Mika Antić, pesnik koji je pomogao da se zavrti Brankovo kolo
U SUSRET JUBILARNOJ 50. PESNIČKOJ MANIFESTACIJI U SREMSKIM KARLOVCIMA
Od samog pokretanja Brankovoga kola 1972. godine, Miroslav Antić imao je važnu ulogu na ovoj pesničkoj i kulturnoj manifestaciji.
Brankovo kolo se, konačno, kao takva manifestacija bilo ustanovilo i otrglo od panađurskih svetkovina i cirkuskih šatri koje su šezdesetih godina prošlog veka bile ovladale Sremskim Karlovcima. Čak se krajem pomenute decenije dogodilo i jedno ubistvo na ringišpilu, na vašaru u Karlovcima. To se događalo uz prugu, pa je i voz odsekao i odbacio jednu glavu, pričali mi stari Karlovčani. Zbog toga je nekoliko godina takva vašarska manifestacija bila zabranjena.
I kao pesnik, i kao novinar Miroslav Antić imao je jedinstvenu ulogu u pokretanju Brankovoga kola 1972. godine. Istina, tokom vremena, docnije, bilo je ponekad da Mika ne dođe na manifestaciju, najavljen i - pozvan, jednostavno, nema ga u Karlovcima – i to se događa velikim pesnicima. Međutim, treba ponoviti da je 1972. godine Mika Antić imao nezamenjivu ulogu pored Pere Zupca koji je te godine, i samo tada, bio glavni operativac na Brankovom kolu. Mika Antić ga je u svojim izveštajima u novosadskom Dnevniku nazivao i direktorom.
INICIJALNA VARNICA
Novosadski list Dnevnik je 22, 23, 24. i 25. septembra 1972. godine, na lep i redak način, doneo podlistak Brankovo kolo, i time ostavio brojne tragove, zapise, vesti i fotografije povodom trajanja ove manifestacije. Međutim, u Dnevniku danas nemoguće je pronaći ovaj podlistak, kao i bilo šta drugo starije od aktuelnih par godina. Sve uništeno, ne postoji. Da ne bi Gordane Đilas iz Matice srpske, ne bismo mogli ući u trag podlisku Brankovo kolo. Uređivao ga je Miroslav Antić, a svaki broj izlazio na četiri strane. U prvom broju Dnevnikovog podliska Brankovo kolo, pronalazimo program cele manifestacije koja je trajala od 22. septembra do 15. oktobra. Svečano je otvorena na Trgu Branka Radičevića u Sremskim Karlovcima. Predajući „ključeve kapija karlovačkih“, Brankovo kolo otvorio je Pero Zubac „pozdravljajući skup u ime mladih, u ime Novog Sada i grada domaćina, u ime poezije i prijateljstva svih naših naroda“.
U podlisku Brankovo kolo, broj 2, nalazi se uvodni tekst Miroslava Antića pod naslovom Aleja mladih: „Postoji lep predlog da novoosnovana Kolonija likovnih umetnika iz Sremskih Karlovaca pozove u goste jugoslovenske vajare i da ti vajari, gostujući u Brankovom gradu, izrade bistu po jednog pesnika iz istorije jugoslovenske književnosti. Poprsja bi bila postavljena duž puta koji vodi na Stražilovo pa bi se tako od Karlovaca do Brankovoga groba prolazilo pored velikana koji čine najbolje u kulturi svih naših naroda.“
Ideja je zaista lepa, komplementarna sa ideologijom države toga vremena. Ideja će nastaviti da živi do današnjih dana. Naročito ju je zagovarao vajar Jovan Soldatović koji je autor novog spomenika Branku, podno Stražilova, podignutog 1974. godine povodom veka i pô od rođenja Aleksija Radičevića. Ideju je snažno zagovarao i Bogdan Vinokić, predsednik saveta Brankovog kola od 1983. do 1988. godine. I ne samo oni, to je ideja koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim, naročito ne u trenutku kada je poslednjih godina iz Brankovog kola ta ideja proširena sa predlogom da Aleja pesnika obuhvati najznačajnije evropske pesnike, naročito romantičare, i tako bude ustanovljena na našem „rajskom Stražilovu“kao srpskom Parnasu. Nešto poput Aleje filozofa u Hajdelbergu, s kojim često, olako, poredimo naše zapuštene Sremske Karlovce i – kuda bi oni trebalo u stvari da idu.
