MARKO SAVKOVIĆ
Važno je da u Briselu ipak razmišljaju o proširenju, ali regionu su potrebni odlučniji koraci
Ako su zemlje članice Evropske unije uspele da usaglase stavove oko odnosa prema Rusiji i Kini, onda imamo pravo da se nadamo da bi isto moglo da bude i sa politikom proširenja, kaže Marko Savković, izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost.
Uposlednje dve nedelje predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić sastala se više puta sa Aljbinom Kurtijem, ali po zvaničnim saopštenjima ne deluje da su Beograd i Priština bliži dogovoru. Kako vi ocenjujete te sastanke?
- Koliko sam razumeo, ona se nije sastala sa njim direktno, već je reč o sastancima formata (zapadnobalkanske) šestorke, gde se razgovaralo o različitim problemima regionalne saradnje. Poruke upućene na sastancima ne ohrabruju, naprotiv, već ukazuju da je sa druge strane stola jedan tvrd pregovarač, koji želi da promeni samu dinamiku dijaloga. On sada insistira na onome što je u prvom mandatu najavljivao, a nije stigao da ostvari. Tada je bilo reči o principima i crvenim linijama („nema razgovora o granicama, nema predsednika oko stola“, itd.) što je jako imponovalo delu međunarodne zajednice; sada polazi od teze da Kosovo ne sme više biti
„objekat“razgovora, već ravnopravni učesnik; da je status Kosova „završena priča“i da se o njemu ne može razgovarati. Odbacuje Zajednicu srpskih opština insistirajući na odluci Ustavnog suda iz 2015, najavljuje tužbu za genocid, zahteva da pojedini predstavnici Beograda u dijalogu budu zamenjeni... On svakako zna da su navedeni stavovi za Beograd neprihvatljivi, ali nije stvar u tome. Mislim da Kurti ne vidi korist od ovako postavljenog dijaloga i da zato želi da „promeni igru“, postavi je na neke nove osnove. I ne vidi razlog(e) za žurbu, naprotiv.
Metju Palmer je rekao da je moguć dogovor dve strane do kraja godine. Da li mislite da je to realno?
- Ne, i to zbog izbora koje očekujemo kako u Beogradu tako i Prištini. Nema sporazuma bez kompromisa; kompromis vas pred biračima može (ali i ne mora) učiniti slabim; politički protivnici će vas napasti onog trenutka kada najavite da je kompromis (sporazum) blizu. Tako makar glasi ta neka uvrežena logika. Tu je i argument da sa razrešenjem kosovskog problema vaš značaj kao lidera u očima međunarodne zajednice bledi. Međutim, ne smemo smetnuti sa uma da sporazum i sve njegove odredbe, anekse – biće to jedan složen dokument – neko mora i da primeni, pa njegovu primenu nadgleda... Zato je važno da društvo, ovde i tamo, stane iza sporazuma, a da bi se to desilo, potrebno je da se o njemu više govori, da to ne bude tema samo za eksperte iz civilnog društva i akademske zajednice. Mada, s obzirom na stepen političke manipulacije, možda sam i naivan kada to kažem.
Sve vreme imamo tu “borbu” ko će posredovati u pregovorima. Kada se uključe Sjedinjene Države, utisak je da se pojačava pritisak
EU i obrnuto. Kako to komentarišete?
- Tako je bilo do ove godine. Postojala su dva paralelna procesa, jedan pod Grenelom i drugi pod Lajčakom. Sada više nije tako, SAD i EU, u skladu sa željama njihovih rukovodstava, nastupaju zajedno. Palmer je svakako planirao redovnu posetu, ali je želeo da se ona „poklopi“sa Lajčakovom kako bi se poslala ta poruka jedinstva. Gledajte, svakom važnijem (mirovnom) sporazumu na Zapadnom Balkanu prethodilo je sadejstvo SAD i EU, odnosno vodećih članica koji zajedno čine tzv. Kvintu. Često kao primer navodim Ohridski sporazum kojim je okončan ograničeni sukob u Makedoniji 2001, bio je to „zlatni čas“Evrope. Videćemo sada šta će sve biti elementi njihovog zajedničkog nastupa oko Kosova. Prošle godine Lajčak je pokušao da nas „vrati“u taj redovan kolosek rešavanja otvorenih pitanja, krenuvši od (uslovno) manje kontroverznih – imovine te sudbine nestalih. Tu je bilo pomaka, ali je isto tako u međuvremenu usvojen pristup za koji razumem da je Beogradu problematičan – „ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori“. Ovo znači da nema više sklapanja jednog po jednog dogovora kao što smo imali od 2011. do 2016. već će sva preostala pitanja biti „zatvorena“jednim, „sveobuhvatnim i pravno obavezujućim“, kako formulacija glasi, sporazumom. Pretpostavljam, možda grešim, da je ovo učinjeno na insistiranje Prištine jer je tamo stav – kome se ne može prigovoriti – da dok Beograd napreduje, ili je napredovao na putu evropskih integracija, oni stoje u mestu. Odavno je jasno da i Prištini treba nešto „dati“kako bi se motivisala da konstruktivno pristupi dijalogu, ali to nešto – recimo vizna liberalizacija – nije u rukama Brisela.
