KADA TREBA REĆI „DOSTA“

Švedskoj je, neku desetinu godina posle zakonske zabrane telesnog kažnjavanja, opala stopa kriminala i stopa zloupotrebe alkohola i narkotika među mladima.

- Teško je tvrditi da je ta promena u pristupu vaspitavanju dece dovela do tako dalekosežnih posledica, jer se u međuvremenu desilo još puno drugih stvari. Ali to nije ni suština ovog problema. Suština je da shvatimo da: telesno kažnjavanje nije nužno i da nije jedini način; telesno kažnjavanje lako preraste u batine i fizičko nasilje; fizičko nasilje može da dovede do povećanja traumatskih simptoma; i psihološko nasilje je podjednako opasno; postoje brojni načini nenasilnog vaspitavanja...

Tema nasilja u disciplinovanju nije nešto

Ušto se tiče samo vaspitavanja dece, već se može odnositi i na društvo u celini. Što više preispitujemo svoje postupke, to ćemo biti bolji, veštiji, otkrivati nove načine da nešto uradimo i postaćemo svesniji da vređati nekog nije normalno. Da li je normalno da nas uz jutarnju kafu vređaju političari, da slušamo uvrede od narodnih poslanika, da čitamo naslovne strane novina sa najgnusnijim uvredama i psovkama... Otvaranje takvih tema može promeniti način na koji se ophodimo prema svojoj deci, ali i način na koji se ophodimo jedni prema drugima. Ako je nešto u vezi sa pomenutim zakonom dovelo do promena u Švedskoj, pre će biti da su na opisani način Šveđani shvatili kada bi trebalo da kažu „dosta“.

UVREŽENI NAČINI VASPITAVANJA LAKO SE PRENOSE SA GENERACIJE NA GENERACIJU I TEŠKO SE MENJAJU, ČAK I KOD PROFESIONALACA

jemo da li nekada kažnjavamo dete zbog njega, odnosno da li primenjujemo neku kaznu kao način vaspitavanja ili je ta kazna posledica našeg afekta i posledica je izbacivanja besa iz sebe ili nemoći da se nešto drugo uradi.

Kako doći do pozitivnih pomaka u ovoj oblasti?

- Svakako je edukacija najbolji način i praktično jedini koji daje dugoročne efekte. Naše istraživanje, vaš tekst, emisije u kojima se priča o ovoj temi su nešto što pokreće ljude na razmišljanje i na debatu. Mislim da se niko, ili bar većina roditelja se ne pita „Da li treba tući decu“, već ako imaju dilemu ona se pre može izraziti pitanjem „Da li je neophodno tući decu nekad, u nekim situacijama“. Ako ovako postavimo stvari, već postaje jasnija dilema i upućuje nas ka tome da saznajemo i otkrivamo razne načine disciplinovanja dece. Često i nismo svesni da ih primenjujemo, a kao što sam na početku rekao većina roditelja ih zaista i primenjuje. Pored toga, važno je da institucije države podrže roditelje, da se organizuju i popularizuju savetovališta koja će roditeljima biti dostupna. Ako prepoznaju i osete nemoć i postanu svesni da često udare dete iz nemoći, jer nisu znali šta drugo da urade, da mogu da odu u savetovalište ili pozovu i dobiju neke smernice. Da mogu da komuniciraju sa drugim roditeljima otvoreno o tome i da kroz međusobnu razmenu iskustava svi učimo jedni od drugih.

Ako je roditelj jednom istukao dete, postojaće tendencija da takav način ponovi, i to sve češće i češće

Ako želimo našoj deci ono što želimo sebi, što je moguće bolji život, onda bi trebalo i da ih vaspitavamo tako da se ona tokom odrastanja osećaju bolje

Kakve posledice na dečju psihu ostavljaju nasilni metodi disciplinovanja?

- Do sada smo navodili telesno kažnjavanje kao loš metod, ali nismo objasnili zašto je loš. Zamislimo da je neki roditelj tokom odrastanja jednom udario dete po zadnjici. Taj jedan izolovani postupak svakako neće imati nikakve dalekosežne posledice. Verovatno ni da su postojala dva takva postupka. Međutim, setite se svog odrastanja ili ljudi iz svog okruženja, ili sebe kao roditelja. Da li poznajete nekog ko je samo jednom udario