Inicijalna varnica Miroslava Antića pre pola stoleća mogla bi da postane danas pesničkom buktinjom vrhunskog kulturnog projekta kojim bi se ponosila Evropska prestonica kulture u Novom Sadu (i Sremskim Karlovcima). Ako dozvoli iracionalna pandemija, Evropska
Inicijalna varnica Miroslava Antića pre pola stoleća mogla bi da postane danas pesničkom buktinjom vrhunskog kulturnog projekta
prestonica kulture biće održana naredne godine.
Zajedno sa Srbijom, tu su još dva, donedavno, sad već bivša domaćina evropske prestonice kulture iste godine, Rumunija i Grčka, sa gradovima Temišvar i Elefsina. I da je tako ostalo, uz razgovore i dogovore sa rumunskom i grčkom ambasadom, na Stražilovu mogle bi se naći biste Mihaja Emineskua i Koste Uranija. Međutim, čujemo da je nedavno Novom Sadu uručena titula Evropske prestonice kulture, čiji nosioci, gle, neće biti Temišvar i Elefsina, već gradovi Eš (Luksemburg) i Kaunas (Litvanija). I ovde možemo izdvojiti dva pesnika, za bronzana poprsja: Mišel Lenc i Česlav Miloš. Smatramo da Aleja pesnika na Stražilovu, kao konkretan, celishodan i jedinstven projekat, koji bi ostao u našoj zemlji posle održane Evropske prestonice kulture, po originalnosti, pesničkoj i životnoj snazi jednostavno nema premca. Spektakularni vatrometi i megalomanske instalacije na sklapanje i rasklapanje na sred bulevara ne mogu biti reprezentativna rešenja. Rekosmo, u nemačkom Hajdelbergu postoji Aleja filozofa, što je još jedan razlog više da budemo na tragu sopstvene ideje.
LAZA I ZMAJ
Kao vrhunski i neponovljivi pesnik, Miroslav Antić znao je šta znači na našim prostorima Stražilovo sa prvim, piramidalnim spomenikom Branku, na vrhu ovog dela Fruške gore, podignutim daleke 1855. godine, dva leta posle kultnog prenosa Radičevićevih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo. U to vreme, engleska štampa pisala je nadahnuto o tom mitskom prenosu. Naime, u nedeljniku “Džon Bul” (London, 4. avgusta 1883), pored ostalog, pojavio se i ovaj zapis: „Ove nedelje, zemni ostaci najpopularnijeg srpskog pesnika ekshumirani su sa groblja Sv. Marka u Beču i prebačeni na Stražilovo, blizu Karlovaca, koje je pesnik odabrao za mesto svoga počinka. Branko Radičević, ili samo – Branko, kako ga obično u narodu nazivaju, rođen je u Brodu 1824. godine. On je imao najveći uticaj na književni razvoj srpske nacije. Branko se može nazvati i začetnikom moderne srpske književnosti. Kao lirski pesnik, on se, možda, najbolje može opisati kao srpski Robert Berns, i kao takav, srpski pesnik par excellence. Brankova najveća ambicija – da poseti fatalno Kosovo Polje i napiše ep o tamošnjoj bici – sprečena je preranom smrću 1853. godine.“
Ali, s druge strane, Branko Radičević napisao je satiričnu poemu Put u kojoj se obračunao sa protivnicima Vuka Karadžića u tadašnjoj Matici srpskoj na čelu sa Jovanom Hadžićem (pseudonim Miloš Svetić). To ga je koštalo zabrane – jedanaest godina Radičevićeve knjige nisu mogle ući u biblioteku Matice srpske.
Miroslav Antić bio je prvi urednik (1957) edicije „Prva knjiga“Matice srpske, ali samo to, i tada, ništa ga naročito, dalje, nije sudbinski povezalo sa ovom starom srpskom književnom ustanovom. Zanimljivo je primetiti, na sva zvona, da Miroslav Antić nije dobitnik Zmajeve nagrade Matice srpske?! Kad pogledamo niz dobitnika ovoga priznanja, neverovatnim se čini taj podatak. Zar zaista „Plavi čuperak“sa bezbroj izdanja nije dostojan Zmaja, ili Antićev „Koncert za 1001 bubanj“ili, pak, „Mit o ptici”, „Izdajstvo lirike” i drugo. I konačno, ukupno Mikino delo.
