NAJVIŠE SAM SE PLAŠIO DA LI SAM NEKOGA UBIO

„Oko mene mrak, u daljini vidim svoj auto koji se puši, osećam neku toplotu na glavi, osećam da gubim dah i to je to... U samom trenutku udarca, sve mi je proletelo kroz glavu, i bio sam siguran da je to kraj.”

Ovo su reči Darka Stefanovića iz Jarmenovaca kod Topole koji je 2010. godine kao 23-godišnji mladić u pijanom stanju izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj su on i njegova tadašnja devojka jedva preživeli. I kao što ironija sudbine to često uredi, nezgoda se dogodila nadomak kuće, profesionalnom vozaču sa dugogodišnjim iskustvom u vožnji.

Kao profesionalni vozač koji je prethodne četiri godine svakodnevno za volanom kamiona obilazio razne krajeve u zemlji i inostranstvu, sebe je smatrao najboljim u toj delatnosti.

- Odrastao sam u porodici srednjeg staleža, vaspitavan da štedim i ne razbacujem se. Ipak, počinjem za to vreme previše da zarađujem i, da kažem, dosta se bahatim u svemu... - počinje ispovest Darko (34).

Kobne noći 16. novembra 2010. sa tadašnjom devojkom je bio kod druga na slavi.

- Ponesen celokupnom situacijom, ponajviše novčanom, celo veče vodim glavnu reč, naravno - uz alkohol. Krećemo kući u 23.50, razvijam brzinu od nekih 160 km/h na putu gde je ograničenje 50 km/h. Na pola puta, a nepunih pet minuta od polaska, na krivini koju sam prošao 100.000 puta, gubim kontrolu nad vozilom, kočim i sa nekih 140 km/h se zakucavam u propust koji služi da čovek ulazi u dvorište... - priseća se.

Od siline udarca automobil se prevrće nekoliko puta, Darko je ispao iz auta i udario glavom u znak pokraj puta usled čega mu je lobanja pukla na dva dela...

- Devojka koja je bila sa mnom biva povređena, ali, Bogu hvala, dosta manje od mene. Ustajem u nekom polusvesnom stanju, oko mene mrak u daljini vidim svoj auto koji se puši, osećam neku toplotu na glavi, osećam da gubim dah i to je to... U samom trenutku udarca, sve mi je proletelo kroz glavu, i bio sam siguran da je to kraj - priseća se.

Sledeća scena bila je iz bolničke postelje.

- Budim se u bolnici nakon sedam dana, vidim kevu koja plače nada mnom. Pita me da li je poznajem, kroz šalu kažem „ne” i ona pada u nesvest - priča nam.

Kasnije je saznao da su joj rekli da postoji mogućnost gubljenja pamćenja usled velikog oticanja mozga, što se, ipak, nije desilo.

- Ostajem sam u sobi, sve me boli, glava ubija, zube nemam, levu ruku ne osećam, ali u trenutku razmišljam: i ako je nemam, nema veze - samo da preživim. Razmišljam da li sam nekoga ubio, to me je najviše plašilo, ali kasnije istog dana saznajem da je devojka dobro i da sam samo ja životno ugrožen - priseća se Darko.

Nekoliko dana kasnije izašao je iz šok sobe.

- Nikad neću zaboraviti te

27. JUN 2021. /

Na krivini koju sam prošao 100.000 puta gubim kontrolu nad vozilom, kočim i sa nekih 140 km/h se zakucavam u propust koji služi da čovek ulazi u dvorište, priseća se

prve korake uz pomoć bolničara i svoje face u ogledalu. Pola sata ne vidim nikakvu sličnost sa sobom, glava sva u šavovima, mrtvačko bele boje, bez prednjih zuba, znači strašno, ali ipak ta volja za životom preovlađuje u meni i počinjem da se borim, izlazim iz bolnice nakon nekog vremena i nastavljam dalje - ali totalno drugim putem.

Darko želi da spomene i ime Nikole Đurića, koji mu je te noći spasao život, izvadivši mu, kako kaže, jezik i obezbedivši mu disanje dok je hitna stigla.

Nekoliko godina posle nezgode, upoznao je sadašnju suprugu Mariju (29). Sa njom je 2015. dobio ćerku Dariju, a tri godine kasnije i sina Marka.

- I dan-danas radim kao autoprevoznik, ali živim totalno drugi život, kao muž i otac dvoje dece, i pun sam saveta za mlade ljude poput mene tada.

Darko kaže da stručnu psihološku pomoć nije imao, ali da je snagu crpeo iz ljubavi i strpljenja kojim ga je porodica obasipala.

- Ono što se dogodilo shvatio sam kao neku opomenu. Imao sam veliku podršku drugara kao i moje porodice.

Danas funkcioniše dobro na svim poljima. Čini se, međutim, da njegovi roditelji snose posledice i nakon 11 godina.