Čitali smo često mišljenja da Unija nema kapacitet ni autoritet da reši kosovski problem i da se zbog toga mnogo kasni. Da li se slažete s tim stavom?
- Ne. Smešno je reći da EU „nema kapacitet“, pa njeni stručni kapaciteti da analizira, postavi, predloži rešenja su ogromni. Ona je „žrtva“država članica, činjenice da osim deklarativnog zalaganja, nema konsenzusa oko politike proširenja. Setite se samo politike uslovljavanja, koliko se njom moglo uticati, ali tada je i EU delovala snažnije (bilo je to pre najmanje dve krize, ekonomske i migrantske) a i „evropska perspektiva“se činila izvesnijom. Postojala je najzad generacija političara – „evroentuzijasta“i eksperata na vlasti i u administraciji koja je tu ideju držala živom. Politički autoritet EU direktno zavisi od njenih članica; odluke se i o politici proširenja donose konsenzusom na Savetu (a ne kvalifikovanom većinom, što dugo već – možda i sa pravom – predlaže kolega Srđan Cvi
Kurti ne vidi korist od ovako postavljenog dijaloga i zato želi da „promeni igru“, postavi je na neke nove osnove. I ne vidi razlog za žurbu, naprotiv
jić). Setite se samo „emotivnog tobogana“sa Junkerom – od „ulazite do 2025“i strateškog dokumenta o „kredibilnom proširenju“iz februara 2018. do „sačekaće to neku drugu komisiju“, jer to je zaključak kada u sedmogodišnjem finansijskom okviru vidite da nema predviđenih sredstava za prijem i akomodaciju novih članica. Nova metodologija je važna jer ukazuje da se o proširenju ipak razmišlja, ali daleko je to od odlučnih koraka kakvi su ovom regionu potrebni. Jeste to dilema koja prati celokupni angažman EU u međunarodnim odnosima, ali pogledajte kako su oko Rusije i Kine ipak, nakon godina deliberacije, uspeli da zauzmu zajednički stav i da ga se (za sada) drže, uprkos „izletanjima“pojedinih lidera.
Srbija duže od godinu dana nije otvorila nijedno poglavlje. Šta o tome mislite?
- Bilo je očekivano da neće biti otvaranja novih poglavlja. Pogledajmo kako EU prati i ocenjuje naš napredak; po pitanju dijaloga sa Prištinom – nije bilo napretka (ovde uopšte ne ulazim u to ko je kriv); reforme u ključnim poglavljima (23 i 24) – napredak koji je ostvaren se ne smatra dovoljnim (kasno se ušlo u proces reformi Ustava, a i to uz ozbiljne kritike ekspertskih organizacija); tzv. unutrašnji politički dijalog (EU jako važan jer se odvija uz posredovanje Evropskog parlamenta) – bez napretka praktično od samog početka, meseci prolaze a termin još nije definitivno utvrđen. Najzad, tu je svojevrsno „minsko
Da bi sporazum o Kosovu bio primenjiv, potrebno je da društvo, ovde i tamo, stane iza tog sporazuma
polje“za spoljnu politiku Srbije, poglavlje 31, gde smo stalno u riziku da usled konfrontacije u kojoj se nalaze Zapad s jedne, a Kina, odnosno Rusije s druge strane, napravimo pogrešan korak i propustimo priliku da se usaglasimo sa Briselom. Belorusija predstavlja odličan primer – tu je čitav niz članica koje su jako, jako osetljive na ono što se tamo dešava i za EU je to postalo vrednosno pitanje pod lupom javnog mnjenja.
Da li je baš sve do Srbije i vlasti u Srbiji ili ima nešto i do unutrašnjih prilika unutar Unije?
- Ima i iracionalnog protivljenja proširenju, političara koji naravno osluškuju te strahove u javnom mnjenju („uzeće nam poslove“, „postaćemo manjina u vlastitom društvu“, „uvešćemo njihove probleme“, itd.) S druge strane, argument koji s vremena na vreme čujem, parafraziram – morate da nas primite (u članstvo) inače ćemo se poubijati – je najgori mogući i njime samo potvrđujemo sumnje druge strane. Regionalna saradnja (na Zapadnom Balkanu) ostaje ta škola i prostor u okviru kog dokazujemo da ćemo sutra biti sposobni da budemo konstruktivni članovi EU. Uskoro se nastavlja tzv. Berlinski proces – četiri važna sporazuma su na stolu koja treba da olakšaju kretanje i razmenu u regionu i ja se plašim da zbog statusnih pitanja i pre svega, odnosa Beograda i Prištine neće biti usvojeni. Ako se to desi, opet će odavde otići jedna loša poruka a predrasude samo biti potvrđene.