Miroslav Antić nam je i ovde inicijalni damar da osvetlimo čudo – da Zmajevu nagradu Matice srpske, osim njega, nisu dobili ni drugi značajni novosadski pesnici: Pavle Popović, Vujica Rešin Tucić, Pero Zubac, Gojko Janjušević, Jasna Melvinger, Vojislav Despotov, Rade Tomić, Borislav Milić, Boško Ivkov, Vladimir Kopicl, Laslo Blašković i, dabome, Duško Trifunović (četrnaest godina živeo u Novom Sadu), Anđelko Anušić (desetak godina piše i živi u Novom Sadu) i drugi. Ali zato, ovu nagradu su, kao stanovnici Novoga Sada, dobili.
Bilo je ponekad da Mika ne do e na manifestaciju, najavljen i - pozvan, jednostavno, nema ga u Karlovcima – i to se doga a velikim pesnicima
samo trojica: Boško Petrović (1956), Ivan Negrišorac (2007) i Selimir Radulović (2017).
I sve bi to bilo u redu, i ne bismo uopšte pominjali Antića i druge nenagrađene Novosađane-pesnike, da ova trojica novosadskih laureata, u trenutku dobijanja Zmajeve nagrade Matice srpske nisu bili visoki funkcioneri Matice srpske: urednik Letopisa Matice srpske, (generalni) sekretar Matice srpske i upravnik Biblioteke Matice srpske. Eklatantan sukob interesa velike dubine i širine. Okolo, svi to vide i ćute, niko ni da zevne. Zamislite, na primer, da predsednik „Dana Laze Kostića“, primi na toj manifestaciji nagradu „Laza Kostić“za svoju poetsku knjigu?! Pa bio bi to skandal prvoga reda. Nemoguće, zar ne? Pardon, to se dogodilo, jedan od one dvojice-trojice iz Matice srpske spario je tako Lazu i Zmaja. I ne samo to...
Jao, zamislite, da poludim i u Brankovom kolu sastavim žiri koji će mi dodeliti nagradu „Branko Radičević“. Ne ide to, jednostavno – ne može! Kao pesnik čak ne nastupam na Brankovom kolu. Mogu da nastupam gde hoću, još mi treba i na Brankovom kolu gde sam domaćin, ne, nikako. Pa mora se nešto poštovati, majka mu stara.
ŠEŠIR NA GLAVI
Osnovno je pravilo, kada si na najvišim funkcijama u kulturnim ili državnim institucijama, ne dolazi u obzir da se kitiš nagradama tih institucija. Ako si u visokoj politici, ne objavljuj svoje beletrističke knjige, ne promoviši ih javno dok ne siđeš sa visoke funkcije. Ti pesnici i pisci koji govore o tebi političaru-pesniku nisu iskreni, oni lupetaju hiperbole i pohvale od kojih čoveka zaboli glava. Oni imaju samo jedan jedini interes, da izvuku što više materijalnih i drugih privilegija za sebe. To političar mora da uoči.
Bio sam u dva kratka mandata, mimo politike, po dve godine predsednik Društva književnika Vojvodine. Dogodilo se da sam u tom periodu objavio dve-tri knjige poezije, koje sam uvek povlačio iz konkurencije za knjigu godine DKV. Zamislite, ja po protokolu uručujem nagrade, pa postanem laureat, pa onda sam sebi uručujem visoko priznanje na skupštini pisaca. Tom iskušenju, nažalost, nije mogao odoleti meni dragi saradnik, dvanaest godina mlađi, (generalni) sekretar Društva književnika Vojvodine, u svim svojim potezima simpatičan do neba. To se, inače, događa pesnicima i piscima koji do tog trenutka nisu imali značajne nagrade, pa im se, grozničavo (voda curi na usta), ukazala prilika na visokom radnom mestu. Kad je Miroslav Antić bio predsednik DKV nije ga bilo na sednicama i skupštinama, jednostavno nije mario za to što su ga kolege, kao najslavnijeg pesnika, izabrali za predsednika DKV. Najviše mu je prigovarala i na svoj specifičan način napadala Florika Štefan.
