PECA POPOVIĆ SVETSKA, A SVET JE NE ZNA
„U KNJIŽEVNOSTI SE VIDI BEZ OČIJU, SLUŠA BEZ UŠIJU, GOVORI BEZ USTA, MIRIŠE BEZ NOSA, PIPA BEZ PRSTIJU.“ALI SE VOLI S RAZLOGOM.
Davno je Filipo de Strado tvrdio kako knjige korumpiraju nevina srca. Knjige mogu da korumpiraju i pohabana srca. Od takvih je i ona o Mileni Pavlović Barili (1909-1945), delo neuništive Maje Herman Sekulić. Knjiga o majci srpskog dizajna, ikoni svetske moderne umetnosti, slikarki, pesnikinji, otmenoj ženi. Istovremeno o Njujorku, ali i Požarevcu, Beogradu, Parmi, Minhenu, Rimu, Barseloni, Londonu, Oslu i Parizu, o nepravdi, skrajnutoj eliti, sudbinskim paralelama i nerazumevanju u vremenu. U pitanju je svepamćenje, otimanje od zaborava i postavljanje nekih vrednosti na pripadajuće mesto. „Devet života Milene Pavlović Barili“je multižanrovska knjiga - spoj ispovedne proze, esejistike, reportaže i sinopsisa za film. Čudesna umetnica kojoj je u predvečerje Drugog svetskog rata „Evropa bila mala”, čije se likovno stvaralaštvo smatralo „postmodernom pre postmoderne”, pretečom pop-arta i Endija Vorhola, „najava magičnog realizma naše Mediale“iz života ode iznenada i ostade „slabo poznata u svetu mada u svojoj Srbiji ima čak tri poštanske marke”. Danas dok se ponosimo veličinom njene ostavštine, ne smemo gubiti iz vida da u rodnom Požarevcu ni po južnoj provinciji nisu hteli da je prime ni za nastavnicu likovnog, bez obzira na to što je bila jedna od najobrazovanijih Srpkinja ikada i govorila pet jezika.predstavljajući svoju transmodernu fikciju, gospođa Herman Sekulić je naglasila da „to nije ni akademsko, ni stručno, ni istorijsko istraživanje već pesničko poistovećivanje u više glasova - lična potraga za Milenom po mapi ostrva Menhetn, putopis iz srca grada i države Njujork”. Ništa ni čudno ni slučajno. U knjizi „Kamerografija“objavljenoj 1990. autorka peva:
Preostaje da zemlju pišemo kao knjigu / Da mape čitamo kao stranice / Gradove kao epove /I puteve, puteve kao stihove / svako putovanje je odlomak pakla / Svet je samo snimak nečijeg sna... Nezahvalno je stihovima objašnjavati izazovnu formu knjige koja se „nikako ne uklapa u matricu”, ali valja ukazati na primer Maje Herman Sekulić. Više je puta istaknuto njeno pripadanje krugu svetski priznatih pesnikinja. Da je romanopisac, esejista, prevodilac i prva Srpkinja koja je doktorirala na čuvenom Prinston univerzitetu u Nju Džerziju. Da se ne udvara nikome, da je potpuno svoja; kultni pisac.
Da ima više međunarodnih priznanja od bilo kog našeg živog književnika. Drago joj je da se po trotoarima Beograda ili Njujorka prepoznaje njen poetski glas.
