Sumnjaj da bi razumeo

Skoro 40 godina postoji Istraživačka stanica Petnica. Skoro 30, od čega poslednjih 20 godina u „Blicu“, o njoj pišem po dobrom, apsolutno uveren da je to poslednja, ali zato najčvršća i najsvetlija zdrava priča u Srbiji.

Onda se dogodilo „Vreme“i na svetlost dana je izašla bar 20 godina duboko krivena mračna tajna o seksualnom zlostavljanju i uznemiravanju devojčica i devojaka u ovom hramu nauke, u ovoj kući normalnosti, u ovoj poslednjoj instanci zbog koje još uvek pripadamo civilizovanom svetu. „Pa, zar i u Petnici?“, šok je pitanje. Da, moguće je, mada je postavka pitanja pogrešna. Ne Petnica, jer onaj ko je činio zlo bivšim polaznicama, u međuvremenu je dobio ime i prezime. On, a ne Petnica, potpisuju taj zločin.

Nažalost, sve se dešavalo u Petnici, a kada je trebalo, uprava je ostala gluva na prijave da takvo zlo postoji i da se dešava u kontinuitetu. Hoću da verujem da je to zato što nije umela da prepozna problem, ne sa željom da ga gurne pod tepih. S druge strane, ne treba biti naučnik da se dođe do one čuvene „da je Perica na vreme otišao u policiju“. Da ne tumače da li deca nešto preuveličavaju ili da je izvor problema samo „čudak koji je, eto, takav“.

Bilo je dovoljno da se uprava samo prošeta do spoljnog zida prvog objekta stanice i pročita savršenu, vanvremensku poruku na postavljenom sunčanom satu, koja je osnov nauke, ali i života – „Sumnjaj da bi razmeo“.

I dalje želim da je priča iz Petnice izolovani incident, što drugde u Srbiji, setimo se crkve, jedne školice glume ili Jagodine, nije ni incident a još manje izolovan, već opšta pojava. Ali, predugo se nije sumnjalo i odgovornost, a to znači i preventivu da se ovako nešto više nikad ne dogodi, makar sudskog procesa i ne bude, mora da postoji. Zbog hiljade dece koja su prošla kroz Petnicu. Zbog svih drugih koji će tek doći. Zbog dela, a ne zbog nedela nastalih u njoj, obraz Petnice mora ostati čist.

Odgovornost mora da postoji zbog hiljade dece koja su prošla kroz Petnicu, ali i svih onih koji će tek doći