TRUDILA SAM SE DA SIN I ĆERKA NE VIDE KOLIKO PATIM

Spisateljica otkriva da su je mnogi napadali, naročito kada je objavila prvu knjigu, zbog čega je krijući plakala i ističe da je konačno pronašla mir.

Jelena Bačić Alimpić poručuje da je krajnje vreme da žene shvate da ne treba jedna drugoj da budu kamen spoticanja, već najveća podrška. - Strašno je koliko smo naterane kao da se mrzimo i grebemo da bi se izborile za svoje mesto, a sve mi imamo svoje parče neba i svoje mesto pod Suncem. Zahvalna sam bogu na svemu što mi je dao, imam zdravu decu, ja sam još uvek zdrava, bog mi dao pamet da napišem do sad 11 knjiga, šta će meni više od toga? Koga bih ja trebalo da mrzim? Ne mislim da je kasirka manje bitna od mene, ekonomista, bankarka, medicinske sestre. Mislim da su one mnogo veće od mene, jer ja o njima pišem - kaže Jelena koja je po prvi put odlučila da napiše psihološki triler “Nisam kriva” koji između ostalog govori o zlostavljanu žena:

- Poruka ove knjige je da mi žene koje nosimo kao atlas na našim leđima - porodicu, decu, kuću, karijeru, često se predstavljamo lažno i uglavnom se po nama osipa drvlje i kamenje. Htela sam da poručim, da su zapravo žene stub ovog društva i da jedna drugoj treba da budemo podrška, a nikako kamen spoticanja ili nešto gore. Takođe imam prijateljice koje su nažalost prošle i doživele vrlo teške oblike psihičkog zlostavljanja, tako da sam u njihovo ime i čast krenula da pišem ovom knjigu. Čak sam se dotakla rasne i seksualne podeljenosti, koja za mene ne postoji. To je za mene stvar pojedinaca, a ne društva. Kad me je ćerka jednom pitala mama šta bi ti radila da se ja udam za afroamerikanca, ja sam rekla samo bože kako bi to bila lepa deca. Takođe sam imala poznanince koje su doživele stravično, kao tragediju i završile na antidepresivima, kada su im deca rekla da su homoseksualci. Ja

Strašno je koliko smo mi žene naterane da se mrzimo i grebemo ne bi li se izborile za svoje mesto, a sve imamo svoje parče neba i mesto pod suncem

to nikad ne bih tako doživela. Da meni moje dete to sutra saopšti, pitala bih samo jeste li srećni i bilo bi mi to sasvim u redu.

Ona dodaje da se i sama kroz život susretala sa raznim predrasudama koje su je jako bolele.

- Posebno dok sam radila na televiziji, teško sam se nosila sa predsrasudama. Radila sam i sa vladikama i sa starletama i moja neka prilagodljivost da sa svakim mogu da razgovaram bila je moj dar, ali su to neki ljudi pogrešno razumeli. Kad sam izdala svoju prvu knjigu, tad sam stvarno prošla kroz pakao. Nisam mogla da jurišam kao Don Kihot na vetrenjače, i da objašnjavam da sam profesor književnosti. Kome, čemu i zašto da objašnjavam bilo šta? A bilo je momenata kada pročitate nešto o sebi što je potpuna glupost i to vas do srži zaboli. Pokušavala sam da to ne uzimam k srcu, ali sam preterano empatična i emotivna, bezbroj noći sam proplakala i uvek sam se trudila da zaštitim decu da oni to ne vide.

Njen sin će uskoro stati na “ludi kamen”.

- Nisam posesivna majka, da li će ga Antonina voleti više nego ja? Daj bože. On će sa tom ženom deliti sreću i ako bog da i decu, pa ću biti “baba riba”. 

Jelena se sada raduje što će u septembru oženiti sina i, kako kaže, nada se da će ga supruga voleti više nego ona, da će biti srećni, a ona uz njih „baba riba“