Šta nam u razgovoru znače poštapalice

Poštapalice su normalna pojava u živom razgovornom jeziku, koji nastaje na licu mesta. One mogu imati različitu formu, od glasova (mmm, aaaa), preko reči (ovaj, tebra, jebote, mislim), sve do složenijih konstrukcija (kako se zove, šta znam).

Ipored različite kompleksnosti, ono što je svim poštapalicama zajedničko jeste to što govorniku obezbeđuju vreme za pronalaženje odgovarajuće reči ili (pre) osmišljavanje onoga što se želi reći. Što ih je u nečijem dužem usmenom obraćanju manje, to je sigurnije da je reč o prethodno napisanom i uvežbanom tekstu, a ne govoru koji spontano nastaje u datoj situaciji. Kako su poštapalice potpuno izdvojene od strukture rečenice u kojoj su se našle, one ne doprinose sadržaju onoga što se izgovara, ali mogu ukazivati na neke opšte komunikacijske strategije govornika.

Neke poštapalice su samo poštapalice – popunjavaju pauzu u kojoj govornik traži najbolji način da nastavi započeti iskaz, i one su, stoga, zaista lišene značenja (aaaa, mmm, ovaj, pa). Međutim, mnoge leksičke i konstrukcijske poštapalice, u stvari, odaju ponešto o samom govorniku. Kada uporedimo poštapalice kako se zove i kako bih ti rekao, to postaje jasno. Iako obe konstrukcije svojom formom direktno upućuju na to da govornik trenutno ne može da pronađe adekvatan način da se izrazi, prva je manje-više neutralna, dok druga u izvesnom smislu doprinosi slici koju govornik želi da stvori o sebi u očima sagovornika. Ona, zapravo, u određenoj meri intelektualizuje iskaz – govornik manje ili više diskretno skreće sagovorniku pažnju na to da je u njegovoj glavi misao koju (možda zbog njene kompleksnosti) nije lako brzo i jednostavno verbalizovati. Ako se koristi u pravoj situaciji i umereno, ta poštapalica može biti efikasna, ali često posezanje za njom obično je kontraproduktivno: sagovornik će vas doživeti kao nabeđenu, isfoliranu osobu, koja veruje da su sve njene misli velike, bitne i teško izrazive običnim rečima.

Iako se poštapalice lako uočavaju, treba skrenuti pažnju i na to da neke od njih, zapravo, „ne žele“da budu prepoznate kao takve. Dobar primer je zaključna rečca dakle – reč kojom se naglašava da iskaz koji dolazi logički proizilazi iz onoga što je prethodno rečeno. Takva funkcija ovu rečcu čini odličnim kandidatom za intelektualizacijsku poštapalicu – puno puta izgovoreno dakle stvara opšti utisak da govornik stalno izvodi zaključke i naglas razmišlja. Zato ne čudi što se ova poštapalica uočava u političkim obraćanjima – kada govornik pred potencijalnim glasačima zauzima „pametnu pozu“. Što je dakle više poštapalica a manje prava zaključna reč, to je ova strategija intelektualizacije providnija i, stoga, verovatno, i manje svrsishodna.

BRATE I TEBRA

Komunikativna funkcija vokativa brate, koji često figurira kao poštapalica, nešto je drugačija. Njime govornik stvara prostor društvene bliskosti sa sagovornikom. To što upotreba ovog vokativa nije ograničena rodom govornika i sagovornika (brate se može čuti i u razgovoru između, recimo, dve devojke) pokazuje da je reč iz domena porodičnih odnosa metaforom potpuno očišćena od konkretnog značenja i svedena na gest trenutne razgovorne prisnosti. Oslovivši nekoga sa brate, vi ste mu rekli da ga doživljavate kao sebi ravnog. U tom smislu brate je kao verbalno pružanje ruke sa namerom uspostavljanja prohodnog i efikasnog komunikacijskog kanala. I ovde, naravno, važi pravilo – manje je bolje. Što se ova reč više koristi, njen učinak je sve siromašniji. Onog trenutka kada sagovornik primeti da je brate izuzetno frekventna reč u vašem načinu izražavanja, umesto da vas sa njim poveže, ona postaje prava poštapalica koju sagovornik razume samo kao odraz vaših loših govornih navika.

Za razliku od brate, koje danas predstavlja deo opšteg kolokvijalnog jezika, tebra i gari se zbog svoje formalne oneobičenosti doživljavaju kao autentičnije žargonske reči. Prva je nastala permutovanjem slogova vokativa bra-te, a druga se može videti kao rezultat skraćivanja reči dru-gar (> gar, u vokativu gari). I ovde je, kao i kod brate, reč o strategiji povezivanja sa sagovornikom, ali žargonska priroda ovih vokativa dodatno ograničava njihovu situacionu adekvatnost.

U neformalnom svakodnevnom jeziku okruženi smo morem poštapalica, koje često i sami koristimo. Razgovorni, spontani jezik je nezamisliv bez njih. Kako one ne doprinose sadržaju izgovornog, na njih obično ne obraćamo pažnju sve dok je njihova upotreba umerena i nenametljiva. Dok često posezanje za semantički praznim poštapalicama može loše uticati na sveukupnu ocenu nečijeg govornog stila, preterana upotreba jezičkih jedinica koje imaju neku komunikativnu funkciju kao poštapalica može se negativno odraziti na opštu procenu sagovornika. Osoba kojoj je uzrečica brate može biti doživljena, zbog insistiranja na povezanosti sa sagovornikom, kao naporna ili nesigurna, dok osoba koja u razgovoru stalno koristi dakle ili kako bih ti rekao može ostaviti utisak intelektualnog pozera. Iako su u živom govornom jeziku poštapalice očekivane i nezaobilazne, u prekomernoj dozi one postaju kontraproduktivne i štetne po sliku koju govornik o sebi stvara.

