK NA BESKRAJNIM POLJIMA KUKURUZ STVARA ŠIROKU, NEMARNU I KLONULU ARABESKU. OPIS NIJE SKINUT SA TURISTIČKOG FLAJERA, VEĆ IZ PUTOPISA ŠARLA EDUARA ŽANRE-GRIJA...

Presne, opore, opominjuće Dežulovićeve reči govore o čoveku koga Beograd ne ostavlja ravnodušnim

“Izmišljena Ruritanija” (Geopoetika), knjiga Vesne Goldsvorti, pravi je izbor ne samo za zamenika gradonačelnika Beograda. Slika Beograda, Srbije „divljeg istoka Evrope“pod teretom stereotipa ali i kroz optiku Bajrona, Šoa, Grina, Rebeke Vest, filmske industrije... Iskrivljena slika Balkana od pripovedačke kolonizacije do imperijalizma imaginacije. O savremenom Beogradu kao “tužnoj selendri koja izgleda kao da ju je snimao Radoš Bajić na metamfetaminima”, gradu kao zadrugarskoj “scenografiji Pink televizije” govorio je nedavno novinar i pisac Boris Dežulović. Momo Kapor, po Dežulovićevoj “optužnici”, prvooptuženi je za ubistvo Beograda. Zanimljivo da ga je kao pisca otkrio Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke HIT biblioteke. Mladi Kapor pored Kundere, Miloša, Hesea, Bela... Ali kakav Bel, Kami, Man i ostale tri(pi)ce. Dajte nam “Folirante” i “Provincijalca”. To se traži. Iako smatran (pero)lakim piscem Kapor je za ZG “Znanje” bio zlatna koka. Po tiražima Jelena Baćić, Dejana Papića i “Lagune”.

Ali ovaj Feralovac ne veze goblene, niti piše zdravičarske tekstove. Presne, opore, opominjuće reči govore o čoveku koga Beograd ne ostavlja ravnodušnim. Njegove (pr)ocene nisu u ravni: Goran voli plavuše, Boris crnke, a ja šatirane. Sonda ide dublje, dublje i od temelja XXXL spomenika disharmoničnog u vremenu i prostoru. Sve rasprave na Balkanu završavaju se merenjem. Čiji je veći - grad, velegrad i ko koga voli ili mrzi. Beograd to neće (p)ostati na bilbordima, tržnim centrima kako bi i Rakovica i Karaburma postala svetska a naša, uz dve-tri štrafte više. Enklave, niše često spominjanog BG duha, duha grada, ostaju premrežene alu-profilima i zatarabljene gipsanim pločama.

Sve ovo bilo je sasvim dovoljno da Goran Vesić, ne prvi put, ukliza u raspravu sa suptilnošću Velije Bećirspahića, koji je pod štucnom levice nosio zapis “lopta može igrač nikako”. Ima sve da zvoni. O Veliji, Berjanu, Zečeviću, tim lirskim Željinim dušama sa Grbavice, ako niko drugi sigurno zna Gorčin Stojanović.

U svemu pa i u raspravama teško pronalazimo meru, pokušavajući da po svaku cenu budemo sudije izgubljenog vremena.

n