BOLESNA DECA U KAVEZIMA, UMIRU SKROZ ZANEMARENA

„Mališani sa smetnjama u razvoju u domovima za decu umiru zbog nebrige, spavaju u posteljinama punim fekalija ili su kontantno zatvorena u kavezima.“

Dva šokantna saznanja, nakon kojih su mnogi ostali bez reči, obelodanjena su u izveštaju Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI) na osnovu podataka prikupljenih tokom 2019. godine u ustanovama socijalne zaštite širom Srbije.

Istraživači su posetili osam institucija, od kojih su tri ustanove za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i pet institucija za decu bez roditeljskog staranja i decu sa smetnjama u razvoju. Dobar deo izveštaja teško je uopšte pročitati, a da vam ne pripadne muka.

“Zoran (pseudonim) je šesnaestogodišnji mladić koji većinu svog dana provodi sklupčan u metalnom krevetu, koji je nalik kavezu. Na osnovu izjava osoblja on ima povredu kičme. Zoranovo telo je zgrčeno u položaju fetusa, sa prekrštenim nogama; njegovi mišići izgledaju jako zgrčeni. On je bio čvrsto sklupčan i iako je ekspertkinja pokušavala da uspostavi kontakt sa njim držeći ga za ruku, on nije reagovao. Prema navodima osoblja – „mi njega ne pomeramo“. Navode da im je savetovano da ga „puste da sam promeni položaj kada oseti potrebu“. Međutim, za sve vreme koje su istražitelji proveli u instituciji on je ostao u istom položaju - što samo po sebi mora biti veoma bolno”, jedno je od svedočenja istraživača, koje je prvi preneo portal 021.

ZABRANJENE FOTOGRAFIJE I IMENA Imena ustanova, zbog privatnosti dece nisu objavljena, ali se zna da je samo jedna od njih radila dobro, sve ostale su zanemarivale svoje stićenike. Tako su se MDRI i mnoge druge organizacije žalile Vladi Srbije na “veoma loše uslove, zlostavljanje, zanemarivanje i nečovečno postupanje koje je i dalje prisutno u institucijama”, ali do sada još niko nije odgovarao. “U ustanovi 6 na primer, smrad urina, znoja, fekalija i prljave posteljine je bio preplavljujući”, jedan je od zaključaka iz izveštaja.

- Bilo je teško raditi na izveštaju bez korišćenja fotografija, lakše je kad se vidi o čemu konkretno pričamo, ali fotografije ne smemo da koristimo kao i da navodimo imena institucija. Mnogo je važno da se čuje glas dece i ljudi sa invaliditetom koji žive u ustanovama. Mi smo u neposrednom kontaktu sa nekima od njih i trudimo se da informišemo javnost kako boravak u instituciji nije rešenje apsolutno ni za koga. Izveštaj smo objavili sad, jer smo ga konačno priveli kraju, bila je korona, mnogi od nas su i sami bili zaraženi i nije bio trenutak za objavljivanje - rekla je za „Blic“Maja Popović programska saradnica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom.

Bilo je teško raditi na izveštaju bez korišćenja fotografija, jer je lakše kada se vidi o čemu konkretno pričamo MAJA POPOVIĆ SARADNICA MDRI

DECA POMEŠANA SA ODRASLIMA

Deca sa smetnjama u razvoju čine oko 80 odsto dece koja žive u institucijama, gde su često pomešana sa odraslima, a neljudski uslovi života dostižu nivo mučenja. Istra

živači su zatekli drastično zanemarivanje i nedostatak medicinske nege koji su opasni po zdravlje i život dece. Kako piše u izveštaju, u jednoj ustanovi „oko 100 dece, uglavnom sa posledicama cerebralne paralize, po ceo dan leži u metalnim krevecima sa visokim rešetkama - u kavezima. Napuštaju ih samo kad se kupaju i kad jedu.“Mišići su im tako atrofirali i u kavezima polako umiru. Pojedini mališani imaju zgrčene i tanke udove što je znak da leže na veoma tvrdim podlogama. Više od polovine dece hrani se preko sonde, kroz nos, što je izuzetno opasno. Naznačeno je i nekoliko dece koji moraju na hitno lečenje, jer im se cerebrospinalna tečnost nakuplja u mozgu, trpe bolove i mogu da umru svakog časa. No, konzilijum lekara doma ih ne šalje na operacije jer ih smatra za rizične i tako ih osuđuje na sigurnu smrt.