JEBOTE - KAKVA REČ!

Ako ste govornik savremenog srpskog jezika, nemoguće je da niste čuli i upotrebili ovu reč. Naravno, ne u bilo kojoj situaciji i ne pred bilo kim. Iako je u pitanju u razgovornom jeziku vrlo frekventna leksema, o njoj je, ipak, malo pisano, što je verovatno posledica tabuiziranosti vulgarne i od nje izvedene leksike. Ta i te kako živa i rasprostranjena reč, nažalost, nije zabeležena ni u velikim jednojezičnim rečnicima – ne samo da je nećete naći pod slovom j u velikom Akademijinom Rečniku (taj je tom Rečnika SANU izašao davne 1973. godine) već je nema ni u nedavno objavljenom Jednotomniku Matice srpske. Krenimo od gramatike. Ne, jebote nije glagol. U pitanju je rečca nastala od predikatske konstrukcije, tačnije od konstrukcije koju čine modalni krnji perfekat glagola jebati (sa razgovornim sažimanjem vokala: jebao > jebô) i objekat u formi enklitičkog oblika akuzativ zamenice ti – jebô te. Tu predikatsku konstrukciju nalazimo, recimo, u kolokvijalnim primerima:

Dosta više priče o njemu – jebô te on! Koliko si ti glup, jebô te ja!

U takvim slučajevima, dakle, nemamo posla sa rečcom jebote već sa celom predikacijom čiji je centar figurativno upotrebljen glagol jebati. Stapanjem konstrukcije jebô te granica između glagola i njegovog objekta je izgubljena, a dve reči su postale jedna – jebote. Za razliku od glagola jebati, rečca jebote je potpuno nepromenljiva, ne može se modifikovati prilozima niti slagati sa drugim rečima u rečenici.

Što se značenja ove rečce tiče, nije teško primetiti da je njena upotreba povezana sa izražavanjem gotovo potpuno suprotnih afekata. To postaje jasno kada uporedimo iskaz kao: Jebote, ućuti više! sa iskazom kao: Jebote, kakav si ti car! – u prvom slučaju je nesumnjivo reč o govornikovoj razdraženosti sagovornikovim ponašanjem, dok rečca u drugom primeru, zapravo, naglašava govornikov pozitivan stav o sagovorniku. Može

mo, zapravo, reći da upotreba rečce jebote varira između izražavanja frustriranosti, iziritiranosti nečim i iznenađenosti ili oduševl enosti povodom nečega. Govornik može biti frustriran ponašanjem svog sagovornika, što mogu ilustrovati primeri kao: Jebote, prestani! Jesi ti, jebote, normalan! Gde se ti, jebote, gasiš – pričaš 300 na sat! Izvor govornikove razdraženosti može biti i ono o čemu govornik priča: Došao ja kod njega, a tamo, jebote, nacrtali se svi iz zgrade! Pričamo mi i vidim ja, jebote, ovaj kenja li kenja, ali ja ništa, jezik za zube! Rečca jebote može nositi i efekat preokreta i iznenađenja: Slušam ih ja i shvatim – jebote, ovi su panduri u civilu! Došao ja kući, a ono, jebote, sve porazbijano! Ovaj se našminkao, sredio, ne liči na sebe – jebote, prava cura!

Efektnost kojom rečca jebote zrači u velikoj meri počiva na njenoj funkciji jezičkog afektivnog ventila. Naime, kada se jebote koristi za izražavanje govornikove razdraženosti, govornik se njenom upotrebom bar delimično oslobađa jake frustracije koju nešto u njemu izaziva – kada neko kaže: Jebote, kakvi su ovo lažovi!, izgovaranjem reči jebote on kao da deo svoje uznemirenosti prenosi dalje, na sagovornika. I u primerima kao: Jebote, kako dobro igraju!, Jebote, kako prija! govornik ponovo pokušava da sagovornika uključi u ono što trenutno proživl ava, prenoseći na njega ovog puta ne svoju frustriranost nečim već svoje izrazito oduševl enje. U svakom slučaju, rečcom jebote govornik izražava težnju da sagovornika uvuče u svoj trenutni doživljaj, da ga preplavi svojim intenzivnim osećanjem, da učini da se afektivna razdaljina između njih dvoje maksimalno suzi kako bi i sagovornik osetio bar deo onoga što je obuzelo govornika. Tako posmatrana, rečca jebote je komunikativno vrlo značajna: efekat bliskosti koji ona može da proizvede je izuzetan. Zato i ne čudi njena metaforička veza sa osnovnim glagolom seksualnog iskustva, kao ni to što formalniji karakter situacije blokira njenu upotrebu (formalnost, između ostalog, zahteva da sagovornici budu na određenoj afektivnoj udaljenosti). Drugim rečima, kolokvijalnom rečcom jebote govornik pokušava da premosti jaz između sebe i drugog, koji time, zapravo, biva pozvan da sudeluje u njegovom trenutnom proživljavanju stvarnosti. U tom svetlu, jebote je jedna neophodna i nezamenljiva reč! 