Feljton (VI) 9EOINA PREVARA SUBOTNJE VEČERI
Od povratka iz Njujorka, Dženis je sa gutanja purpurnih srca prešla na fiksanje amfetaminom. Umnogome nalik na Louer ist sajd, droge koja će kasnije postati poznata kao kristal met bilo je u izobilju u oblasti Zaliva. Prethodnog januara, da bi odgovorio na sve veću potražnju, samouki hemičar po imenu Ogastas Auzli Stenli III preselio se iz El-eja u Berkli i postavio improvizovanu laboratoriju za proizvodnju droge pre nego što je prešao na smesu za koju će Auzli postati sinonim: LSD. U Nort Biču, dileri koji su prodavali met motali su se oko Palate viršli na Aveniji Grant. „Ušli smo pravo u masu koja je trošila spid“, rekao je kasnije Čet Helms o toj neprestano otvorenoj jeftinoj kafanici poznatoj i kao Palata Amp. „Pronašla sam Lindu [Gotfrid] i postala manijak za met!“, reči su kojima je Dženis to opisala. „Bog te mazô!“
Na početku, „mislili smo da naša kreativnost raste“, objasnila je Linda Gotfrid. „’Bokte! Možemo da radimo celi dan i noć’... Dženis je slikala, pisala pesme, proučavala frazeologiju pevača bluza.“Njihova sobica postala je galerija umetničkih dela nastalih pod dejstvom spida. „Dženis i Linda nisu izbivale odatle“, prisetio se Dejv Arčer, „sedele su dan i noć na krevetu i crtale tušem na stotine crteža koji su završili... na podu i zidovima. Njihovi crteži prekrivali su zidove, pod, krevet, komodu i prozorsku dasku.“
Dženisini naleti euforije izazvani metom gasili su se u crnoj depresiji, koju je mogao da odagna samo sledeći nalet spida. Jedne noći, dok je sedela u nekom baru, napisala je žučno pismo ocu i poslala ga na njegovu poslovnu adresu. (Njihova privatna prepiska više ne postoji – Set ju je uništio.) Dženis je kasnije kazala da je pisala o tome „kako ste mi uvek govorili da će biti bolje, a ja sam uvek mislila da će sve ići uzlaznom putanjom da bi se jednog dana ustalilo na određenom nivou. I jebem mu mater, to se ne dešava. Smatrala sam da se Bog to zeza s nama, i bila sam besna.“
Set Džoplin je smislio sebi poslovno putovanje i odleteo u San Francisko da poseti kćerku. U očekivanju njegovog dolaska, kako je Arčer napisao, Dženis je angažovala prijatelje da joj pomognu da počisti „1.800 crteža“kojima joj je stan bio zatrpan, i prikrije stvarno stanje. „Plan je bio da Linda pomogne Dženis i preobrazi je, iz ’bitnice koja koristi teške droge i alkohol’ u ’poluprofesionalnu bitnicu koja se snalazi’“, objasnio je Arčer. „Jednog dana sam naleteo na Dženis u hodniku, odevenu za probu, frizure ’poluudešene’, sa šminkom, u lepoj suknji i pristojnim ravnim cipelama. Nasmejao sam se. ‘Nemoj da se smeješ, jebô mater svoju!’ Ali Dženis se i sama grohotom smejala... To će zauvek ostati jedno od mojih najdražih sećanja... Dženis je stajala tamo u tom nečuvenom izdanju, s tim podrugljivim osmehom, a onda se zacerekala kao trbuhozborac sa lutkom veštice u rukama.“
Dženisina varka je uspela – ili je njen otac video samo ono što je želeo da vidi: „Živela je u malom, starom, oronulom stanu“, rekao je Set kasnije, „i činilo se da joj dobro ide. Ni po čemu se nije videlo da se drogira. Primala je socijalnu pomoć. Samo je radila ono što je želela da radi“– uključujući špartanje gore-dole po brdima San Franciska svojim moris majnorom, dok se njen tata držao ne bi li sačuvao živu glavu. „Svakako da sam bio uplašen“, rekao je on. „Nije joj padalo na pamet da uspori; obema nogama je gazila do daske, jednom po gasu, drugom po kočnici.“
Set nije mogao da ubedi kćerku da će se stvari preokrenuti, i bio je jednako nesposoban da emocionalno reaguje na njeno očajanje. Umesto toga, potvrdio je da je ona otkrila ono što je po njegovom mišljenju bila mračna životna istina. On je tu istinu nazivao „velikom prevarom subotnje večeri“: ljudi su se zavaravali da ukoliko marljivo rade cele nedelje, moći će da se zabave vikendom – da postoji nagrada za dirinčenje i poteškoće svakodnevnog života. Ali zapravo se dešava to da se nagrada nikada ne ostvari; prevare vas životne promene – prevara subotnje večeri, po njegovim rečima – koje dovode do života ispunjenog razočaranjem i nezadovoljstvom. Set je mogao samo da posavetuje Dženis da prihvati tu depresivnu činjenicu intelektualno, kao on, i da je trpi.
Linda Gotfrid se sećala Setove posete. On je bio „zaista inteligentan, i razgovarao je s njom direktno, gledao ju je u oči“. Dženis takođe nikada nije zaboravila razgovor o prevari subotnje večeri: „To je jedna od malobrojnih stvari koje mogu jasno da upamtim iz tog perioda zamućenog drogama“, kazala je ona novinaru Dejvidu Doltonu pet godina kasnije.
