U Vašingtonu i Loznici nema cenzure

ho zna, možda je ovo poslednji tekst ovog autora koji čitate na ovom mestu. Uvek je moguće da uredništvo „Blica“i kompanija koja je njegov vlasnik otkažu ovu kolumnu, pod bilo kojim obrazloženjem, ne moraju čak ni da ga daju. ke bi to bila nikakva cenzura, nego samo odluka privatnog medija da uređuje svoj list onako kako najviše odgovara njegovim poslovnim interesima, a otpušteni autor ne bi imao nikakvo moralno pravo da pomene „C“od cenzure.

Ali kako obuzdati sujetu i propustiti priliku da se proglasite žrtvom tog najjačeg pritiska na javnu reč kad vam se takva prilika već ukazala. Na cenzuru se danas, na primer, žali rusko ministarstvo spoljnih poslova, jer u baltičkim državama navodno proganjaju njegov „Sputnjik“!? Da, baš tako. Na cenzuru se žali ruska država, koja nikad u istoriji nije imala slobodnu štampu, a tu bogatu tradiciju neguje do danas, proganjajući kritičke novinare i medije. I da stvar bude još komičnija, traži zaštitu ne za neki profesionalni medij, već za svoj kanal državne propagande, i to od zemalja Evropske unije, čiji su standardi slobode izražavanja nedostižni za veći deo sveta, a naročito za Rusiju.

Cenzura je zakucala i na vrata najmoćnijeg čoveka na planeti, Donalda Trampa, bar tako kažu milioni njegovih besnih pristalica, ali i mnogi kojima je sloboda izražavanja zaista na srcu. Da li je zaista cenzura ta najjača sila koja obara najjačeg na svetu ili ga ipak obara nešto mnogo jače i uticajnije. A to je odgovornost za javnu reč, koju izgovara najmoćniji čovek u sistemu koji je već 250 godina naučen na najvišu moguću demokratiju, uključujući tu i slobodu govora. Obara ga njegovo suprotstavljanje ovoj tradiciji, proistekloj iz zakona, obara ga sila koja sprečava njegovov pokušaj da razori temelje američke demokratije.

Trampovo munjevito uklanjanje sa Tvitera, Fejsbuka i drugih društvenih medija nema nikakve