- Osim ožiljaka, ćaletovog šećera tada dobijenog, i kevine zavisnosti od lekova za živce, da kažem da je sve u redu zaključuje on.

/

Kada se desi saobraćajna nezgoda, ljudi su izgubljeni, očajni, ne znaju šta da rade niti kome da se obrate za pomoć. Ne dešava se često da ljudi reaguju odmah tako što će potražiti pomoć, jer u traumi čovek ne zna kako da prepozna da mu je potrebna pomoć i od koga da je traži.

Osim lekarske pomoći za telesne povrede koje su zadobijene u toku saobraćajne nezgode, ljudima je potrebna i stručna pomoć psihologa, psihijatara, psihoterapeuta koji su osposobljeni da pruže adekvatnu pomoć za patnju koju u sebi nose. Teško se vraćaju normalnom funkcionisanju u saobraćaju.

Kada ljudi naglo ostanu bez člana porodice, bez prijatelja ili dragog saradnika, osećanja se smenjuju od šoka, preko neverice i besa, do tuge i prihvatanja.

- Prva je faza šoka, pa negiranje - kada ljudi u sebi ponavljaju “Ovo nije moguće, ovo se nije desilo”. Iako intelektualno znaju da jeste, u njihovom doživljaju je neka vrsta poricanja - kaže za “Blic” Branislava Piper, klinički psiholog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa osobama koje su imale traumu.

Kako objašnjava, posle prvog šoka i poricanja, slede bes i ljutnja, a zatim preispitivanje.

- Ljudi, koji su doživeli gubitak, pitaju se da li je sve tako moralo da bude, da li je moglo nešto da se uradi, gde su pogrešili ili čime su doprineli da njima draga osoba izgubi život - kaže Piperova.

Posle preispitivanja, sledi tuga, koju ljudi proživljavaju na različite načine...

- Posle tugovanja, sledi prihvatanje, s tim što se nekad može desiti da se pređe u sledeću fazu, pa se vrati na prethodnu - kaže psihološkinja.

Naša sagovornica ističe da je još nešto tipično - naime, da ljudi često suzdržavaju tugovanje.

- To je ono čuveno „Moram biti jaka zbog...”, pa se navode razni razlozi zbog čega, i onda zapravo ne dozvole sebi da prožive - ističe psihološkinja Branislava Piper.

Ljudima koji su pretrpeli posledice saobraćajne nezgode potrebna je stručna pomoć, a u okviru Agencije za bezbednost saobraćaja mogu pronaći besplatnu psihološku podršku.

Danijela Marković, psihološkinja i stručni saradnik za rehabilitaciju vozača u Agenciji za bezbednost saobraćaja, priča nam o posledicama koje na psihološko zdravlje ostavljaju saobraćajne nezgode - sa stručnog stanovišta, ali i iz ugla osobe koja je u svojoj porodici doživela gubitak u saobraćajnoj nezgodi.

- Svako od nas je bio u nekoj od uloga o kojima pričamo kada govorimo o posledicama saobraćajnih nezgoda - ili smo poznavali žrtvu saobraćajne nezgode, ili smo joj bili prijatelj, ili član porodice. Ali, svako od nas poznaje i osobu koja je počinilac saobraćajne nezgode sa smrtnim ishodom. Teško je prevazići patnju koja nas je zadesila bez stručne pomoći. Meni je nekako bilo lakše da se sa tim nosim lično, jer sam tokom studiranja upoznala mnogo stručnih ljudi kojima sam mogla da se obratim onda kada sam prepoznala da sam spremna da o tome pričam sa svojim kolegama. Meni je stručna pomoć puno pomogla iako se bavim psihologijom i psihoterapijom - kaže psihološkinja Danijela Marković.

Psihološkinja objašnjava da su ljudi obazrivi, da se neki boje osude ili šta će drugi ljudi misliti

LJUDI KOJI SU DOŽIVELI GUBITAK PITAJU SE DA LI JE SVE TAKO MORALO DA BUDE, DA LI JE MOGLO NEŠTO DA SE URADI, GDE SU POGREŠILI...

o njima, kako će u njihovim očima oni sami izgledati, dok drugima to neće biti važno.

- Sve je to individualno. Neko se odmah otvori. Dođu i kažu: “Slušaj, imam gušenje, ne znam šta mi je - loše sam, imam flešbekove, recite mi šta da radim, kako ja sad da to rešim?” Oni znaju tačno šta im je i zašto su došli, imaju jednu seansu i vrate se u funkcionalno stanje. Ima takvih primera, dok kod drugih treba vremena. Neko će, pak, biti u tihoj patnji dugi niz godina, odati se alkoholu, samoći, živeti sa svojom nesrećom kako ona sama to može. Mi smo, kao Srbi, poprilično zatvoreni ukazuje Markovićeva.