„Pogodilo me je to, jebote, kao da se upalila sijalica“, prisetila se Dženis. „Sve se svodilo na to.“Ta spoznaja samo ju je nagnala da još više „popizdi“, i podstaklo ju je na uzimanje droga i piće. Ona će kasnije prevari sama nadenuti novo ime: kosmički bluz, koji po njenim rečima „znači da bez obzira na to kako postupate, u svakom slučaju vas obore“. [...]
Nekoliko godina kasnije, dok je prepričavala pripovest o svom boravku u San Francisku, Dženis je omalovažavala to koliko je kraj bio težak, i produžila je dve i po godine koliko je tamo sporadično provela: „Ostala sam pet godina“, rekla je, „radeći ono što mladi rade – pronalazila sam se, menjala, muvala okolo i visila po raznim mestima, to bi valjda tako moglo da se nazove. Odlučila sam da se vratim kući i dovedem u red, vratim na koledž, čak i udam.” Prvi put u životu, Dženis je u potpunosti dala svoje srce nekome. Ali ispostavilo se da je njena veza sa Piterom de Blankom bila najveća prevara subotnje večeri od svih.
„Tri sestre“Antona Pavloviča Čehova u subotičkom pozorištu „Deže Kostolanji“režira Zoltan Puškaš, a publika će predstavu premijerno videti 30. decembra (19 h).
Scenografija na sceni je potvrda da je ekipa završila pripreme i s nestrpljenjem čekuju publiku.
- U fazi smo da nam treba jedino publika. Kao što čekamo zbog pandemije, i u predstavi čekamo. Sa dramaturgom Kornelijom Goli imali smo cilj da tekst bude nešto novo. Andraš Urban je hteo da pravimo komediju, ali ovo nije klasična komedija, ovo je kao život. Pripremili smo Čehovljeve tekstove, ne samo „Tri sestre“, već i „Galeba“i druge, ali suština je da je tema ista. Isto kao u stvarnom životu, sedimo, čekamo i ne radimo ništa. Svejedno ko je i šta je ko kada je seksualnost u pitanju, jer svi imamo iste probleme i iste ciljeve. Nije bitno uopšte da li je neko gej, transseksualac ili hetero - kaže reditelj Zoltan Puškaš.
Uloge tumače Boris Kučov, Gabor Mesaroš i David Buboš. Predstava ima pedagošku notu i prožima je mnogo važnog i teškog teksta. Relativno je statična, što nije karakteristično za glumce pozorišta „Deže Kostolanji“.
Iz Čehovljeve „Tri sestre“korišćeno je malo teksta, ali su korišćeni delovi ostalih njegovih dela.
- To je radila Kornelija Goli i ispostavilo se da je to jako teško, jer Čehov ima specifičnu i čvrstu strukturu dela. Jedan deo je moje lično iskustvo i ukombinovali smo autobiografski tekst. I to je bilo teško, ali uspeli smo i u tome. Ljudi u predstavi ne iznose samo probleme društva, već ih gledaju u sebi i sami sebe vide kao problem, ali ne transponuju ih društvu. Ništa se tu ne dešava, tri transseksualca sede, ali u predstavi nije transparentno da pripadaju gej populaciji. Nisam hteo da njihove probleme namećem širokoj publici, već smo pokušali da pronađemo šta je svima njima zajedničko, i gej i strejt ljudima, i taj deo je objedinjujući i jednak za sve. Ispostavilo se da svi imamo iste brige i živimo sličnim životima - poručio je Puškaš.
Objašnjava da su dramaturškinja i on, između onoga što je pisac hteo da kaže i onoga što je stvarno rečeno, ubacili svoj tekst.
- Uvek pričamo kakva će biti predstava, ali za mene je najveći izazov što sam posle 14 godina opet u ovom pozorištu, jednom od najboljih. Velika mi je čast zbog toga. Pratim kako Urban vodi pozorište i kako razmišlja, a ono što sam ovde dobio je retko. Radili smo, a kao da nismo. Za mene je ovo kao terapija. Dobio sam puno ljubavi i poštovanja. Ono što ovde dobije gost je kao da dobijete dijamant - kaže Puškaš.
Glumac Boris Kučov najavljuje zanimljivu i, pre svega, nesvakidašnju pozorišnu predstavu Čehovljevih dela i ličnih monologa iz života reditelja.
- Smatram da je među problemima koje priča predstava, a to su veoma intimne stvari, glavna tema traženje identiteta. Odgovornost ne tražimo i ne prebacujemo na društvo, već komuniciramo monolozima s publikom - kaže Kučov.
Tri sestre, tri lika, tri stereotipa koje tumače tri glumca, Irinu, najmlađu i nezavisnu, igra Buboš, Mašu, glumicu, igra Kučov, dok Mesaroš Olgin lik tumači kroz lik profesora.
- Stereotipi su važni da bi se čovek identifikovao kroz ova tri lika i ispričao svoje probleme kaže Mesaroš.
Za mladog glumca Davida Buboša je čast i velika odgovornost igrati Čehova.
- Počinjemo priču o smrti, a onda odjednom pričamo nešto sasvim drugo, recimo, o poslu. To je bilo teško i zanimljivo da kao glumac nemam situaciju, a zapravo je živim - zaključuje.
Kompozitori su Ervin Ereš i David Klem, kostimograf je Katalin Gero, pomoćnik reditelja Žofija Serda, a dizajn svetla uradio je Robert Majoroš.