BEZ PROZORA, KREVETA, ODEĆE I TOPLOG KUTKA
Zamislite da živite bez struje, u kući koja nema cele prozore, vrata, da nemate svoj krevet i da su jedina svetlost u vašem životu sveća i žar koji se nazire iz stare bubnjare... Zamislite da se zimi smrzavate, da gacate kroz blato od kuće do škole, da nemate toplu odeću i obuću...
Zamislite da imate pet godina i da stojite na raskrsnici s ispruženim dlanom moleći nekoga da vam da makar deset dinara, a da na vas ne obraćaju pažnju i često vas gledaju prezrivo... Da nemate krštenicu i dokumenta da se upišete u vrtić ili osnovnu školu i šansu da ostvarite osnovna ljudska prava.
Dok mi iz toplih domova pokušavamo da zamislimo ovakvu ljudsku tragediju, ona je realnost većine mališana čiji roditelji nisu u mogućnosti da im obezbede bolje i koja žive u nekom od nehigijenskih naselja u Beogradu.
Procena je da se na ulici danas nalazi oko 2.000 dece koja žive ovakvim životom radeći stvari koje nisu predviđene za dete, te da u ovom trenutku nemaju gde da se okupaju, ni čistu i toplu garderobu da se presvuku. Dane provode baveći se prosjačenjem i sitnim krađama. Iako ovaj broj deluje zastrašujuće, nažalost, on je bio i veći pre 2007, kada je otvoreno prvo Svratište za decu u Krfskoj ulici 7a. Posle tri godine otvoreno je još jedno, na adresi Bulevar Arsenija Čarnojevića 145 na Novom Beogradu.
U ovom trenutku više od 350 dece svakodnevno na ovim mestima dobija ono što im je u životu najpotrebnije: podršku, čistu odeću, kupanje, užinu, koja je nekima od njih jedini obrok tokom dana, prostor da se zagreju makar na sat vremena i ono najbitnije, nadu. Da nisu sami.
Već teške životne okolnosti ova 2020. učinila im je još težim. Pošto je primarni izvor prihoda njihovim porodicama sakupljanje sirovina, ova deca su tokom karantina
i posle njega ušla u beznadežnu situaciju jer je cena otkupa drastično opala. Ipak, zahvaljujući vanljudskim naporima zaposlenih u Svratištu za decu, kao i ljudima i kompanijama velikog srca, oni se nisu našli na cedilu.
Iako sam se psihički pripremao za ono što ću čuti od mališana, knedla u grlu je rasla tokom razgovora.
Jasna, Jovan, Petar, Nikola, Janko, Zlatan (prava imena poznata redakciji) uveli su me u njihove svetove, snove, ali i u onu realnost koja ih okružuje i koja je mogla da ih okružuje da se nisu obreli u Svratištu.
Jasna ima 16 godina i rođena je u Mađarskoj, odakle joj je majka, ali se već kao vrlo mala preselila u Srbiju. Stidljiva, nasmejana i lepa i zabrinuta što baš danas nije oprala kosu, pa ju je sramota da je pusti pred našom kamerom. U Svratište je počela da dolazi sa šest godina.
- Treba mi oko 45 minuta da dođem do svratišta iz mesta gde živim. Počela sam kada sam imala šest godina, i eto, već deset godina sam tu. Pomogli su mi baš mnogo, a i dalje mi pomažu. Pomogli su mi da se upišem u osnovnu školu, pa sad i u srednju. Prvi razred sam Škole za negu lepote na Voždovcu, a idem i na praksu u kafe-bar u centru grada. Volim da učim, ali i da radim na praksi u kafiću. Sad, za vreme korone, pratila sam nastavu onlajn, a posle i odavde - kaže.
Kada smo se oboje malo opustili u razgovoru, otkrila nam je da ih u porodici ima četvoro dece, i da su svi bili korisnici Svratišta. Kako je rekla, stariji brat je prestao da dolazi, dok ona danas ovde dovodi mlađu sestru i brata.
- Ima nas četvoro, dva brata i dve sestre. Stariji brat više ne dolazi, kaže kako to više nije “njegov fazon”. Danas dolazi nas troje, ja ih dovodim, brat ima devet, sestra sedam godina. Slušaju me kao stariju sestru.
Na pitanje kako bi izgledao njen život bez Svratišta i kako je živela pre dolaska u njega, nije puno oklevala s odgovorom. Jer, dete koje u najranijem periodu svog
odrastanja oseti svu težinu nemaštine zna koliko ovakve ustanove mogu da znače u odrastanju i formiranju zrele i odgovorne osobe.
- To se stvarno ne zna, možda ne bi bio baš dobar ili bi možda i bio, stvarno ne znam, ali kako postoji, dosta mi je pomoglo i pomaže mi i dalje. Stvarno nemam reči hvale da se izrazim. Prvi put kad sam ušla unutra, bila sam stidljiva, uzdržana. Sad sam dosta slobodnija, ovo mi je kao druga kuća, osećam se bolje, sigurnije i lepše ovde. Oni su mi izvadili potrebnu dokumentaciju za upis u osnovnu školu, radili su sa mnom lekcije, posebno matematiku. Čak i za prijemni su bili tu, vaspitačima sam prvima javila da sam se upisala u srednju školu, jednostavno u svakom trenutku su tu bili
za mene. Što se tiče onih koji su i dalje na ulici, ne znam, mislim da je bolje da dolaze ovde nego da lutaju ulicama, da se smrzavaju, da gube vreme. Znate, svi smo mi bili na ulici i bavili smo se time... Danas smo se promenili, bar moje društvo koje je počelo da dolazi ovde. Neki rade, neki se još uvek školuju i definitivno smo dobili priliku za bolji život.
Ova devojčica ističe da se ne stidi dolaska u Svratište, jer zna koliko njoj i njenoj porodici znači to što dolaze u ovu ustanovu, da je sigurna, te je i najmanji zli komentari vršnjaka i onih koji dele njen život u naselju gde živi ne dotiču.
Želje su joj skromne, ali kada se posmatraju kroz vizuru njene prošlosti i realnosti, deluju kao uvod u bajku sa srećnim krajem. Ipak, upravo ta želja odnosi se i na jednu ranu koja izgleda još uvek nije zarasla.
- Volela bih da živim u inostranstvu, u Mađarskoj. Tamo sam rođena, odande mi je majka. Duga je to priča... Stvarno bih želela da odem tamo. Sad, da li kao frizerka ili radnica u kafiću, videćemo - rekla je ona na kraju razgovora s osmehom iza koga se krio grč deteta koje je za svojih 16 godina preturilo svašta preko svojih nejakih leđa.
„Blic” preko svoje Fondacije „Srce za decu” pokreće veliku akciju da se obnove i pomognu svratišta za decu koja žive na ulici ili u nehigijenskim naseljima u Beogradu