Mlađe generacije traže pomoć, edukovani su, koriste društvene mreže, šeruju... Stariji se, međutim, nerado otvaraju i nerado traže pomoć.

Srbija je sredina u kojoj se osećanja poput tuge i patnje neretko guraju pod tepih. Kako naša sagovornica kaže, ljudi ne vole ni da govore ni da slušaju o patnji i traumi, a još manje da potraže pomoć psihoterapeuta, ali ponekad vremenom ipak smognu hrabrosti da se suoče sa patnjom koju nose.

- Jedan moj prijatelj, koji je psihoterapeut, ispričao mi je da mu se javio čovek koji je dve godine u svom novčaniku nosio njegov broj telefona i nekako se odvažio da ga pozove i da potraži pomoć. Ne postoji pravilo, svi smo različiti u svojim potrebama, ali je najvažnije to kada su ljudi spremni da pričaju, jer tada ulaze u proces koji ih nakon preživljene traume može dovesti i do posttraumatskog rasta i pronalaženja novog smisla života - kaže Markovićeva.

Agencija za bezbednost saobraćaja formirala je i Radnu grupu za praćenje primene programa rehabilitacije porodica žrtava saobraćajnih nezgoda i rehabilitacije počinilaca saobraćajnih nezgoda, koja se sastoji od predstavnika Filozofskog

Nastradali u saobraćajnim nesrećama nisu jedine žrtve; zauvek su unesrećeni i članovi njihovih porodica, prijatelji, oni koji su nezgodu doživeli i preživeli

OSEĆAJ KRIVICE SA KOJIM POČINIOCI ŽIVE JE CELOŽIVOTNI I VRLO OTEŽAVAJUĆ I ZA NJIH I ZA NJIHOVU PORODICU

fakulteta u Beogradu, Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, Društva psihologa Srbije, MUP, Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, predstavnika lokalnih samouprava, nevladinih organizacija, kako bi što kvalitetnije uvela ovakvu novu uslugu za sve osobe kojima je ova pomoć neophodna. Pomoć Agencije će biti dostupna za tri grupe učesnika u saobraćajnim nesrećama - preživele, koji treba da nauče da se bez straha ponovo kreću u saobraćaju, porodice poginulih, koji treba da nauče da izrone iz duboke patnje zbog gubitka bližnjih, ali i počinioce, koji će doživotno nositi krivicu kao krst.

Jedna od ideja programa o kojima je bilo reči na Radnoj grupi je da preživeli u nesrećama mogu odmah da dobiju psihološku pomoć, da im već u bolnici budu dostupne informacije kome da se obrate za pomoć, ali mogu da se odluče i za to gde pomoć da potraže onda kada budu osetili da su za to spremni.

Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja, najviše ljudi koji ostanu bez dozvole u Srbiji, ostaju bez dozvole zbog alkohola, zatim zbog prebrze i nasilničke vožne, te zbog vožnje pod zabranom.

- Kada počinioci dođu na naš seminar na kome treba da kroz edukaciju i polaganje ispita vrate svoju vozačku dozvolu, u toj grupi budu i počinioci saobraćajnih nezgoda sa smrtnim ishodom koji otvoreno govore o svom traumatičnom iskustvu. To izuzetno deluje na sve ostale učesnike na seminaru da razmisle o mogućim posledicama svog ponašanja - ističe Markovićeva.

Kako kaže, najveći broj osoba koji su počinioci su osobe koje su nedovoljno edukovane o saobraćaju i mogućim posledicama brze vožnje, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci, ili su imali nesreću da im se spletom okolnosti dogodi saobraćajna nezgoda.

- Osećaj krivice sa kojim oni žive je celoživotni i vrlo otežavajuć za njih i njihovu porodicu. Neki, pak, pričaju da bi vrlo rado potražili pomoć, ali ne znaju gde, kao i da su preživeli teške lične momente i da je to ostavilo dubok trag u njihovom životu. Kažu - nikada više nije isto od tog momenta. Nose se sa osećajima krivice za dela koja su počinili i za patnju koju su naneli i svojoj i tuđoj porodici. Zato smo i odlučili da napravimo poseban program za njih. Često na seminarima možete čuti rečenice “Svakoga dana odem u crkvu i zapalim sveću”, “Ne znate kako je strašno živeti sa ovim mukama”, “Celu moju porodicu ovo je koštalo mira, jedna moja greška i sve se raspalo”, “Nikada posle ovog neću biti isti”.

Nastradali u saobraćajnim nezgodama nisu jedine žrtve; zauvek su unesrećeni i članovi njihovih porodica, prijatelji, kolege, komšije, oni koji su nezgodu doživeli i preživeli, ali i ljudi o kojima se govori sa stidom i osudom - počinioci saobraćajnih nezgoda. Počinioci su, posle udesa, traumatizovani za ceo život i neretko kao krst nose telesni invaliditet za koji su sami krivi.

n