Akademik Mladen Leskovac bio je čuveni upravnik Biblioteke Matice srpske, jedan od najvećih ikada. Spisateljica Radmila Gikić Petrović u jednom dnevnom listu uporedila je nedavno s Leskovcem ovog današnjeg „sve sa medaljama i nagradama okićenog, i dobro nam je s njim, ima ga svuda gde bi trebalo, brine za našu kulturu“. Ironično, i tačno, burleska. Istina, Radmila je pomenula i ovo – da je priredila „Dnevnik u Fruškoj gori 1894“Milice Stojadinović Srpkinje za ediciju koju je vodila Svetlana Velmar Janković, i pritom izjavila: „Kasnije, kada je moja majka bila bolesna, sin Gajo je prvi video da je Pero Zubac istu knjigu objavio pod svojim imenom.
Sudski postupak je bio kratak, dobila sam obeštećenje, a on je dobio nacionalnu penziju. Jedan čovek može sve.“Ovo me pogodilo s obzirom na to da je Zubac s Antićem bio spiritus movens prvog Brankovog kola.
Akademik Mladen Leskovac je autor čuvene antologije „Bećarac“, folkor, gle, što bi rekao njegov naslednik. Međutim, malo šta tako duhovito ucilja svoju metu kao rimovani dvostih bećarca ili ojkače. Evo jednog primera iz Leskovčeve antologije (koja mi je poslužila kao motiv za rad na mojoj antologiji „Ojkača“). Sa književne tačke, ista tvorevina (rimovani deseterački dvostih), a sa muzičkog – nebo i zemlja, potpuno različito – dinarsko i panonsko pevanje. Može se zamisliti, evo, jedna i druga pevanija uz ovaj dvostih: „Džaba, lolo, i šešir na glavi,/ kad ti nisi onaj čovek pravi.“Ne pomaže, dakle, ni šešir na glavi kada nije prava, figura se časkom prelije u strip-strašilo sa dugačkim crnim mantilom, a u centru grada. Nisi pesnik ako šešir u nedoba nosiš. Sve u svoje vreme. Neki su nosili u pravi čas.
KRAJINA
I da ne bude zabune, vrsni pesnici s novosadskom adresom, Milan Nenadić, Đorđo Sladoje i Stevan Tontić, kao laureati Zmajeve nagrade, primili su ovo priznanje kao stanovnici Zrenjanina, Vrbasa i Sarajeva (Berlina), a Vojislav Karanović, jedno vreme živeći u Novom Sadu, kao žitelj Beograda.
Miroslav Antić je pesnik koji u Novom Sadu, i ne samo tu, ima danas svoju ulicu, školu, spomenik, manifestaciju i nagradu sa svojim imenom. Nema tu nikakve ljutnje oko one druge pomenute nagrade, Zmajeve, život je veliki grabež na sve strane i amoralna vrteška dnevnopolitičkog kameleonstva. Ali – uz dva spomenika Branku Radičeviću na kultnom Stražilovu – pesnici poput Miroslava Antića ostaju pesnici za sva vremena, iz svoga Mokrina, koji već trideset pet godina vrhunski obeležava uspomenu na Miku Antića. Bez obzira što ga u svoju „zlatnu“antologiju nije uvrstio jedan od ove trojice sa krupnim sukobom interesa u Matici srpskoj.
A najstariji među njima, u
Propevaću, zar? A prošao je zbeg ko u teškom snu. I Krajina túži. Niz brda i dolje popanuo sneg,
krajiški je dan nepojamno duži. Tu lunjaju vuk i ovan zajedno. Već se topi smet, moja duša juži.
Zapevaću: Oj – ma i ne progledo, jer što vidim sad bolje da ne vidim: Kraj puste kuće manito govedo,
skunjen šarov pas ko da me se stidi, ukraj mrtav đed i polomljen mu štap, nad šumom nebo guši se, ja bridim,
suzno je veče progoreo uštap. Tica Banija guknu preko svoda, a Lika srna za oblak odluta,
međed Kordun bdi iz sazvežđa svoga. O, da je srce veliko kao džin, ne bi se njime nastaniti mogla tuga kojom me u zoru budi Knin – žrtveno jagnje ljubljeno od Boga. Propevao sam, da, kao pravi sin,
to jer amanet i moja zaloga. Jer što šane smrt, a zapiše ruka, samo je majka svetija od toga.