Za svakog književnog stvaraoca, a posebno pisca postmodernog senzibiliteta koji piše umetničku prozu, nužno je da, pri tom, gaji dijalog sa književnom tradicijom, jezikom, adresama stasavanja i duhom vremena. Ona to decenijama čini. Počela je kao pesnik, dosta se bavila i teorijom, prozom i esejima, ali se nikad nije udaljavala od poezije. „Pišem romane u kratkim rečenicama i poglavljima, koja liče na pesme u prozi, a u poeziji me često privlači duža forma poeme. Osećam se prvenstveno kao pesnik zato što svet doživljavam na nekom intenzivnom, povišenom planu, u sintezi misli, u kontroli svake reči, u kristalisanju emocija, jer poezija je dijamant koji treba pažljivo brusiti dok je proza snažna sila, reka koja teče svojim tokom, u najboljem obliku to je čitav univerzum u kome vas junaci kojima ste udahnuli život često vuku tamo gde niste naumili da pođete.“Ističe da se u njoj „ideje dugo kuvaju, krčkaju, ali me onda odjednom nešto - fotografija, melodija, misao, slika, priča ili samo jedna reč – podstakne. Kada krenem da pišem knjigu onda to radim relativno brzo, fokusirano, intenzivno, nekad i po dvadeset sati na dan.“
Knjiga „Devet života Milene Pavlović Barili“nastala je u danima korone. Pored tri skice za portret u kojima autorka (zahvaljujući retkim pisanim tragovima) istražuje Milenin boravak u Njujorku, bavi se i brojnim koincidencijama sa njenim životom, dok u centralnom tekstu Milena u prvom licu govori o sebi. Uvršćen je i maštovit sinopsis za film. Ako se nekada pristupi ekranizaciji života velike umetnice, autorka u glavnoj ulozi vidi samo Ledi Gagu. Postoji misao Modraga B. Protića iz sredine pedesetih: „Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje početak, trajanje i kraj.“To je gospođu Herman Sekulić motivisalo da se pozabavi ulogom jedne beskrajno darovite žene u međuratnom (srpskom, evropskom i američkom) društvu i njenom poraznom nevidljivošću u današnjem Njujorku. Ovde se nudi portret multimedijalne praikone koju svet još traži, izdvojene umetničke pojave svog vremena, izvan i iznad glavnih razvojnih tokova tadašnjeg evropskog pa samim tim i jugoslovenskog slikarstva. Milena Pavlović Barili je svoju čaroliju, kao i nomadski život, među prvima prenela u najveći grad Amerike predosećajući ga kao novi centar umetnosti.
Snaga kreativnosti, inventivnost, poetičnost i odsustvo svakog stereotipa oblikovali su Milenino stvaralaštvo
Snaga kreativnosti, inventivnost, poetičnost i odsustvo svakog stereotipa oblikovali su Milenino stvaralaštvo. Legendu je uvećavala njena mistična, zanimljiva i duboko nesrećna sudba. A od svih naših umetnika tog doba jedino je ona imala potencijal da postane svetski slavna. Njeno mesto je uz Fridu Kalo i Tamaru de Lempicku!
Umetnicama modernizma zloduh često beše pratnja. Nadživeo je svih devet Mileninih zemaljskih života. Zato je Maja povede da potraži srećniju verziju sebe.
Povodom uspešnih i kreativnih 60 godina delovanja Likovne galerije Kulturnog centra Beograda, izložba „Soba s pogledom“predstavlja svojevrsni omaž tradicionalnoj izložbi, ali je od nje udaljena revidiranom koncepcijom zasnovanoj na strategiji percipiranja grada. Ovog puta, sa prozora doma ili ateljea umetnika, koji iz svog prostora posmatra i snima fotoaparatom, kamerom i pametnim telefonom javni prostor u okruženju.
Soba sa pogledom donosi radove više autora koji u Beogradu žive i stvaraju, te predstavlja izbor fotografija i video radova koji se mogu shvatiti kao zbirka komentara na savremeni Beograd, vizuelne zabeleške o njegovom privatnom i javnom biću, kažu organizatori izložbe, koju ljubitelji umetnosti mogu pogledati u Oficirskom domu do 5. jula u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti Niš.