„U istoj toj ustanovi je ovaj tim istražitelja 2012. godine otkrio dečaka sa hidrocefalusom - izlivanjem tečnosti u mozak, koji leži na boku okrenut zidu i plače. Dečak je ubrzo nakon posete tima umro, a lekarska komisija je priznala da je pogrešila jer

ga nije poslala na operaciju. Niko nije odgovarao za njegovu smrt“, nastavlja se u izveštaju.

“NA OVO NE MOŽEŠ DA SE NAVIKNEŠ”

- Tim istraživača je činilo osam ljudi koji su eksperti u svojim oblastima, od ljudskih prava i eksperata za prava dece, do neuropsihijatara i psihologa. Konkretno u organizaciji sam od 2010. godine od kada obilazim sve ove ustanove i nikada se nisam navikla na to što tamo vidim. Uvek je mnogo teško, nije u redu da deca tako žive, nije u redu da ukoliko ga nešto boli vi mu ne date lek, jer kao “mora da boli i mora tako”, ne mora tako, uvek ima rešenje! Uvek treba pominjati i razgovarati o tome kako je toj deci – nastavlja Maja Popović.

Kao da sve navedeno nije dovoljno, u jednoj ustanovi dozvoljeno je da žene i devojčice imaju dobrovoljne partnerske odnose. Direktor te ustanove kaže da više od polovine žena tako ima ugrađenu “spiralu” u matericu, a ostatak dobija tablete bez ikakvog saznanja o tome šta uzimaju.

VRŠILI NUŽDU U RUPI NA PODU

“Ova praksa praktično služi za prikrivanje eventualnih slučajeva silovanja i seksualnog zlostavljanja. Osoblje takođe navodi da su prinudna kontracepcija i abortusi nešto što se i dalje dešava”, kaže izveštaj.

U ustanovi broj 6 deca su jedno vreme vršila nuždu u rupi u podu. U muškom paviljonu za odrasle u istoj ustanovi preovlađuje smrad mokraće, znoja, izmeta i prljave posteljine i nameštaja. Ovo mesto je jedna istražiteljka opisala kao “paklenu rupu”. Činilo se da se korisnici u ovom paviljonu, koji su ležali u krevetima, nisu tuširali danima. U toj ustanovi starija deca i odrasli korisnici zaduženi su da brinu o mlađima, što je nedopustivo. Tokom posete istražitelja, jedna starija korisnica je vukla desetogodišnju devojčicu i cimala je za ruku dok ju nije rasplakala. Niko od prisutnog osoblja institucije nije reagovao. U ustanovi broj 1, u sobama sa po 10-12 dece za nadzor i brigu su zadužene najviše dve negovateljice. U jednoj sobi su istraživači primetili dvoje dece koja su se samopovređivala, udarala se i plakala.

“NE ŽELIMO SUKOBE VEĆ REŠENJE” “Istražitelji su zatekli Darka kako sedi u kolicima naslonjen na mekanu prečku, obmotanu samolepljivom trakom. On se naginjao unapred i naizgled žvakao pregradu. Od osoblja smo saznali da to radi od kako je stigao iz Kuline. Ekspertkinja je pokušala da uspostavi kontakt sa njim i on bi tada “prekinuo da žvaće pregradu, ali bi nakon toga opet počeo da je žvaće”, mučna je zatečena scena.

- Situacija se nije mnogo pomakla od ranijih godina, ovo je sistemsko pitanje i zahteva takvo rešenje. Postoje pojedinci koji su zaposleni u državnim institucijama i svesni situacije, pružaju napore, ali to nije parametar, ali ovo se mora rešiti sistemski. Ne želimo da izazovemo reakcije u kojim bi se sukobljavali sa ministarstvom. Ovi nalazi treba da se iskoriste kako bi se pružila podrška da se to reši. Nije naša uloga da se sukobljavamo, nego da nijedno dete više ne živi u instituciji – zaključila je Popovićeva.

U organizaciji sam od 2010. godine i nikada se nisam navikla na to što tamo vidim, nije u redu da deca tako žive...