Na horizontu – sestra Banja Luka!
Matici mi je predočio jednom prilikom mnogo tužne i onespokojavajuće svoje poglede na poeziju Miroslava Antića, pogotovo na poemu „Vojvodina“. Tako ti je to kad je neko narodniji, čitaj – slavniji od tebe. A ako zavirimo u ovu čuvenu poemu, Antić dionizijski slavi, ne zaboravlja nikoga, ni Krajišnike u ravnici. U širokom zanosu obraćajući se Vojvodini, on veli: „pevaj...i lički“, dakle krajiški, ojkanski i ojkački. Garantujem da je Mika morao u Banatu, Bačkoj i Sremu čuti ovaj ojkački dvostih posle Drugog svetskog rata: „Kordun, Bosna, Banija i Lika,/ to je druže čvršće od čelika.“Ili: „Vozile me garave mašine,/ od Krajine pa do Vojvodine“. A onda i ovu: „Preko Srema tanka žica javlja,/ mene moja Bosanka pozdravlja.“
Nije volela Matica srpska Miroslava Antića, pa je Zmajeva nagrada letela do Zagreba i drugde, i nemilice ovenčavala tamošnje pesnike. Nisam siguran da je na isti način postupala Matica hrvatska iako je država bila takoreći zajednička. Srećom, to ništa nije uticalo na mene kao antologičara. U „Antologiji srpske poezije (18472000)“, pre deset godina, Miroslavu Antiću dao sam visoko mesto.
Uskoro će obeležavanje 26. godišnjice „Oluje“, predlažem jednu svoju pesmu – da je neko pročita, nismo mi Krajišnici tikva bez korena. Pade mi nešto na pamet – da akademik Mladen Leskovac, kao predsednik republičke komisije za izdavaštvo, nikad ne bi eliminisao antologiju krajiških ojkača „Noću diku ljubim na šljiviku“za finansiranje iz državnog budžeta. Bez obzira da li smo u dobrim ili lošim odnosima. Ima nas ceo milion Srba Krajišnika u Vojvodini (i u Srbiji, plus), poreklom još iz seoba s kraja devetnaestog i tokom celog dvadesetog veka. Neki to ne veruju, a u stvari ne znaju. Kad se ovo dogodilo sa šeširdžijom – da prepotentno u sili tzv. vlasti eliminiše moj rukopis srpskog krajiškog duhovnog blaga, čuo sam se sa jednim članom tročlane komisije za izdavaštvo, koji mi je za njega direktno rekao težak kvalifikativ koji, zasad, neću pomenuti. Iskustvo mi kaže, neka sačeka. Dotad, oni mogu da rasprave. A ovo je moja pesma „Krajina“:
Ovu pesmu sam napisao (izridao) novembra 1995. u Novom Sadu kada je iznenada pao neki veliki sneg. Pomislio sam: Bože, kako li je u pustoj Krajini? Pesmu sam objavio u dnevnoj štampi, pa u knjizi „Cvast“(Prosveta, 1996), a potom u raznim izborima, ušla je i u antologije. Tu pesmu u novčaniku, pored fotografija članova svoje porodice, nosi jedan inženjer rodom iz Knina.
Pre osam godina napisao sam sonetni venac, „Palidrvce“, posvećen Miroslavu Antiću, i objavio ga prvo u književnoj periodici, a potom i u knjizi „Svetlica“(Prosveta, Beograd, 2015). Ovaj sonetni venac nastao je nakon pesničke večeri u Ruskom domu u Beogradu, posvećene Miki Antiću. Učestvovali su Ružica Sokić, Vesna Čipčić, Raša Popov, Miodrag Petrović i ja, a muzički gosti bili tamburaši iz Mikinog Mokrina, odakle je inače i Raša, a i Vesna - iz Kikinde. Po izlasku knjige „Svetlica“nastupio sam na Antićevim danima u Novom Sadu i pročitao sonetni venac posvećen Miki. Zapravo, bio je to celovečernji program gde je o vencu govorio Jovan Popov a ja kazivao sonete mladoj publici.