ČETRNAEST POGLEDA
Iako sam naziv izložbe implicira jedno intimno opažanje i povišeni pogled posmatrača iz svog privatnog kutka na javni prostor, on se može shvatiti i metaforički kao širi okvir koji ostavlja prostor za individualnu percepciju pogleda na grad, ali i sobe kao prostorne odrednice, koja u prenesenom značenju može imati jedan mnogo širi i dublji kontekst.
- Upravo u tom proširenom kontekstu koji promišlja pogled na grad iz više različitih rakursa, može se posmatrati konstelacija raznorodnih radova predstavljenih na ovoj izložbi. Četrnaest različitih pogleda, odnosno isečaka iz vizuelnih dnevnika, ukazuju na disparatne umetničke prakse i subjektivne percepcije jednog pogleda, jedne teme i jednog grada. Od intimnih, unutrašnjih percepcija i hroničarskih zabeleški do potpuno konceptualnih pristupa, selekcija radova i autora različitih generacija secira, produbljuje i ispituje granice same teme - navode organizatori.
Kustos Gordana Dobrić objašnjava da „Soba s pogledom“beleži impresije predela i trenutke svakodnevice, kritički sagledavajući socijalne događaje koji se dešavaju u komšiluku, ili, jednostavno ukazujući na utopijska mesta i znamenja prestonice ovog vremena.
- Sublimacija ideje slikanja života sa vlastitog prozora kod Goranke Matić i Bojana Bema postoji kao uobičajena praksa bilo da je reč o dokumentarnim fotografijama koje poznata fotografkinja pasionirano snima u svom okruženju svake sezone kad padne prvi sneg, ili fotografskim skicama na osnovu kojih nastaju slike i fotografske projekcije poznatog umetnika. Pejzaži krajolika, u oba primera, odražavaju individualne poetike autora i njihove osobene likovne estetike. U seriji Prvi sneg prepoznaje se Gorankin autentični realizam, pomalo obojen poetičkom atmosferom koji uspostavljaju skladno izukrštane kompozicije parkovskih površina i staza prekrivenih iverjem snega, i krošnje drveća pod snegom naseljenim pticama u hladnim zimskim danima. Portreti pasa u seriji Jutra Bojana Bema snimani su na sportskim terenima između novobeogradskih solitera u dužem vremenskom periodu 2012-2019. U sunčanim jutrima figure životinja uslikane su u perspektivi udaljenih prostora najčešće kao jedina bića u prostoru, a ponekad, uz minimalizovane figure psa prisutni su i njihovi vlasnici i poneki užurbani prolaznik. Specifična metafizika ovih slika, koju umetnik neguje u svom radu, sa fotografskih predložaka preneće se, potom, na slikarska platna i alternativne elektronske prezentacije - objašnjava Dobrić.
OPČINJENOST KRANOVIMA
Misao francuskog antropologa Marka Ožea - “Gradski pejzaž je bogat virtuelnostima koje određenim postupkom treba razotkriti”, objašnjava Dobrić i navodi da može poslužiti kao svojevrsni putokaz do fotografskih beleški Kranovi slikarke Marije Dragojlović.
- U prizorima kranova, snimljenim sa balkona stana, u neposrednom komšiluku dorćolske marine, iščitava se splet lične ikonografije i kontekst vremena i prostora. Pogleda uprtog u visinu umetnica svakodnevno fotografiše impozantnu mašinu savremene građevinske industrije koja lebdi iznad tla (zemlje) i sugestivno ulazi i osvaja prostor gornje zone neba. Fotografije u nizu prikazuju horizontalno/ vertikalne forme čelične konstrukcije uvek kadrirane u gro planu. Na snimcima se smenjuju vremenske prilike i različita vizibilna stanja teške mašine u nebeskim visinama. Varijante kada dominantna horizontalna konstrukcija dobija vertikalu, u nadogradnji sa kabinom koju nosi kran, teretom koji diže i drugim pridruženim elementima, unosi u konstruktivističku shemu prizora određeni ritam oblika koji na drugačiji način artikulišu prostor i percipiraju