OČI MLADIH LJUDI PUNE SETE I MUDROSTI
Performans „Jednom kad odem”, održan u sredu u velikoj sali Gradske opštine Stari grad, pokušao je da prikaže svu dubinu i problematiku života dece bez roditeljskog staranja.
Performans je organizovala CEPORA – Centar za pozitivan razvoj dece i omladine, u okviru kampanje o mladima koji napuštaju sistem socijalne zaštite „(NE)VIDLJIVI MLADI“i deo je kampanje u okviru projekta MLADI: Media Literacy Alliance and Digital Importance, koji finansira Evropska unija, a sam performans sprovodi se u saradnji sa udruženjem mladih Moj krug i Gradskom opštinom Stari grad. U okviru performansa o mladima koji izlaze iz domova i hraniteljskih porodica, za koji su korišćene autentične misli i rečenice koje mladi izgovaraju prilikom izlaska iz doma i sistema, posetioci su čuli njihove misli, osetili njihove emocije i doživeli njihove postupke.
Poslate su brojne poruke, ali je najupečatljivija ona da iz samoće i beznađa postoji izlaz, a da su ovi mladi ljudi pronašli ključ i čvrsto drže u svojim rukama. Oni ne žele da budu sažaljevani već prepoznati kao ono što jesu, mladi željni života i puni potencijala.
A iako se to golim okom ne vidi, dlanovi ovih mladih ljudi su žuljeviti, čela izborana, oči pune sete i mudrosti, ali oni ne posustaju, već nastavljaju da se bore za budućnost, koju samouvereno drže u svojim rukama, srcima, planovima, ambicijama.
Kroz pokret, reč i muziku, prikazan je život mlade osobe u domu.
Mladić leži na podu, a tri drugarice ga okružuju i pomažu mu najpre da ustane, zatim da ne padne, da ostane na nogama.
Time je simbolično prikazano kako izgleda odrastanje dece u domu, gde deca jedna drugu vuku, i, kao što je rekao Jovica (34), dele i dobro i zlo.
Glasovi oko njega govore: “Kako ću sam?”, “Gde sad da idem?”, čime se najbolje ilustruje unutrašnja borba koja se odigrava u mladom čoveku koji zna da je put u “slobodu”, zapravo, put u neizvesno. Nakon ustajanja, odnosno odrastanja, tinejdžer počinje da se pakuje, priprema za izlazak iz sistema, govori “konačno sloboda!”, a drugarice mu upućuju autentične rečenice koje se inače razmenjuju u domovima kad neko poraste dovoljno da ga napusti - “srećno, brate!”, “uči na tuđim greškama, nemoj na svojim” i slično.
Po izlasku iz doma, dečak se raspituje za posao. Koga god da pita, ponavljaju mu “samo prati putokaze!”, ali putokazi oko njega su - prazni papiri. Dečak ne zna kuda da krene, gde da spava, gladan je, ponos mu ne dozvoljava da ode u dom da traži da jede, ali uspeva da se zaposli (“Razbio sam na razgovoru za posao!”), redovno plaća račune, i, ubrzo zatim, da savlada sve prepreke i izazove, i da u nov život krene kao nova osoba bogata bolnim i dragocenim iskustvima.
Džavid (28) ima moto koji se čuo i tokom performansa - “Uči na tuđim greškama”.
- Imao sam uzora na kog sam se ugledao, pa sam išao njegovim utabanim stazama. Završio sam istu školu kao i on, isti sport smo trenirali ragbi. Jako mlad sam počeo da se bavim sportom i završio sam Visoku sportsko-zdravstvenu školu. Zaposlio sam se i nedavno sam dobio ugovor za stalno - pohvalio se mladić koji je 20 godina proveo u sistemu, a danas živi uspešno i potpuno samostalno.
Moto Jasmine Đoković (31) glasi “Ti možeš sve”. Ova mlada žena iz Umčara odrasla je u siromaštvu.
- Zbog toga, cilj mi je bio da upišem neki zanat gde ima da se jede, pa sam upisala za pekara. Kada sam tu školu birala, nisam znala svoj potencijal, a nakon što sam je upisala, zapitala sam se: “Šta je ovo? Ovo je smešno!” Ali, uvek me je zanimala hrana. Zbog te nemaštine, okrenula sam se poljoprivredi i završila Poljoprivredni fakultet, master, sve odreda, i vratila se u Beograd, pošto sam neko vreme živela na hraniteljstvu u Subotici. Zahvaljujući jednom humanom čoveku, gospodinu Igoru Braunoviću, dobila sam dobar posao u “Srbija šumama”, i zaista bih volela da pomenete ime ovog divnog skromnog čoveka koji je pomogao mnogima - rekla je Jasmina za “Blic”.
Najmlađa učesnica performansa koja se predstavila, Ilijana Kladar (26), kaže da su sva teška iskustva za nju bila životna škola.
- Moja porodica je izbegla iz rata devedesetih, kada smo moja četiri godine starija sestra i ja bile male. Posle nekog vremena, porodica se raspala, a nas dve smo smeštene u Dečije selo u Sremskoj Kamenici - priča, i dodaje da joj je preseljenje u Beograd radi studiranja bio još jedan težak početak jer nikog nije poznavala.
Ilijana kaže da danas radi u jednoj firmi, u oblasti ljudskih resursa, i da bi opet sve uradila isto.