Na stranu zbilja, neki bi rekli – šala, evo jedne za sva vremena Mikine pesme, „Balada“, od osam u mojoj antologiji. To je pesma koju sam u studentskim danima, „ja goljo/ s opasnim pesmama/ poslasticama pod pazuhom“, s kolegom iz Srema, uglas, govorio napamet:
Od svih si devojaka bila tiša, zbunjena, sama, neprimetna, bleda, Ej, zašto nisi bar porasla viša, bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša, tako krvnički ko čuvari reda... Ej, zašto nisi bar porasla viša, bar viša za pola pedlja,
jer kada si se o drvo kraj vrata obesila jednom u svitanja seda, između bosih nogu i blata bilo je razmaka samo – pola pedlja.
Uzgred da kažem – da su ovogodišnji Antićevi dani, koji po tradiciji kreću 14. marta, odloženi na neodređeno vreme. A razlog, da čovek ne poveruje. Žiri za nagradu „Miroslav Antić“doneo odluku, nazvao telefonom dobitnicu i čestitao, a onda nakon mesec dana predsednik žirija opovrgao da je uopšte odlučeno da nagrada pripadne pesnikinji Jeleni Lengold, već to mora da aminuje neko visoko komitetsko telo. Pisao sam šire o tome u „Blicu“, a sada ću samo dodati ovo: Ni slovce reakcije iz Društva književnika Vojvodine, ni iz takozvanog Društva novosadskih književnika (koje je frankenštajnovski pocepalo DKV na novosadske i pisce iz ostalih gradova Vojvodine u susret Evropskoj prestonici kulture, zbog letalnog virusa čovečanstva – novca), ali ni iz Srpskog književnog društva, ni iz Udruženja knjževnika Srbije (tu je potpredsednik ovaj iz Biblioteke Matice srpske). Zaista za ne poverovati: severnokorejski kontekst straha i kukavičluka, a zbog poezije, druže. Ko bi to rekao? Rešenje je u tome da pesnikinji nagrada bude svečano uručena. A u mom kraju pevaju: „Moj kolega, ćuprija se gega,/ nek’ se gega, ne boj se kolega!“n
Miroslav Antić je pesnik koji u Novom Sadu, i ne samo tu, ima danas svoju ulicu, školu, spomenik, manifestaciju i nagradu sa svojim imenom
„Miodrag Kujundžić“(žiri Zoran Maksimović, Simon Grabovac, Miroslav Stajić) dobio je Slobodan Savić za tekst „Lična odgovornost i kolektivna propast“o predstavi „Gustav je kriv za sve“subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“, objavljen u časopisu „Niti“(broj 12–13). Žiri Okruglog stola kritike (Darinka Nikolić, predsednica, Isidora Popović i Miroslav Stajić) doneo je jednoglasnu odluku da Sterijinu nagradu „Dejan Penčić Poljanski“Okruglog stola kritike za najbolju predstavu ravnopravno podele predstave „Kus petlić“i „Vitezovi lake male“. Nagrada za glumačku bravuru „Zoran Radmilović“, koju dodeljuju Narodno pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović“Zaječar i Sterijino pozorje, dodeljena je Minji Peković (Milja Bušatlija u predstavi „Kus petlić“) a po odluci žirija u sastavu Vladimir Đuričić, Aleksandar Milosavljević, Aleksandar Gajin.
Dobitnik nagrade producentske kuće „Scomediasco“za epizodu (žiri Darinka Nikolić, Teofil Pančić, Igor Burić) je Igor Greksa za ulogu Đakona Avakuma u predstavi „Kus petlić“.
U čast nagrađenih, završne večeri izvedena je predstava Bitef teatra „Izgubljeni pejzaži“u režiji i koreografiji Dunje Jocić.
MILAN NEŠKOVIĆ LAUREAT JE STERIJINE NAGRADE ZA REŽIJU ZA PREDSTAVU “KUS PETLIĆ” ALEKSANDRA POPOVIĆA (NARODNO POZORIŠTE / NARODNO KAZALIŠTE / NÉPSZÍNHÁZ SUBOTICA)